Роберт Кенеди Млађи – Популистички контраудар америчким демократама

Кенедијева кандидатура донекле је парадоксална – иако потиче из моћне америчке политичке династије, он наступа као антисистемски кандидат и оштар критичар политике садашњег америчког председника Џозефа Бајдена

Физичка снага наших грађана један је од најдрагоценијих америчких ресурса. Уколико расипамо и занемаримо тај ресурс, уколико дозволимо да опадне или да постане мекан онда ћемо уништити највећи део своје способности да се суочимо са великим и виталним изазовима са којима се суочавамо као народ. Нећемо моћи да остваримо своје пуне националне потенцијале“, забележио је амерички председник Џон Кенеди, у часопису „Спорт Илустрејтед“ крајем децембра 1960. године. Ове речи одјекују и као подтекст кампање за кандидата Демократске странке на предстојећим председничким изборима у САД његовог братанца Роберта Кенедија Јуниора.
Роберт Кенеди Млађи, син сенатора и главног тужиоца Роберта Кенедија који је страдао у атентату у јуну 1968. године, обзнанио је своју кандидатуру у априлу ове године. Његова кандидатура донекле је парадоксална – иако потиче из моћне америчке политичке династије (са којом се можда могу поредити Бушови, пре фијаска Џеба Буша на републиканским унутарстраначким изборима у другој половини 2015. и почетком 2016. године) Кенеди наступа као антисистемски кандидат и оштар критичар политике садашњег америчког председника Џозефа Бајдена.

Визије другачије Америке

Сваки антисистемски кандидат настоји да преокрене или барем искуша неки установљени статус кво – у својој жестокој кампањи и у оквиру републиканских унутарстраначких избора и затим у борби на општим изборима Доналд Трамп се оштро устремио на консензус трговинске политике настао негде почетком деведесетих година. Све што су САД радиле Трамп је приказивао без много увијања отприлике на следећи начин: заједнички пљачкашки подухват америчке елите и белосветских крадљиваца. Ова порука је имала снажан одјек: амерички грађани су осећали, чак и без темељног познавања економских показатеља, да ствари нису онакве какве би требало да буду. Да после 2008. они раде много а њихов економски положај није ништа нарочито. Ако и нису знали како тачно да преокрену ствари у своју корист знали су шта хоће: да казне политичку елиту за оно што је чинила претходних деценија. На опште изненађење – то им је и успело.
Сваки популистички контраудар поред негативне, садржи и позитивну визију: углавном повратка у неку бољу прошлост. Поклич „Учинити Америку поново великом“ (Make America Great Again) постао је део нематеријалне културне баштине. Визија је била (и остала пријемчива): милијардер из народа, корпулентни плејбој окружен њујоршким лепотицама осамдесетих, познаје систем изнутра и може да га изигра у корист народа. Трамп је себе продавао као политички бренд.
И визија коју Кенеди нуди има носталгични призвук: додуше, она не апелује на осамдесете године, већ иде коју деценију раније, у време врхунца политичког успона Кенедијевих. Призива се доба једноставности, врхунца америчког североистока и југозапада, „калифорнијског сна“, свет у којем тридесетогодишњаци не умиру од предозирања фентанилом, идиле америчке породице и сунчане пацифичке обале. Све су то моћни симболи америчког политичког имагинаријума.
Своју кандидатуру Кенеди је обзнанио у Бостону, некадашњем породичном упоришту, у хотелу Плаза, месту где је његов стриц, Тед Кенеди организовао окупљања финансијера његових политичких кампања. Цео догађај, како је известио „Њујорк тајмс“, био је уроњен у подсећања на Кенедијевог оца као и на председника Џона Кенедија.
Представљајући своју кандидатуру, Кенеди је одржао готово двочасовни говор. У њему је изложио детаљно своју деценијску каријеру у области заштите животне средине, критоковао је фармацеутску индустрију, компаније које су власници друштвених мрежа, оптуживао је информатичке моћнике за цензурисање, као и Бајденову посвећеност рату у Украјини, али и закључавање на почетку пандемије вируса Ковид-19 које је извела администрација Доналда Трампа. „Ово је оно што се деси када некога цензуришете током осамнаест година“, рекао је помало шаљиво и доста љутито Роберт Кенеди, „Имам много тога да кажем. Није требало толико дуго да ме ућуткују, па ћу сада жестоко говорити против њих наредних осамнаест месеци. Чуће много тога од мене“.
Кенедијева побуна против естаблишмента има и унутарпородичну црту: иако су током представљања кандидатуре у публици седела деца и унуци, чланови породице Кенедијевих који су имали запажене политичке каријере у последње време отворено су критиковали његове ставове о јавном здрављу, фармацеутској индустрији и вакцинацији. Многи су поновили и своју подршку реизбору Џозефа Бајдена на изборима идуће године. Уосталом, удовица Теда Кенедија, Викторија Реџи Кенеди је садашњи амерички амбасадор у Бечу, ћерка почившег председника Каролина амбасадор у Аустралији, док је Џо Кенеди трећи, унук Роберта Кенедија, специјални опуномоћеник у Северној Ирској. Политичко савезништво Кенедијевих и Бајденових траје деценијама.

