ИЗВОРИ МРЖЊЕ

ИЗ ПЕЧАТОВЕ АРХИВЕ: ОДГОВОРИМА НА ПИТАЊА

ОБЈАВЉЕНО 25. 10. 2019

Наша је средина, већ тридесет година, изложена жестоком спољашњем притиску, са низом унутрашњих ломова и преметања. Везе између појединаца, пријатеља, сродника, социјалних група и професија су покидане, колективни циљеви одбачени. Национални програм је ограничен на преживљавање, у очекивању да светска непогода прође

Слушамо, ко зна откад, оптужбе да су неки виђени грађани поседници лажних факултетских диплома и звања. Оптужени се бране ћутањем. Није јасно да ли ћуте из презира према клеветању, или зато што, уз своју одбрану, немају шта да кажу. Мало-помало, стиче се утисак да је присвајање лажних титула неважан и опростив преступ, приватна ствар за коју свако одговара пред својом савешћу, ако је има. Са психолошке тачке, ти прекршаји се даду разумети. Људска сујета је незајажљива ала, на свашта смо спремни да бисмо је задовољили. А моћници воле да се ките шареним перјем и да својим именима прикаче покоје др, мр и пр. Наш се некадашњи председник дичио звањем троструког народног хероја и двоструког почасног доктора наука, и још је, необразован и полуписмен, био члан Академије, па нам је, и данас, у понечему узор.
Оптужбе за плагијате, фалсификате и сумњиве докторате нису, ипак, упућене на праву адресу, свеједно јесу ли основане, или измишљене. У средишту пажње су носиоци незаслужених звања, а не онај ко им је таква документа издао. Шта је, у хуци и брују ових оптужби, остало од угледа највиших образовних установа земље? Шта је са њиховом стручном и друштвеном одговорношћу? Ова се питања не постављају. Зашто?
Зато што ове оптужбе подиже гола мржња, а њој није до општег добра, ни до угледа универзитета. Она је обузета пакошћењем онима што се, често на важним положајима, поносе тим титулама као што се диче фирмираним оделима, и онда када обављају послове који нису у вези са приграбљеним титулама. Слепа, отрована собом, мржња се у овим споровима окомљује на супарнике у запоседању власти, дакле, на споредне кривце, на кориснике изопаченог стања у врховима школског система, а не на болесне прилике које, изгледа, тамо владају. Треба сломити врат конкуренту у политичкој утакмици, зауставити његову каријеру. Узбуњиваче покреће саможива завидљивост; извори зла их не занимају. Треба подметнути ногу противнику, загорчати му уживање у удобној фотељи, истерати га из ње, да би онда сам у њу засео! Тужилац, притом, не мора износити доказе за своје тврдње; довољно је бацити се блатом, нека мрља ће већ остати… У општем трвењу и мувању, пометњи и нереду, тешко је разлучити истину од рекла-казала гласина, намештаљки, полуистина, и подвала. До утврђивања правог стања ствари као да ником није стало, мржњи понајмање. И кад се служи чињеницама, она пре свега има у виду кратковеку и кратковиду личну корист. Кад прође кроз њено сито, и истина бива злоупотребљена, унижена и обесмишљена.
Зато од оваквих спорова с гађењем одвраћамо главу, да нам, с временом, цела политичка сцена, са странкама, страначким вођама, провладиним и опозиционим медијима, са пристрасним или тобоже истинољубивим извештачима, на крају постане одбојна. Све, све, само у тај брлог не залазити! Одбијају нас и оптужени и тужиоци. Први су робови бедне људске сујете, а други би да задовоље сопствену, па насрћу, пијани од зла и пакости.
Вођени саможивошћу, ови спорови су неизбежно примитивни и простачки. Уздржаност и увиђавност које сусрећемо у општењу међу старијим сељацима за ове је полемичаре недостижно цивилизацијско достигнуће. Они теже међусобном истребљењу, а како им је та радост (засад) ускраћена, сами себе трују и изједају.
Владајућа друштвена атмосфера је очигледно нездрава. Душе су повређене и кивне, насумце траже кривце око себе, сударају се и раздиру у стешњеним, слабо осветљеним просторијама. Ружно за гледање, досадно за слушање. Повлачимо се у преосталу собну тишину, затварамо очи. Тражимо објашњења и могуће узроке. Ево једног, непотпуног, али могућег.
