КОМПРОМИСИ И КОМБИНАТОРИКА КАО ПУТ ДО НОВЕ ВЛАДЕ

ЦРНА ГОРА И ПЕГЛАЊЕ БРДА

Према најавама из Подгорице нова влада могла би да буде формирана до краја августа. И председник Милатовић, и будући премијер Спајић истичу да ће влада бити искључиво реформска и проевропска. Повлачења признања тзв. Косова и промене курса политике према Русији неће бити

Предизборна обећања су кратка и слатка и, као по обичају, прекрије их реалност политичког живота већ у првим недељама након избора. Ако сви политички субјекти за време кампање наступају свако са свог брда, ближи Богу него људима, онда постизборно доба захтева да се брда добрано испеглају до границе подношљивог компромиса. И све се одвија као по некој матрици. У опозицији сви бар помало заличе на Мандушића Вука у чијим рукама је свака пушка убојита, док се на власти многи сведу на ниво лажног цара Шћепана Малог. Политичка комбинаторика, политички компромиси, односно пеглање оних не тако давно гордих брда. Ко ће на крају постати Шћепан, и има ли у данашњој Црној Гори, Вука Мандушића – остаје да се види.
Званично преговори за састав нове владе Црне Горе су увелико у току и једино сигурно у овом моменту је да ће у њој, поред Покрета Европа сад (ПЕС), бити и странке мањина, пре свега Бошњачка странка, која је на изборима прошла изненађујуће добро са освојених осам мандата. Бошњаци су већ за своје учешће у влади затражили неколико министарстава, између осталих, просвету и дипломатију, што су многи оценили као чин на ивици дрског, али узимајући у обзир шири контекст ствари, врло је могуће да ће им жеље бити испуњене. Ипак, копља се за сада ломе око бар једног великог коалиционог партнера који је потребан и Спајићу и ПЕС-у како би влада била стабилна, али и како би добила карактер већинске. Треба подсетити да црногорски парламент има 81 посланичко место, а према последњој изборној расподели, ПЕС располаже са 24 мандата, коалиција око ДПС-а има 21 мандат, коалиција „За будућност Црне Горе“ коју чине српске странке располаже са 13 мандата, Дритан Абазовић и Алекса Бечић заједно у коалицији имају 11 мандата, Бошњачка странка има осам, док је преостали број посланичких места подељен између странака албанске и хрватске мањине. Дакле, рачуница је проста. За иоле стабилну владу потребне су бар 42 посланичке главе, што јасно сугерише да ће ПЕС у владајућој коалицији поред странака мањина морати да интегрише бар једну странку, односно парламентарну листу с двоцифреним бројем мандата.
11Милојко Спајић је више пута, и у току кампање и након избора, изјавио да договор није могућ с ДПС-ом, због вишедеценијског штетног деловања, и с Дританом Абазовићем, због спора око „крипто-афере“ који је непосредно пред изборе настао на релацији Спајић–Абазовић, док је потенцијална сарадња с осталима – добродошла. Ипак, да ли ће Спајић остати при изреченом? Могуће, само ако српске странке пристану на сарадњу, што аутоматски подразумева да ће Срби морати да погазе добар део својих предизборних начела. Ваља подсетити и то да је основ српске платформе повлачење признања тзв. Косова и ревитализација односа с Русијом. Црна Гора са Спајићем и Милатовићем на челу сигурно неће пристати на то. Штавише, Јаков Милатовић је недавно изјавио, а Милојко Спајић његову изјаву потврдио, да је за Подгорицу случај „Косова“ и Русије решен. „Косово“ је независно, а Русија је стратешки противник.
Дакле, ако желе да буду део власти, Срби ће бар делом морати да се прекроје по мери амбасаде Сједињених Држава у Подгорици, односно по мери америчког изасланика за Балкан Габријела Ескобара, који је, такође недавно, прилично провокативно рекао да се радује могућности српске партиципације у влади једне изразито НАТО и ЕУ земље. Ипак, уколико се српска листа одлучи за опозицију – што не мора нужно по Србе да буде гора опција, Спајић ће или с ДПС-ом или с Абазовићем морати да нађе решење да закопа ратне секире. И око тога је Ескобар, као права сива еминенција, имао да каже коју: „Вашингтон не жели мањинску владу у Подгорици и не жели нове изборе, дакле, нађите решење.“
Сума сумарум, како сада ствари стоје, будући састав црногорске владе у великој мери зависи од тога: ко ће први пристати да прогута жабу. Помоћ у гутању исте пружиће Американци флашом доброг вискија, да жаба лакше прође. Иначе, виски није урачунат у цену ионако прескупог америчког присуства у овим крајевима. Виски се посебно наплаћује.

