Игор Прокопенко – Драги Украјинци, сетите се Минских споразума

Зашто је моћ Русије несравњива- економски и територијално и политички?

На првој линији ми не видимо ни једног украјинског команданта, ни једног официра. Не видимо те инструкторе из Велике Британије, САД, Француске, Немачке, који заправо планирају операције. Видимо само огроман број беспомоћних лица, лишених сваке могућности да допринесу сопственом виђењу решења сукоба. Ако су те ухапсили насилно, ако су те везали, претукли, упутили на прву линију, ти тамо имаш право само да умреш. То не говорим ја, о томе се вришти на стотинама, хиљадама видео-снимака који постављају сами Украјинци. То није могуће измислити, каже у разговору за „Печат“ руски писац, документариста и новинар Игор Прокопенко, заменик директора РЕН ТВ за документарне и новинарске пројекте.
Аутор култне емисије „Војна тајна“ не крије да и СВО има своје тајне, а највећа се огледа у питању – зашто два братска народа ратују? Зашто Руси убијају Русе?

Тајну сте одгонетнули..?
Многи сматрају да би узрок рата требало тражити у томе што је бивша совјетска република Украјина желела да живи заједно са Западом, да буде део Европе, део Европске уније, са чим се Русија није слагала. То је свакако погрешно тумачење.
Ако расуђујемо шире, онда, наравно, све ово што се сада догађа на територији бившег СССР-а, резултат је његовог рушења. У време распада СССР 1991. године, сви су мислили да је то дивно, ето, биће 16 братских независних држава које ће пријатељски живети једна са другом, све отворене ка Западу, све у једној великој дружељубивој европској и светској породици. Истина је другачија. Узрок распада СССР-а, наравно требало би потражити у плану да се земља раскомада а затим појединачно земље поробе. Древни римски принцип – завади па владај – жив је до данашњег дана и то што сада видимо на територији савремене Русије и Украјине, производ је политике евроатлантске алијансе.

Довели сте у везу ревизију историје и процес цивилизацијског преумљења украјинског народа… Да ли би ту, у школским уџбеницима, требало тражити корене украјинске?
Постоји руска пословица која каже да када непријатељ жели да потчини, пороби неки народ, прво га лишава разума. Оно што ми гледамо последњих деценија у Украјини, практично представља потврду реченог. Невероватна је количина напора западних политичара и полит-технолога да народ данашње Украјине преврате у зомбирани народ. Колико је потребно рада да један народ поверује да је најстарији, да су управо Украјинци саградили египатске пирамиде, да су Украјинци ископали Црно море… Нама је то смешно, али то је написано у уџбеницима. И када вам двадесет година говоре о тим невероватним стварима, током времена почињете и сами веровати. А затим долази следећа констатација – ако смо ми најстарији народ, онда смо ми бољи од осталих народа, а то је већ недалеко од нацизма. А ако смо ми најбољи, ако смо најстарији, онда су други недостојни. Схватате? То су социјални разлози, основа трагедије која се данас одиграва. То је по много чему историја политичких технологија. Волео бих да се сви замислимо и запитамо зашто данас умиру грађани Украјине на Донбасу. Зато да би престали да говоре на руском језику? Да њихова деца не говоре руски. И да не читају на руском. Али постоји још апсурднији циљ. Када смо на почетку говорили о томе да Украјина стреми да постане део Европске уније, зар је неко у Русији имао нешто против? Наздравље! Друга је ствар што је то било за њих неугодно. Они данас ратују због губитка сопственог идентитета, самоидентитета. Па слушајте радије извештаје о дешавањима на фронту, они су на руском језику. Ми говоримо о језику који је тамо забрањен.