Против фармако естаблишмента

Реакција власти на пандемију вируса корона унела је нове теме у америчку политику: питање ограничења дисидентског говора о мерама које су савезне и државне власти уводиле како би обуздале ширење вируса (а које су, узгред буди речено, и у САД, као и другде, дале упитне исходе) те уопште стање јавног здравља и домашаја моћи поверене јавним службеницима који се овом облашћу баве. Све се то уклопило у ширу слику сузбијања дисидентског политичког говора на друштвеним мрежама те уплив власти у уређивање доступног садржаја на интернету. Кенедију су све ове теме одавно познате. Од 2005. године он је критичар појединих програма вакцинације за које је тврдио да доприноси порасту појаве аутизма код деце. Према наводима бројних стручњака ова тврдња није поткрепљена доказима. Но, Кенедијева критика естаблишмента који предводи јавно здравље у САД постала је прворазредна тема током пандемије када су власти ограничавале неке од основних слобода зарад сузбијања ширења вируса.
Ситуација је постала још жешћа када су поједине установе инсистирале на обавезној вакцинацији својих запослених или корисника услуга – што је укључило бројне компаније па чак и америчку војску. Кенеди је око овога иступао као жестоки критичар Ентонија Фаучија, најпрепознатљивије лице америчке реакције на пандемију и вишедеценијског шефа америчког јавног здравља. Крајем 2021. године Кенеди је објавио књигу The Real Anthony Fauci: Bill Gates, Big Pharma, and the Global War on Democracy and Public Health, која је постала бестселер. У њој тврди да је Фаучи током више деценија почев од епидемије вируса ХИВ-а осамдесетих, опредељивао огромна буџетска средства како би јачао свој и положај својих бројних сарадника, не водећи се научним разлозима или интересима америчког народа.
Кенедијево бављење биомедицинском тиранијом не ограничава се само на критику обавезне вакцинације односно политички режим установљен после почетка пандемије ковида. У питању је, заправо, стављање питања здравља нације у средиште политичке пажње. Уколико се узме у обзир амерички друштвени контекст постављање таквих питања није залудно: грађани САД одвајају огромна средства нa медицинске трошкове, око 18,3 одсто брутодруштвеног производа према подацима за 2021. годину, али су по многим параметрима, укључујући и очекивани животни век и број становника који пати од барем неке хроничне болести далеко иза других високоразвијених земаља.
У кратком интервјуу за алтернативни конзервативни магазин ИН-1776 Кенеди је назначио шта све сматра проблематичним у америчком здравственом систему, исхрани и загађењу животне средине а што нарушава здравље и квалитет живота Американаца. Према Кенедијевим речима САД имају најконтаминиранији систем снабдевања храном међу високоразвијеним земљама.
Кенедијево бављење животном средином је дуготрајно и углавном усредсређено на заштиту водних екосистема. Оно је, како је једном приликом назначио, другачије од савремене опседнутости климатским променама. Усредсређено је на конкретне проблеме и заштиту воде, тла и живог света конкретних хабитата. Према његовим речима то би могло да обједини оне који су посвећени борби против климатских промена као и оне друге који верују да је инсистирање на овој теми још један у низу начина административне државе да им загорча живот. Кенеди напомиње да ће, у случају да постане амерички председник, бити усредсређен на рад федералних агенција за које сматра да се на неадекватан начин баве добробити Американаца – „Морате ићи од агенције до агенције како бисте разрешили проблеме у свакој од њих. Тужио сам ове агенције и у многим случајевима знам имена појединаца одговорних за изазивање проблема и знам како их спречити“, истиче.