ПЕС – ОБЕЋАЊА И ЕВРОПА КАО ОМЧА Потребно је бити прави политички алхемичар па обезбедити економски и сваки други васкрс земље, ако је једина звезда водиља твог пута Европска унија, која је од традиционалног непријатеља економије и суверенитета малих, балканских и словенских земаља, на врхунцу сопствене трагичности, постала и непријатељ самој себи. Готово је немогуће ревитализовати земљу, њену економију и уопште њено биће у најширем контексту а да се приде беспоговорно и доследно спроводи политички наратив и целокупна политичка идеологија која је направљена са циљем да управо државе попут Црне Горе развласти од своје економије и од управе над својим ресурсима, и да је доведе у зависан положај модерног робовласништва. Ако преписана терапија од две паклице цигарета дневно уз обавезан боравак у задимљеној просторији могу да помогну човеку оболелом од карцинома плућа да се излечи, онда и евроинтеграције с усвајањем низа по економију и друштво штетних мера могу да помогну држави и њеним грађанима да дочекају зелену грану.
Ако сагледамо само чињенице, управо оне су рендген слика садашњег нимало лепог стања у ЕУ и пројекција исто тако нимало лепе будућности. Европска унија, уназад пет година, има континуирани пад индустријске производње и привредних активности од око 15 одсто, док се тај пад на нивоу водећих европских земаља креће у распону од пет до 10 одсто. Све европске државе су презадужене, а раст плата, конкретно од почетка рата у Украјини, ни изблиза не прати инфлаторни раст. Прогноза Брисела каже да ће за пет година једина европска привреда на листи 10 највећих економија света бити Немачка и то на последњем месту. Ако томе додамо и велику задуженост обичног човека, просечног Европљанина и чињеницу да је око 30 одсто грађана ЕУ оптерећено хипотекарним кредитом, можемо слободно да упитамо: како ће скаламерија која више није у стању да помогне ни себи, помоћи онима који се налазе у њеној чекаоници?
Ипак, највећи непријатељ Спајића и будуће власти, с ким год да је ПЕС формира, али и највећи непријатељ будућег рејтинга Покрета Европа сад, чини се биће велика обећања која су и Спајић и Милатовић можда и олако дали у претходним кампањама. ПЕС је у овом тренутку апсолутни стожер политике у Црној Гори и сва одговорност је на њима. Ако су предизборна обећања била вода у којој је ПЕС допливао до власти, све су већи изгледи да ће у постизборно доба, односно у доба чисте политичке реалности, та обећања бити вода у којој се ПЕС дави. Обећали су заиста много. И Спајић за време парламентарне кампање, и Милатовић за време председничке кампање безрезервно су причали о коначном решењу проблема криминала у Црној Гори, о решењу проблема јавне управе, о потпуном економском процвату који ће пратити просечна плата од 1.000 евра, просечна пензија од 450 евра, нулта стопа незапослености и брз улазак у ЕУ. Та обећања постала су део њиховог програма и на неки начин њиховог завета грађанима. Да ли су све набројано рекли заиста убеђени у реалну спроводљивост тих идеја, или су били подстакнути споља – у овом тренутку је ирелевантно. Једино битно је да за Милатовића, и пре свега за Спајића, као будућег премијера, тек сада почиње прави политички живот. На све заслужене хвалоспеве о двојици младих момака изразито високог образовања без мрља у својим каријерама, ставља се тачка. Њихова обећања биће на средини клацкалице на којој се одлучује о њиховој политичкој будућности. Један спрам другог, Вук Мандушић и Шћепан Мали, теорија и реалност, лепе жеље и популизам… Можда лепе жеље без покрића и популизам с покрићем, па, шта и ко победи и где клацкалице превагне. Шћепан је, наравно, фаворит.

СРПСКЕ СТРАНКЕ У ВЛАДИ – БАШТОВАН ИЛИ ФИКУС У будућој влади ако буду њен део, српске странке окупљене око коалиције „За будућност Црне Горе“, коју бар номинално предводи лидер Демократске народне партије Милан Кнежевић, врло лако, уместо равноправног партнера и равноправног учесника у државничким одлукама, могу да буду сведени на ниво пропратног декора, иако би у тој влади били друга листа по парламентарној снази. Зато је круцијална дилема за српски политички фактор у Црној Гори да ли се и под којим условима српским странкама исплати да буду у влади? Учешће у власти јесте шанса да се проблеми српске заједнице у Црној Гори реше, али то је могуће само ако српске странке у тој влади буду видљиве с јасно додељеним и дефинисаним ингеренцијама, које се користе за добробит свих грађана, али и за поправљање положаја Срба, пре свега положаја српског језика, културе и историје на институционалном нивоу кроз присутност ћириличког писма, образовања српске заједнице на српском језику и према српском образовном програму и сл. Ипак, потенцијално учешће у влади је и двосекли мач, и ако тај мач буде само у рукама евроатлантског дела владе, односно Вашингтона и Брисела, врло лако може да распори и српску политичку снагу, али и јединство српског политичког фактора у Црној Гори.
Треба бити реалан и опрезан. Од обнављања црногорске независности 2006. Срби су учествовали само у последњој влади и то везаних руку, па ниједан капитални проблем српске заједнице није решен, што је и разлог наглог пада популарности српских странака. По последњем попису, трећину популације у Црној Гори чине Срби, док око половина популације говори српским језиком. Но упркос томе, ћирилице нема ни у званичним институцијама ни на таблама већине улица. Срби чине тек око 20 одсто запослених у јавном сектору, док је према неким (непровереним) подацима присутност Срба на позицијама судија, тужилаца, директора образовних институција и јавних предузећа мања од 10 одсто. Ови подаци су били актуелни и пре, па је питање шта су српске странке учиниле да се то промени.
Истина, највећа добит по Србе у Црној Гори јесте потписивање Темељног уговора са СПЦ, али ту добит остварио је народ на литијама својом упорношћу и непоколебљивошћу, а не политика, чак не ни она са српским предзнаком. Такође, поштено је рећи да је велику и фер улогу у процесу признавања историјске димензије СПЦ у Црној Гори, можда и науштрб сопственог рејтинга, одиграо и Дритан Абазовић. Но што се тиче учешћа Срба у влади, оно има смисла само ако се конкретно и у пракси решавају проблеми српске заједнице. У супротном, позиција фикуса не само да у старту постаје бесмислена него је по дугорочну виталност српског политичког фактора у Црној Гори крајње контрапродуктивна.