НОВЕ ВОЈНЕ ПРЕТЊЕ И СРПСКИ ФАКТОРИ ОДВРАЋАЊА

Да ли напокон знамо која то западна сила перфидно подстиче и подржава Куртија да чини злочине и насиље над Србима на Косову и Метохији?

Потврдила се процена да иза терора над Србима на КиМ и директног провоцирања оружаног сукоба стоји најмање једна западна сила која креира, подстиче и подржава насиље Аљбина Куртија. Напокон знамо да сукоб и рат на Балкану директно и плански изазива Велика Британија. Има у томе логике, јер су се друге две западне државе које, поред Уједињеног Краљевства, имају снагу да управљају догађајима на Балкану, Немачка и САД, више оријентисале на тајне прљаве активности. Немачка због тешких унутрашњих проблема које су изазвали контраефекти увођења драконских санкција Русији и притисака САД да се и тако ослабљена максимално ангажује у војној, материјалној и финансијској подршци украјинској војсци. Тако да би нови рат за њу био превелико бреме. У Белој кући и Пентагону су исувише оптерећени „ходом по ивици ножа“ и страхом од директног сукоба НАТО-а с Русијом, што би значило Трећи светски рат и неминовну употребу нуклеарних потенцијала. Када се узме у обзир и да је председник САД Џозеф Бајден признао да је рат у Украјини исцрпео и њихова складишта муниције, онда избор перфидне америчке стратегије за Балкан и дипломатске игре око КиМ постају јаснији. При томе треба имати у виду да су договор, координација и тесна сарадња Велике Британије и САД у деловању на Балкану не само могући него врло вероватни, по принципу „добар и лош полицајац“.
Британска стратегија за Балкан, коју слободно можемо назвати ратном, испливала је у јавност преко Алише Кернс, посланице у тамошњем парламенту, веома активне о питању антисрпског деловања. Испоставило се да је она „ветеран“ британске обавештајне службе, специјалиста за пропагандни рат и официр МИ6. „Прославила се“ кроз прљаве акције подметања злочина у Сирији, али и на другим неуралгичним подручјима где се ангажовала британска служба. Многе њене акције су „проваљене“ и раскринкане, зато није чудно што је разоткривена и ова везана за Балкан, тачније за Републику Српску и Србију. Док је крила део своје биографије, приказивана је као бошњачки и албански лобиста, али сада је сасвим јасно да она не делује самостално и да је, највероватније, и даље официр МИ6 у специјалној мисији, плански уграђена у сопствени парламент. Тешко је поверовати да је Кернс у 35. години живота „ветеран“ и ближе је логици да је још активна. Ако се упитамо зашто би британска обавештајна служба уграђивала агента у свој парламент (уобичајено је да се агенти уграђују у парламенте државе нападнуте хибридним ратом), и то испада логично. Алиша је задужена за нову сатанизацију српског народа и Србије, са циљем да их представи као опасност за западни свет која се мора обуздати. Задужена је да створи атмосферу у британској јавности, па и шире, да њихови грађани (гласачи), обманути и дезинформисани, практично прижељкују и траже војну интервенцију. Такав „посланик“ у парламенту мора бити у тренутку способан за разна препуцавања и да самостално и брзо доноси одлуке кроз дискусије или изјаве новинарима, а Алиша Кернс то свакако може.
Централа службе с којом је ова посланица у вези у исто време усмерава и штити Аљбина Куртија, и уопште није случајно што он и Алиша имају идентичне изјаве када су Срби и Србија у питању – да је модерна Србија центар огромне мреже организованог криминала, дезинформација, тероризма који дестабилизују Балкан, па и Европу у целини. Да „терористичке ћелије које контролише српска влада дестабилизују Косово сталним приливом оружја из Београда, које се шверцује преко границе у православне цркве на Косову колима хитне помоћи“. Након тога енергичан захтев Лондону да се крене у одлучну акцију има велику подршку.

