Ваша светости, благослов за Азов

Како су се турски председник и патријарх Вартоломеј, уочи самита НАТО-а, нашли на истом задатку – сламања кичме Руској Федерацији?

Пет команданата озлоглашеног батаљона Азов који су игром геополитике преко ноћи стекли статус „помилованих прогнаника“ – у Лавову су дочекани уз највеће државничке почасти. Спектакл уприличен у част нацистичких вођа плаћен је погаженом речју Тајипа Ердогана, до јуче верног Путиновог савезника. Ватромет руских ракета је изостао.
У којој мери је кршење споразума с Москвом инцидент а у којој правило у дипломатској пракси Анкаре, те да ли је уздржани коментар Пескова све што Кремљ има да каже поводом „преке“ одлуке турског председника?

СЛОБОДА ЗА ПРОКАЖЕНЕ Председник Украјине Владимир Зеленски пажљиво је бирао датум посете Анкари уочи НАТО самита у Вилњусу, где се једно од кључних питања односи на рокове и услове под којима Украјина може да се придружи Алијанси. Поред жеље Турске да се боље позиционира међу НАТО партнерима, Зеленски је, у покушају да изнуди пуштање азоваца на слободу, играо на још једну карту – житни споразум који је доведен у ћорсокак, а којим је Турска доскоро успешно, као логистички центар, куповала своје геополитичке поене. Процене су биле оптимално добре. Након састанка са Зеленским, турски председник је рекао да је став о „украјинском Криму“ непоколебљив, те да би Украјина требало да уђе у НАТО. Да није тек реч о пустим жељама, Ердоган је демонстрирао потезом који је дословно запањио Русе – пуштањем на слободу вођа украјинског неонацистичког батаљона Азов које су руске оружане снаге заробиле након одсудне битке за Маријупољ.
Подсетимо да су се команданти Азова нашли у Турској септембра 2022, када је уз посредовање Анкаре договорена размена заробљеника између Русије и Украјине. Једна од највећих размена ратних заробљеника која је изазвала тихи револт у руским патриотским круговима резултирала је ослобађањем 55 људи из украјинског заточеништва, између осталих и лидера опозиционе платформе Виктора Медведчука и 215 из руских затвора, укључујући команданте Азова и стране плаћенике осуђене на смрт у Донбасу.

ПОТПУНА ПРЕВАРА Кључна тачка споразума тицала се депортације у Турску петорице лидера Азова. Неизоставни услов био је да они тамо остану до краја непријатељстава у Украјини. Гаранције председника Турске погажене су без пардона.
Истог дана појавио се и уздржани коментар Дмитрија Пескова: „Одлука о изручењу вођа Азова Зеленском кршење је споразума и директно је повезана с неуспесима у контраофанзиви… А Турска на овај начин, као чланица НАТО-а, показује своју солидарност с Алијансом. Ми ово веома добро разумемо.“
Можда више од неуспеха контраофанзиве, Турску, оцењују усамљени гласови у тамошњим медијима, инспирише пропала црноморска иницијатива за жито.
Договор о житу закључен је у јулу 2022. и продужен уз помоћ Анкаре. Иницијатива која истиче 17. јула и коју Москва одбија да продужи – састоји се од два споразума. Према првом, Русија је била у обавези да омогући извоз украјинских пољопривредних производа из лука Одеса, Черноморск и Јужни, а затим у складу с меморандумом укине ограничења на извоз ђубрива. Иницијатива је подразумевала извоз украјинског жита у најсиромашније земље света, али у пракси ствари су стајале другачије.
Од 203 брода која су напустила украјинске луке само четири су отишла у најсиромашније земље у оквиру програма Уједињених нација, на шта је упозорио Путин, или прецизније – од 46 бродова послатих од 26. септембра,14 њих је отишло у Турску, а још 32 у Европску унију.
„Јесу ли то најсиромашније земље, или шта? Овде се ситуација не мења. То је потпуна превара, и ништа више“, резимирао је председник Русије.

ПЕТ МИЛИТАНАТА? СИТНИЦА Фактор житног споразума који се као котарица са сочним воћем скотрљао из крила Турске делом објашњава Ердоганов „исхитрени“ потез.
Међутим, требало би уважити и мишљење политиколога Андреја Перле. Ердоган је, сматра он, у доношењу ове одлуке био веома личан – њему се заиста није допала западна реторика да је „Владимир Путин победио на изборима у Турској“.
Анкара је несумњиво незадовољна одбијањем Москве да продужи уговор и безмало увређена Путиновим имиџом у Турској, али питање је да ли су симетрије у одговору правилно постављене?
Непријатељски потез и нож у леђа, коментаришу аналитичари портала „Царград“, подсећајући на слична непочинства које је вероломна Анкара приредила Москви у недавним догађајима. Први преступ свакако се тиче обарања авиона Су-24М на небу изнад Сирије у близини граница пре неколико година. Инцидент је изазвао нагло захлађење у односима две земље. На захтев Москве да се извини, Анкара је одговорила тек након шест месеци када је Русија обуставила трговинско-економске односе и забранила продају туристичких аранжмана.
Годину касније – још једно ванредно стање. У Анкари је 19. децембра 2016. убијен руски амбасадор Андреј Карлов, који је учествовао на церемонији отварања изложбе у Центру за савремену уметност у главном граду Турске. Бивши полицајац Мевлут Мерт Алтинташ отворио је ватру на дипломату, узвикујући оптужбе на рачун Русије, која је извела успешну антитерористичку операцију у сиријском Алепу.
„После обарања авиона и убиства амбасадора, изручење пет милитаната делује као ситница. Поента вероватно није само Ердоганова огорченост због избора и није само договор о житу. Има ту и до самита у Вилњусу. Русија свакако мора да одговори.“

МИЛОСТ ЗА ЗАРОБЉЕНЕ Али још један догађај везан за посету украјинског председника Анкари могао би да понуди слику ширу чак и од историје односа две земље, па и самита у Литванији. Реч је о посети Зеленског седишту Фанара и заједничкој молитви с патријархом Вартоломејом.
„Спомен-молебан за жртве рата у Украјини у Катедрали Светог Ђорђа, Фанар, Истанбул. Захваљујем васељенском патријарху Вартоломеју на духовној подршци Украјине и Украјинаца, на молитвама за мир за целу нашу земљу, за сав наш народ“, написао је Зеленски на твитеру.
Вартоломеј је пак истакао да је Зеленски радо виђен гост, те да је „за нас увек радост и част да га примимо, желимо повратак свих затвореника који су тренутно у притвору, а посебно повратак деце која су удаљена од својих домова и завичаја“.
Папа с Босфора, кључни актер у операцији стварања нове осовине НАТО православља, позвао је на повратак затвореника и изразио задовољство јер „и наш председник Ердоган подржава постизање мира у Украјини кроз дијалог и што је обећао да ће Турска свим силама помоћи у обнови Украјине након завршетка рата“.
Као важан играч Запада, Вартоломеј ће се потрудити да разгради једино што је преостало у ратом захваћеној Украјини – канонску православну цркву – живи подсетник да је руски идентитет старији од политичког украјинства.
За те потребе, а по молби Зеленског, Фанар ће без сумње покушати да себи потчини последњи бастион одбране православља – Кијевско-печерску лавру. Васељенска патријаршија, као мајка црква украјинских православаца, увек је на њиховој страни, каже патријарх који никада није осудио нападе на Лавру већ је, напротив, саучествовао у прогону верника УПЦ, којој припада већина украјинског народа.
И док Фанар несебично нуди помоћ украјинском народу, захваљујући Богу што су овај пут и Патријаршија и председник Ердоган на истој страни историје, у турском граду Измиру је у храму Грчке православне цркве уприличена забава. Министарство спољних послова Грчке позвало је турску владу да културно, историјско и верско наслеђе свих религија на њеној територији третира с дужним поштовањем. Васељенски патријарх није имао коментар. Спавач Вашингтона на послу „спасавања“ светског православља не мари за верско наслеђе већ планове НАТО-а. А НАТО је ту експлицитан – сломити кичму Руској Федерацији по цену свих претпостављених жртава.