Наша је средина, већ тридесет година, изложена жестоком спољашњем притиску, са низом унутрашњих ломова и преметања. Везе између појединаца, пријатеља, сродника, социјалних група, и професија су покидане, колективни циљеви одбачени. Национални програм је ограничен на преживљавање, у очекивању да светска непогода прође. Одгурнута на слепи колосек, популација из године у годину стари, понижена, огорчена, затечена у беспућу, истргнута из живородних токова своје традиције, обасута погрдама и клеветама од којих не зна како да се брани. Срамни жиг нам је, деведесетих година, ударио посред чела ондашњи председник „пријатељске“ Француске изјавом да смо народ без закона и вере (sans loi ni foi) и слаба нам је утеха што се дотични није прославио ни поштовањем закона своје земље, ни верношћу Небу и политичким пријатељима, пошто је издао свакога кога је стигао, и био осуђен на две године робије због разних проневера. (Казна му је опроштена због старачке сенилије.) Кажу да се годинама уочи смрти ничега није сећао. Ми увреду не заборављамо.
Обезвољени, помућени, осиромашени, оболевамо од заостатака ослабљеног уранијума, демографија нам стално опада (чему живети у оваквом свету?), одбијамо обнављање рода и народа, а без подмлатка, без његовог витализма и снаге, препород је незамислив. Затворени смо у стакленом кавезу непробојних зидова, батргамо се и чепамо, поробљени од Империје која нас не види и не чује, под окупацијом у којој окупатор влада преко трећеразредних изасланика, уз помоћ домаћих поузданика; подстицани смо да се, најзад, званично одрекнемо онога што нам је већ отето. Гушимо се и ропћемо, кисеоник добијамо у одмереним дозама, колико да не цркнемо, према рачунима ММФ-а, доброчиниоца вољног да нас вечито држи у дужничкој зависности: он одобрава плате нашим учитељицама и болничаркама. И опет, овакви кави смо, погурени, одбијамо да сасвим легнемо на руду, не пристајемо да се одрекнемо словенске православне браће, нити да, једним малим потезом пера, погазимо све што смо били, што нас је кроз векове држало и одржало.
Сатерани у ћошак, осуђени смо на мржњу. Код једног дела елите мржња се окренула у самомржњу, у одвратност према матерњем језику, па за именовање тог душевног отрова неки већ користе енглеску реч, а hate, хејт, као да на језику љубљеног колонизатора и мржња спада у ред врлина. Ту су још и незалечена сећања из грађанског рата 1941–1945, и рефлекси недавних сукобљавања, зачетих из мржње, и окончаних у њој.
Слабомоћан човек, скромне памети и суженог видокруга, наведен је да одушак потражи у мржњи, па је излива на своје најближе, и на власт, која како може и мора управља затеченим стањем. Дакако, на руководећим положајима има очигледно неспособних, и медиокритета, као што их има међу онима који је нападају. Критичари су без програма, без убедљивих противпредлога за привредни развој, за побољшање наталитета, за излазак из ћорсокака у јужној покрајини. Присуствујемо борби за власт ради власти, где се они који нису вољни де је испусте из руку проглашавају за диктаторе. На ову, олако изречену квалификацију, млади можда имају право, док би они, који су од 1945. до 1990. послушно ћутали, требало да, из пристојности, наставе са ћутањем. Ваљда се сећају да се за време владавине троструког народног хероја против диктатуре није смело протестовати.
Јесте, постоји једна врста духовног насиља, и мржња је збркани одговор на то насиље. Постоји диктатура очајања, тиранија споља наметнутог безизлаза. Постоји страховлада безнађа која нас наводи да за несрећу оптужујемо сапатнике и сапутнике. Лоше стање је исход вековног посртања, и хоће се много стрпљења, прибраности, смисла за разлучивање важног од споредног, да би се уцртала нека перспектива. Ваља зачети наду, такорећи ни из чега, упркос толиким успротивљеним силама. Кораци су нам несамостални, изнуђени. Водиљ игре је далеко. Ако немамо физичке снаге да му се, данас, одупремо, морали бисмо јачати духовну отпорност, бити, у себи, начисто са бићима и стварима. А мржња такве напоре заводи на погрешан пут.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *