ПРЕДСЕДНИЧКИ ПРОЦЕСИ

Шта нам судски процеси против председничког кандидата и председниковог сина говоре о америчкој демократији?

Случај Хантера Бајдена открио је последњих година домашаје америчке медиократије. Моћ америчких медија у распоређивању политичке моћи показала се као огромна и скоро – несавладива. Сужавање домашаја извештавања о пословима сина америчког председника Хантера Бајдена и могућем трговању утицајем његовог оца који је тада обављао дужност потпредседника САД можда је имало знатног утицаја на исход председничких избора 2020. године (о чему је детаљније писано у чланку о „Твитеровим фајловима“, број 744).
Ова медијска штеловања, уз помоћ моћних информатичких корпорација, и деловање појединих савезних држава и судских инстанци служили су као претекст бившем председнику Доналду Трампу да оптужи своје супарнике за кривотворење изборног процеса. Детаљи су разни и многобројни, али се укратко своде на: ту није било све како би требало да буде, амерички народ је обманут и покраден за рачун уске политичке котерије. Ове Трампове тврдње послужиле су као основа за подизање треће оптужнице против њега у последњих неколико месеци (о претходној, која се односи на непрописно руковање председничком документацијом писано је у 768. броју).

ТРАМП ОПЕТ ПРЕД СУДОМ Трамп се последњи пут појавио пред судом почетком августа. Изјаснио се да није крив у односу на наводе оптужнице која је против њега подигнута пред вашингтонским судом а која се односи на наводну заверу да поткопа Сједињене Државе, заверу да онемогући редован политички процес, опструкцију и покушај опструкције редовног политичког процеса, као и заверу усмерену на нарушавање уставних права грађана. „Узимајући у обзир да сам морао да летим до прљавог, штрокавог, небезбедног Вашингтона који је у стању распада и да ме је привео мој политички противник, који озбиљно заостаје за мном у истраживањима јавног мњења, покварени Џо Бајден, може се рећи да је ово био прилично добар дан“, написао је Трамп на друштвеној мрежи „Трут соушл“.
Оптужница је заправо прилично једноставна: заснива се на тврдњи да је некадашњи председник намерно обмањивао своје присталице и на тај начин их, између осталог, подстрекивао на упад у амерички Капитол и нарушавање правног поретка и све томе слично. Међутим, на први поглед намеће се питање: по чему се Трампови политички иступи тих дана разликују од оних његовог потпредседника Мајка Пенса, те од неких ранијих оспоравања изборног процеса укључујући бројне тврдње некадашњег државног секретара и председничког кандидата Демократске странке Хилари Клинтон или сложену и недоречену правну борбу 2000. године коју је против свог опонента водио Ал Гор.
Америчка политичка историја је много мусавија него што на први поглед делује. Међутим, сам изборни процес уобичајено је окончан и нови председник је преузео дужност. Процес који је против Трампа поведен односи се на подстрекивање, те, као што многи амерички политички и правни коментатори указују, улази на терен питања заштићеног говора.
Према речима професора Џонатана Тарлија, Трамп није оптужен за заверу да би разбуктао насиље или побуну. Оптужен је да је „ширио лажи да се одиграла превара која је могла утицати на изборни исход и да је он заправо победио“. Према Тарлијевим речима, критеријум који мора да досегне оптужница је врло висок: потребно је не само показати да је оптужени говорио неистину већ је потребно показати и да је био свестан да говори неистину. Но, према Тарлијевим речима, ствари са овом оптужбом су далеко злокобније: она би могла да представља преседан који би федералним властима омогућио да буду арбитри истине, те да сужавају опсег слободе говора, права која јемчи Први амандман америчког устава. „Чак и уз претпоставку да је Трамп знао да су његове тврдње лажне, и даље остаје контроверзно настојање да се повежу његове неистините тврдње са чиновима других особа које су оспоравале резултате избора. И чак и тада остаје уставни проблем криминализације политичких лажи“, наводи Тарли. Он упућује на одлуку Врховног суда САД у случају Сједињене Државе против Алвареза у којој се наводи да је неуставно криминализовати изношење неистине чак и уколико је политичар знао да говори неистину.
Цела ствар, закључује Тарли, могла би се свести на расположење судије. Чак и антитрамповски настројени коментатори слажу се да је судија Танија С. Чаткан једна од најгорих опција која је могла да западне Трампу. Стога није искључено да ће амерички Врховни суд изнова разматрати случај домета слободе политичког говора. Но то тек посредно утиче на све захукталије изборне кампање – Трамп, у карактеристичном саркастичном тону, каже да му недостаје још једна оптужница да му осигура победу идуће године.

ПОСЛОВНИ ПАРТНЕРИ ХАНТЕРА БАЈДЕНА ПРЕД КОНГРЕСОМ И поновно разбуктавање случаја Хантера Бајдена има везе с говором. Додуше, није реч о политичким говорима него о пословним разговорима, у камерној атмосфери престижних сала за ручавање. Случај је истовремено и тривијалан и злокобан – те показује колико необавезујуће ћаскање у САД може да има далекосежне политичке (па и геополитичке) последице. Пословично њујоршко кијање због којег неко у Европи добије кашаљ и даље је отворени проблем.
Укратко, бројни подаци који су доспели у јавност почев од јесени 2020. године са лаптопа Хантера Бајдена указивали су на могућу трговину утицајем. Хантер Бајден је, може се наслутити, користио приступ свом оцу као кључни ресурс у свом пословању. Међутим, није било до краја јасно колико је сам Џозеф Бајден био укључен у овакве пословне шеме, те да ли је уопште у њих био лично укључен. Штавише, Бајден је тврдио како никада није разговарао са својим сином о његовим иностраним пословним аранжманима. Постојала су, додуше, нека посредна указивања: укљученост Хантера Бајдена у борд директора украјинске енергетске компаније „Буризма“, те смена украјинског тужиоца који је испитивао коруптивне радне ове компаније. Сам Џозеф Бајден је раскалашно јавно тврдио да је украјинско политичко вођство било уцењено америчком помоћи да смени Виктора Миколајовича Шокина.
Но недавно сведочење Девона Арчера, некадашњег пословног партнера Хантера Бајдена, поткрепило је нека наслућивања о овим пословним везама, преносе амерички медији. Још нису познати сви детаљи сведочења – медији преносе понешто што је процурило, као и оно што је Арчер изнео у интервјуу са америчким новинаром Такером Карлсоном. Још крајем јула њујоршки таблоид „Њујорк пост“ – који је био блокиран на друштвеним мрежама због објављивања података похрањених на Бајденовом лаптопу 2020. године – забележио је да је Џозеф Бајден барем двадесетак пута био укључиван телефоном на пословне састанке свог сина. Додуше, многа од ових укључења била су куртоазна – старији Бајден би поздравио присутне или у појединим случајевима није ни знао да његов разговор са сином слушају други присутни. Међутим, у појединим случајевима јесте знао све околности разговора у које је био укључен, преносе медији.
Арчер је човек живописне пословне биографије. Суочен је с дугогодишњом затворском казном због преваре с обвезницама тешке 60 милиона долара. Једна од његових тврдњи односи се на састанак у Дубаију који се одиграо 4. децембра 2015. У питању је био састанак одбора директора енергетске компаније „Буризма“, која је Хантеру Бајдену плаћала издашну месечну накнаду од 83.000 долара. Те вечери, према Арчеровим речима, он и млађи Бајден су се одвезли до Џемераја бича, где су се сусрели с једним Хантеровим пријатељем. Док су седели у бару, позвао их је један од руководилаца „Буризме“ Вадим Пожарски, који је указао да власник компаније Микола Злочевски мора хитно да разговара с Бајденом. Двојица Украјинаца су се убрзо придружили америчким сарадницима и том приликом је Пожарски питао Хантера: „Можеш ли да позовеш свог оца?“
У то време Џозеф Бајден био је кључна личност администрације Барака Обаме задужен за Украјину. У средишту америчког интересовања било је питање борбе против корупције. Бајден је убрзо и отпутовао у Кијев, где се обратио украјинској Ради 9. децембра 2015. говорећи о опасностима корупције, буразерског капитализма и других зала која су традиционално разарала постсовјетску и вечно транзициону Украјину.
Улога Џозефа Бајдена, према подацима о сведочењу до којих су дошли медији, био је да оснажи пословни бренд свог сина, те да пружи утисак доступности највиших вашингтонских адреса пословним партнерима. Такође, наводи се, нетачни су ранији наводи да Џозеф Бајден није био упознат са овим пословним везама. „Био је упознат с Хантеровим пословима, сусретао се с Хантеровим пословним партнерима, заправо, упознати сте с писмом које показује да је познавао мене“, рекао је Арчер у интервјуу. Према његовим речима, улога Американаца у одбору директора „Буризме“, од када су се прикључили у пролеће 2014, био је да посегну за свим доступним полугама моћи – укључујући и разгранате мреже утицаја тадашњег потпредседника САД – да помогну опстанак компаније која се налазила под истрагом. „То је била идеја (компаније). Та способност да се помогне на геополитичкој позорници да се поштеде проблема, да се држе подаље од истрага, да им се одмрзну средства“, објаснио је Арчер.
Постепено укључење украјинских тема у мреже америчке политичке моћи захтева подробно испитивање. Провизорно се може наслутити да је серија догађаја – од лобистичких и пословних услуга, оптужби за сајбер нападе и руско мешање у америчке председничке изборе – постепено сужавала могућности дипломатског маневрисања а можда и мирног разрешења отворених спорова. Украјинске ствари постајале су – на један первертирани и прикривени начин – америчке ствари.
Сведочење Девона Арчера могао би бити још један важан корак у покретању процеса опозива америчког председника, о чему је још крајем јула говорио предводник већине у Представничком дому Кевин Макарти.