Вештина медијског наступа и „обнова демократије“

Досадашњи ток Кенедијеве кампање карактерише, између осталог, великодушна отвореност према медијима – Кенеди не пропушта да се огласи на Твитеру (и новоименованом Ексу), да гостује на различитим алтернативним подкастима и Јутјуб каналима, те да лично учествује у снимању документарца у Јуми, у Аризони, где се одвија велики део илегалних прелазака границе из Мексика у САД. Уследили су покушаји цензуре кључних америчких медија и највећих мрежних платформи. Јутјуб је уклонио његов интервју са контроверзним психологом и јавним интелектуалцем Џорданом Питерсоном док је Еј-Би-Си ретроактивно уклонио делове интервјуа са њим наводећи као разлог „ширење лажних информација о вакцинама против Ковида-19“.
Међутим, покушаји ускраћивања јавних платформи дају обрнути ефекат, повећавајући интересовање јавности и за Кенедијеве контроверзне ставове и за његову кампању.
Кенедијева кампања изузетно вешто користи алтернативне медијске платформе. Кенеди је био први демократски учесник у председничким кампањама који се придружио платформи за објављивање видео садржаја Рамбл, која је доживела велику експанзију након бројних случајева уклањања садржаја са Јутјуба повезаних са критиком противпандемијске политике и других наводно контроверзних политичких ставова. „Када сам објавио своју кандидатуру за председника, рекао сам да уколико ми дате парче земље са којег могу да се борим, повратићу ову земљу из канџи корпоративне моћи која настоји да нас завади. Па, и ово [интернет платформа] је парче таквог земљишта – и сада сам ту и планирам да га искористим“, објаснио је свој приступ алтернативним платформама Кенеди.
Борба против цензуре, и превасходно уплива „административне државе“ и федералне моћи у ограничавање доступности информација, постала је претходних неколико година (отприлике од када је протумачено да је медијско разглашавање Доналда Трампа допринело његовој победи) међа која раздваја системске и антисистемске кандидате. У односу на време од пре неколико деценија ту је дошло до потпуне инверзије – сада Кенедијеве демократе преовлађујуће подржавају административну државу, моћ неизабраних и слабо контролисаних бирократа, „обавештајну заједницу“ те цензуру под плаштом „борбе против дезинформација“. Према недавном истраживању јавног мњења агенцију Пју Рисерч око 55 одсто Американаца подржава уплив америчке владе у ограничавање циркулисања дезинформација на интернету, чак и ако би то значило сужење слободе говора. Међутим, мање од четрдесет одсто оних који се одређују као републиканци или да су склони републиканској странци подржавају ову меру, док то чини преко две трећине оних који се одређују као демократе. Према наводима истраживача јавног мњења међустраначка разлика по овом питању готово да није забележена 2018. године али је удео демократа који подржава овакве мере порастао са четрдесет одсто на седамдесет одсто у протеклих пет година. Упитно је колико ће Кенеди са својим ставовима који апелују на старовремске вредности – древне америчке идеје да грађани углавном могу да говоре шта год хоће – наићи на одјек у фундаментално измењеној демократској странци. За сада га поједина истраживања јавног мњења одмеравају на двадесетак процената, што је довољно тек да америчку изборну сезону учини занимљивијом него што би иначе била.

Да ли је могућ мирољубиви председник?

„Ми ћемо окончати вечне ратове, очистити нашу владу, увећати свачије богатство и рећи Американцима истину“, стоји на сајту посвећеном Кенедијевој кампањи. У својим ставовима о рату у Украјини, и ризику од сукоба између великих сила који овај рат доноси Кенеди се у највећој мери ослања на наслеђе својих почивших оца и стрица, те се због тога вреди нешто подробније осврнути на ово политичко наслеђе. Пре свега, мора се нагласити да Роберт Кенеди верује да Украјина води праведни рат, те да је америчка подршка украјинском ратном напору правична. „Ми смо у Украјини из исправних разлога. Ми смо тамо зато што смо добри људи. Абрахам Линколн је рекао да је Америка велика нација зато што је добра нација. И ми смо и даље добри људи. И ми смо тамо зато што смо саосећајни са украјинским народом“, који је жртва агресије, рекао је Кенеди на представљању своје кандидатуре. Такође је указао да је његов тада двадесетосмогодишњи син Конор, без знања породице, био добровољац на харковском ратишту у јесен 2022. године. Међутим, упркос уверењу да се Американци боре за исправну и праведну ствар Кенеди верује у нужност деескалације, те је критиковао поједине потезе Бајденове администрације о повећању војне помоћи Украјини, укључујући и испоруку касетне артиљеријске муниције. У интервјуу са неоконзервативним телевизијским новинаром Шоном Хенитијем Кенеди је критиковао САД да су саботирале мировни процес заснован на споразумима у Минску, те да – иако лично не верује Владимиру Путину као што није веровао противничкој страни у бројним судским процесима које је водио – сматра да је Путин у неколико наврата нудио изгледне мировне споразуме. Огромне украјинске жртве, мали изгледи да уопште дође до разрешења на бојном пољу те ризик по ескалацију сукоба између Русије и западних сила су они разлози да се испослује мир које је у више наврата истицао Кенеди.
Опрезнији – неки би рекли здраворазумски – став према ескалацији сукоба између СССР и САД јесте онај аспект наслеђа Кенедијевих који Роберт Кенеди настоји да истакне у први план. Политички амбициозна породица је у послератним годинама била изразито антикомунистички оријентисана. Међутим, када је Џон Кенеди неочекивано победио на председничим изборима 1960. године суочио се у администрацији са изразито милитаристички оријентисаним кружоцима – подсећамо, Двајт Ајзенхауер, одлазећи предсендик, управо је 17. јануара 1961. године одржао чувени говор у којем упозорава против прожимајуће моћи војно-индустријског комплекса. То језгро америчке империје – моћни бели протестанти са североисточне обале – веровали су да се нуклеарни рат може добити. Штавише, како Роберт Кенеди наводи у једном интервјуу процењивали су: уколико страда тридесет милиона Американаца и сто тридесет милиона Руса, то би била јасна победа. Ова напетост, између милитантне политике, те жеље за остваривањем империјалног Пакс Американа свој врхунац доживела је током Кубанске ракетне кризе у јесен 1962. године. Серијом потеза, браћа Кенеди су успели да релаксирају сложену ситуацију те да успоставе неке путање у правцу директне комуникације између вођства двају земаља.
У јуну 1963. године председник Џон Кенеди je одржао говор пред дипломцима Америчког универзитета у Вашингтону. Прикладно је ову скицу политичког наслеђа Кенедијевих и кампање Роберта Кенедија завршити онако како је и започета – наводом речи Џона Кенедија:
„Одабрао сам, стога, ово време и ово место да расправљам о теми о којој је незнање тако често и обилно, а истина се тако ретко сагледава – а реч је о најважнијој теми на свету: светском миру. О каквом миру говорим? Каквом миру тежимо? Не Пакс Американи наметнутој свету америчким бојевим оружјем. Не гробном миру или ропској безбедности. Говорим о истинском миру, онаквом миру какав чини живот на земљи вредним живљења, онаквом миру који омогућује људима и нацијама да расту и да се надају и граде бољи живот за своју децу – не пуком миру за Американце већ миру за све мушкарце и жене – не пуком миру у наше време, већ миру за сва времена. Говорим о миру јер смо поново пред лицем рата“.