Ту се налазе и кључеви за разумевање Степана Бандере који је у Украјини прешао пут од нацистичког убице до националног хероја?
Ко је Степан Бандера? То је нациста. При том, то није украјински нациста, него немачки, човек кога је формирао Гестапо, човек са којим су у потпуности управљале фашистичке власти. Штавише, бандеровци на Нирнбершком процесу су званично признати као нацистичка организација. Човек који је одговоран за убиство десетине хиљада Јевреја. Човек који је окривљен за убиство десетина хиљада Пољака. Човек који је, уколико прочитамо оно што је писао, говорио да уколико је за стварање велике Украјине потребно убити десет хиљада Украјинаца, то треба урадити.
Дакле, ради се о човеку чија је филозофија апсолутно мрзитељска. Шта се данас догађа на Украјини? Нацистичка прошлост Бандере одваја се од имена Бандере. Бандера се преобраћа у божанство, а све што су он и његови послушници творили, то као да се дешавало само од себе. То је задивљујуће примитивна замена теза и она данас дејствује. Данас људи чији су очеви, деке и баке, гинули од тих бандероваца иду са његовим фотографијама, моле се на његовим споменицима. То је уму несхватљиво али то се догађа.
Ипак, мислим да је већина Украјинаца у дубини своје душе, изнутра, свесна трагедије која се одиграва.

Ако су свесни размера трагедије, како објаснити спремност да прихвате улогу која им је наметнута у овом рату?
Морамо схватити да је данас, на територији Украјине створен моћан, ефикасан, тоталитарни нацистички режим. Ове речи изговарам без знака навода. Украјина и Украјинци су у овом тренутку таоци тог тоталитарног режима који је извана створен. Ако отворимо Телеграм канал, видећемо стотине снимљених клипова о томе шта се догађа на улицама Одесе, Кијева, Лвова, где сарадници војних власти лове људе на улици, против њихове воље, туку их, убацују у аутомобиле, у аутомобиле Хитне помоћи – и потом их упућују на фронт. Користе их као топовско месо. Зеленски говори на Би-Би-Сију и другим западним медијима о редовима добровољаца у Западној Украјини. Где су ти редови? Ми их не видимо. Али видимо огроман број људи које насилно хапсе и шаљу на прву линију, где их гарантовано уништавају.

Одјеци рата превазилазе обим СВО. Да ли су титанске промене у светској економији и светској политици биле очекиване?
Погледајте, тако никад није било. Огроман број земаља одустаје од долара као светске валуте. Земље БРИКСА, које су увек биле периферија светске економије, данас су заинтересовале огроман број земаља да се окупе око те организације. Да је неко пре десет година рекао да ће Саудијска Арабија куцати на врата БРИКСА, не би веровали. Јер она ће представљала лични нафтни медењак, папирни новчаник САД. Мислим да председник Владимир Путин разматра дејства која се одигравају око СВО као део великог светског процеса. Део, али не и главни ток, јер се главни светски процеси ипак одигравају даље од онога што се догађа под Бахмутом.. А светски процеси су много више глобални. Ако подигнемо очи од војне карте и погледамо шта се дешава у свету, погледамо ка Кини, погледамо у страну земаља Блиског Истока, у правцу Латинске Америке, пред нама се одсликава потпуно друга и неочекивана геополитичка реалност.