Подела улога и интереса великих западних сила супротстављена интересима Србије?

Интересантно је да се у погледу утицаја на Балкану нагло мења статус Турске, где би некаква глобална „трговина“ између САД и Турске могла бити на штету Србије, Републике Српске и српског корпуса у цели. Турска након неочекиване промене става према украјинском рату и према Русији, одједном постаје главни снабдевач приштинске паравојске модерним наоружањем, обучавају им официре, пилоте, и другим донацијама модернизују и усавршавају приштинске кадрове. Турски генерал ће од јесени бити командант Кфора а турски контингент у Кфору је допуњен новим специјалцима и сада је већи од оног америчког.
Наравно да би ширење турског утицаја на Балкан могао бити део „колача“ који су Турској уступиле САД у настојању да је врате под пуно окриље НАТО-а, где су својевремено били најпоузданија чланица и НАТО пешадија. Ширење турског утицаја на централну Азију и Балкан везано је за амбицију да поново постане светска сила. Наравно да су Американци спремни на такве уступке у страху да Турска не преломи и оде на другу страну, јер НАТО с Турском и без Турске није ни приближно иста војна сила. Разлика је огромна. Појачано ангажовање Турске на Балкану и старо милитантно деловање Британаца преко њиховог изасланика за Балкан, маршала Стјуарта Пича, асоцира на завршне припреме војног решења проблема на КиМ, али и у БиХ. Већ је британски избор маршала и врхунског обавештајца за изасланика био јасан сигнал у том правцу.
Американцима, компромитованим злочиначком војном агресијом на СР Југославију (Србију), сада више одговара улога „миротворца“ кроз дипломатске активности, у којој невешто прикривају континуитет наклоности Куртију кроз неискрене и благе нападе на његово насиље и политику. Америчко директно војно ангажовање у овом тренутку покварило би другу стратешку замисао и медијски пројекат на коме се дуго ради – Русију треба означити као агресора у модерном свету а америчке ратове и војне интервенције гурнути у други план. Све то асоцира на поменути могући договор САД и Велике Британије у политици према Србији. За сада се чини да је дипломатски наступ САД основна, а британски резервна варијанта. Управљање Куртијем треба да створи услове за тихи егзодус, али и за широку примену силе и покретање масовног егзодуса у виду „Косовске олује“. Обе варијанте су усмерене ка истом циљу – етнички чистом „Косову“ као посредном путу ка независности. Амерички приступ одлаже ратни сукоб, али допушта притиске и тихи егзодус који је можда и опаснији за опстанак Срба на КиМ, јер војну операцију према голоруким Србима Војска Србије би пресекла и зауставила, но према перфидним притисцима је немоћна. За спречавање ове „тихе Олује“ потребно је пронаћи друге начине супротстављања.
Све је то у ствари наставак хибридног рата, што је такође војна стратегија, коју водеће западне силе одавно примењују према Србији, а он као такав у некој фази предвиђа и употребу војне силе, најпре као војне претње, а ако се циљ не постигне, прелази се на конвенционална дејства.
Док британску операцију на Балкану води маршал Пич, америчку по свему судећи води амбасадор Кристофер Хил, а не званични амерички изасланик за Балкан Габријел Ескобар. Док Хил лансира спотове о америчко-српском пријатељству, списак српских политичара против којих су уведене санкције све је дужи. Порука је јасна, пријатељство је могуће само ако се сврстамо у антируски фронт и прекинемо везе с Русијом и Кином, а то је већ диктат и потчињеност, а не сарадња на равноправним основама. Није то први амерички перфидан и преваран наступ према Србима. Својевремено, док су Србе у Хрватској успављивали причама о мирном решењу и одузимали им оружје у зонама под заштитом УН, интензивно су наоружавли, опремали и увежбавали хрватску војску и сарађивали са њима током злочиначких операција „Бљесак“ и „Олуја“. Њихове дипломате, генерал Жак Клајн и амбасадор у Хрватској Питер Галбрајт, организовали су превару српског народа у Источној Славонији, Барањи и Западном Срему кроз Ердутски споразум. Тешко је поверовати да се америчка политика према Србији мења све док активно раде на остварењу независности и међународном признању „Косова“.
Идеја великих западних сила никада није била успостављање мира на Балкану него потпуна контрола Балкана. Да се и БиХ увелико дестабилизује види се не само по милитаризацији бошњачког дела него и по језивим изјавама личности које имају утицаја на бошњачку популацију. Тако члан Председништва БиХ Денис Бећировић позива на нови сукоб и уништење Срба, за које каже да су највеће зло са епицентром у Београду. Да је западним факторима стало до мира, не би измислили геноцид тамо где га није било као огромну препреку за стабилизацију Балкана. Сада милитантни део Бошњака прича само о геноциду, а не смета им што је актуелни председник БиХ Шефик Џаферовић био надређен одреду Ел Муџахедин и присуствовао ритуалном одсецању глава заробљених Срба. Не смета им што Насер Орић, злочинац који је избегао правду, и данас прети када каже: „На Дрини је све почело, тамо ће и завршити.“