Вагнер није завршио иза решетака већ у Путиновом кабинету Где је Вагнер данас? Коме, из ове перспективе, дати за право-онима који су феномен Пригожина везивали за јаку Русију или онима који су после 24. јуна тврдили да је по среди била издаја човека од великог Путиновог поверења? Да почнемо од краја. Када постављају питање – ко је тај Пригожин, зашто се то десило и шта се заправо десило, мора се сагледати цела историја случаја. Недељу дана после тог 24. јуна, команданти Вагнера и тај исти Пригожин, нису се нашли иза решетака, нису били стрељани, него су завршили у кабинету председника Руске Федерације. На великом, озбиљном и жестоком разговору. И тај сусрет нам даје одговоре на сва питања. Као прво, Вагнер је војна организација у којој су током много година служили најбоље обучени војници, официри, војни стручњаци који су веома ефикасно решавали војно-политичке задатке у многим земљама света, укључујући и Африку. И решавање тих задатака је било веома важно с тачке гледишта садашње руске политике. Дакле, они су решавали државна питања, нашавши се у зони СВО показали су се као ефикасна и високо професионална војна организација која је овенчана славом, која је водила херојске борбе и одиграла веома значајну улогу у току СВО. Шта се даље десило? Тумачим на следећи начин. Људи који се дуго налазе у ситуацији стреса на првој линији фронта, имају специфичну перспективу гледања на ствари. Говорим то и из личног искуства јер сам и сам био у рату. Када сам излазио из зоне борбених дејстава, чинило ми се да је свет неправилно устројен, хтео сам да некоме нешто докажем, да некоме разбијем њушку… Добро је да су са мном били другови који су ме задржавали. Сматрам да се то исто десило и са Пригожином. Он је хтео да разговара са министром одбране. Он је имао велике замерке према њему. Међутим, сматрам да тада око њега није било људи који су могли да га задрже. Јер када је цео свет, и ви у Србији, са великим интересовањем и ужасом (а неки са огромним задовољством) пратили како огромна колона војника са војном техником иде на ту страну, они су погрешно процењивали да Пригожин иде да изврши војни пуч и заузме Москву. Не. Тамо је било три до пет хиљада људи. Они су кренули да разговарају. И када су ишли од Ростова до Вороњежа и до Туле, дошло је до спознаје о бесмислености онога што се догађа. У том тренутку Пригожин схвата, то је људски моменат, да је то бесмислено. Он зауставља колону и одлази не иза решетака, него у кабинет председника. И као што знамо, Пригожин није осуђен, Пригожин није стрељан, Пригожин није кажњен. Зашто? Зато што је председник РФ, по мом мишљењу, пројавио мудрост, зато што су свих 35 команданата који су били са њим у кабинету председника истински хероји који су одиграли огромну улогу у току СВО и који ће и убудуће штитити отаџбину. Колико схватам, Пригожин је склоњен од руковођења, а сви остали настављају да испуњавају своје војничке задатке као високо ефикасна организација.

Какво место у новој геополитичкој поставци припада Турској- која, чини се, кокетира са обе стране у сукобу?
Турска и данас, као и увек, покушава да седи на две столице. За Турску је спољна политика – велика источна пијаца. Ко више да, тај и игра. Значи, Турска покушава да подигне себи цену, Турска покушава да снизи цену, Турска покушава да игра на свим пољима те источне пијаце. Руска спољна политика то одлично разуме, и као што видимо, прилично успешно свира на диркама турске политике. Јер, ако занемаримо велики број медијских догађаја, на пример, ослобађање злочинаца из Азова, у осталом Турска остаје прилично ефикасан, ма колико то парадоксално звучало, савезник Русије у решавању многих међународних проблема. А што се тиче та три Азовца, осим медијског ефекта, они немају никаквог значаја.

У условима напете геополитичке конфронтације, све су очигледније аспирације Пољске. Да ли су њени максималистички циљеви оствариви?
Морамо бити свесни да је Пољска током неколико векова сматрала да је она требало да буде на месту Русије. Године 1613. десило се чудо, пољски краљ Владислав је постао руски цар. Током дугог временског периода Пољска је више пута покушавала да створи империју до Урала и сви покушаји су се завршавали катастрофалним поразима и деобом Пољске. Хоћу да кажем да је пољска шљахта, пољска аристократија, налазећи се унутар руске империје, користила колосалне угодности. Данас ми можемо да расправљамо да ли су руски императори правилно радили или не, али пољска аристократија је уживала најширу аутономију и најшире слободе. Но, како каже народ, ма колико хранили вука, он увек гледа према шуми. Због тога, наравно, Пољској не дају мира источне земље историјске Русије. Због тога данашњи узајамни односи Пољске са Украјином представљају покушај Варшаве да поврати те земље под свој утицај. Али ми морамо схватити да када се говори о присаједињењу тих земља у последњих триста, четиристо година, преци тих који данас себе сматрају Украјинцима, на територији Реч Посполите, они су тамо увек били грађани другог реда. Ми имамо масу писаних сведочанстава о томе, докумената. Данас је Пољска спремна да погази своје принципе, спремна да прихвати име Бандере, само да би присвојила себи Украјину. Сваку територију коју је у стању да прогута, Пољска ће прогутати и због тога је она данас главни генератор свих несрећа које се одигравају у несрећној Украјини.
Шта могу још рећи. Историја се развија и по кругу и по спирали. Апсолутно сам уверен да ће Пољска у тим својим тежњама претрпети пораз и да ће дуго после тога лечити ране. Јер је моћ Русије несравњива. И економски, и територијално и политички.

Да ли би мировна конференција, нека нова Јалта могла у перспективи да установи нове сфере утицаја? У скорије време Јалта неће бити могућа. Јалта је могућа само онда када један геополитички блок буде наглавачке разбијен од стране другог геополитичког блока. Сада нам је тешко замислити да ће неки од супротстављених блокова са две стране, престати да постоји. Русија, Руска Федерација и блок који стоји на њеној страни, по дефиницији не може бити уништен. Али исто тако, не може потпуни пораз доживети ни англосаксонски блок. Значи, Јалта је могућа само ако се неко распадне. Данас видимо да се Русија не може распасти због веома јаких геополитичких карата. Руски политички и економски систем је као никад чврст. То јест, када ме питају – а може ли Русија изгубити – одговарам „не“. Јер нуклеарне државе не губе. Нуклеарне државе се распадају. Но, Русија је све то преживела 1991. године и нама у догледном столећу то не прети. Зато, враћајући се вашем питању, могу рећи да је Јалта, наравно, немогућа. Могућа су замрзавања, примирја, ми можемо да се, на жалост, припремамо за дугогодишња сукобљавања два геополитичка система. А који систем ће победити, зависи и од наших животних способности. Лично мислим да је наше дело праведно и да ће победа бити наша.

Поштедели сте Британце, која је њихова улога у догађајима на Украјини?
Велика Британија је модератор многих догађаја који се одигравају у Украјини данас. Британија увек борила против економске моћи Немачке. Шта можемо рећи овим поводом? Можемо само да аплаудирамо британским политичарима који су сјајно одиграли своју улогу. Током много деценија Немачка је била европски економски гигант. Више није. Треба се засмилити над том чињеницом.
Да ли назирете крај рата?
По мом мишљењу рат се може завршити сутра, уколико евроатлански савез престане да шаље оружје у Украјину. Ово није рат Украјине са Русијом, јер да се радило о таквом рату, он би се завршио за недељу дана.
Данас евроатлантски савез наставља са испорукама оружја држављанима Украјине. Уколико сутра Вашингтон, Лондон, Берлин и Париз кажу доста, више не дајемо оружје, просто – Украјинци неће имати чиме ратовати. Вољно или невољно, украјински режим би морао пристати на мировне преговоре. Таквих споразума је било много. Прошле недеље сам, обраћајући се Украјинцима у свом програму, рекао: „Драги Украјинци, сетите се у чему је био смисао Минских споразума. Да сте дали могућност људима да говоре на руском језику, то јест да говоре на матерњем језику и дали им самоуправу, никаквих проблема не би било. Тада би и Крим био Украјина, тада би и Донбас био Украјина, и тада не би погинуло пола милиона Украјинаца. И тада би земља, бивша совјетска република Украјина која је имала колосалан потенцијал, била просперитетна земља, мост између Русије и Европе. Шта ми сада имамо. Нема Минских споразума, Истанбулског споразума.“
Мислите да ће народ суочити украјинског председника са питањем: Зашто?
У чему је трагедија данашње Украјине? Садашњи украјински режим траје само док траје рат, а чим се заврши, њему ће рећи – а зашто драги Владимире, зашто је погинуло 3,5 милиона Украјинаца? Чак и када би била у данашњем границама које данас не задовољавају Русију, зашто се све то десило. Јер ти си довео до свега тога, захваљујући теби имамо тако колосалне жртве, јер си ти све то урадио.
Дакле, они су заинтересовани за наставак рата, мир је за њих смрт.
Узгред, не само за њих него и за те политичке режиме који постоје у Европи и САД. Мир им је страшнији од смрти јер у миру морају одговарати на питања зашто је у тренутку када свет разматрао концепцију Велике Европе од Лисабона до Владивостока и када су колосалне могућности стајале пред Европом, све отишло бестрага.

Превео Ранко Гојковић