Фактори одвраћања морају бити бројни, снажни и довољно уверљиви Делује апсурдно да опстанак Срба на КиМ више угрожава амерички дипломатски приступ који не спречава Куртијево насиље и тихи егзодус Срба, него оружано насиље које подстичу Британци. Одлука је јасна, да ће оружано насиље сигурно пресећи и спречити српска војска и полиција, док у овом тренутку Србија нема механизме да спречи албанско насиље и терор који стварају немогућ амбијент за опстанак Срба и подстичу тихо исељавање. Из тога не треба закључити да нама више одговара ратни сукоб јер би он угрозио Србију и опстанак Срба у целини, док тихи егзодуз угрожава део Србије, додуше онај најважнији. Тако да поред јачања фактора одвраћања од нове оружане агресије, Србија мора да размишља и о одвраћању од хибридних насртаја на српске интересе и на српске територије, што подразумева другачије механизме.
Србија успешно ради на јачању фактора одвраћања од нове војне агресије и они су веома видљиви јер их наша земља не крије, него их јавно приказује, како би били јачи и уверљивији. Није нама циљ да нас неко нападне, па да покажемо колико смо јаки, него да они то унапред виде и да одустану од агресије. Основни фактор одвраћања је јачање Војске Србије кроз наоружавање модерним оружаним системима који могу нанети озбиљне и неприхватљиве губитке свакој оружаној сили. Зато се често одржавају војне вежбе и технички зборови, где се приказују наоружање, опрема и могућности наше војске. Јак ослонац Србије на сопствену производњу оружја и муниције и стопирање извоза муниције и наоружања док се на направе поуздане залихе је такође јасна порука потенцијалним агресорима да се спремамо за одбрану. Јачање морала и патриотски однос према одбрани Србије и српског народа на Балкану је можда најважнији фактор одвраћања. Изучавање модерног ратовања и убрзано усклађивање обуке, наоружања и опреме са савременим захтевима оружане борбе су важан фактор одвраћања јер су нека основна тактичка правила такорећи преко ноћи измењена. Ко то не прати, биће у великом проблему у будућим сукобима. Један јак фактор одвраћања још увек није у функцији – редовно служење војног рока, који енормно повећава број обучених војника активног и резервног састава, али се на томе озбиљно ради. Фактори одвраћања од хибридних насртаја из западних центара моћи морају бити такви да увере агресора да њихова (хибридна) дејства не дају резултате и да неће постићи планирани циљ. Другим речима, да они схвате да им то није исплативо и да само бацају велики новац на финансирање неуспешних акција. Суштина је у томе да фактори одвраћања у обе врсте агресије, конвенционалној или хибридној, где једну планирају Британци а другу Американци, морају бити јаки и правовремени, да би постигли оно што јесте наш циљ, а то је њихово одустајање.