УБИЈАЈУ НАС И ПОСЛЕ ЧЕТВРТ ВЕКА: Више од 190 жртава касетних бомби у Србији обесмишљавају тврдње Кијева

ОДЛУКУ од 7. јула да испоручи касетне бомбе Украјини америчка администрација оправдала је обећањем Кијева да их неће користити на цивилним подручјима.

Колико је ово обећање, као и само оправдање бесмислено, показује случај Ниша, током НАТО агресије, у мају 1999. године. Тада су касетне бомбе, усмерене на тамошњи аеродром, завршиле у центру града, на пијаци и у баштама, и убиле 16 цивила, међу којима и трудницу у поодмаклој трудноћи, док је 18 људи рањено.

Да је касетна бомба изузетно опасно оружје, пре свега за цивиле, показују сва подручја на која су бачене и на којима чак и после четврт века, као на пример код нас, или после пола века, као у Вијетнаму, и даље убијају мушкарце, жене, децу.

У питању је оружје које се распада у ваздуху и ослобађа више “бомбица” на широком подручју. Дизајниране су тако да детонирају при удару о тло, али код многих до тога не дође одмах. Према подацима Међународном комитету Црвеног крста, у неким недавним сукобима чак и до 40 одсто бомби није експлодирало.

– Иако се у војним школама учи да осам до 14 одсто остане неексплодирано, проценат може да буде много већи и то представља највећу опасност по цивиле – каже за “Новости” Слађан Вучковић, пензионисани подофицир и носилац ордена за храброст, који је у априлу 1999, на Копаонику, остао без обе руке, када је експлодирала касетна бомба.

Он се сада бави промоцијом забране касетне муниције.

– Ако су касетне бомбе бачене на каменити терен, експлодираће их више, а уколико су бачене на земљу, проценат експлозије је мањи. У Вијетнаму су бачене током рата, седамдесетих година прошлог века, а пре неку годину, кад сам тамо био на конференцији, једна је убила човека. Дакле, ни после пола века нису очишћени Вијетнам, Лаос, Камбоџа – прича Вучковић, додајући да је, без обзира на то шта тврде велике силе, у питању непрецизно и неселективно оружје, које не бира ни пол, ни годиште, ни вероисповест, ни националност – убија све.

Такође, примећује да то није одбрамбено средство, јер их ниједна земља не користи на својој, већ увек на туђој територији. Бојан Гламочлија, директор Центра за разминирање Србије, каже да је у нашој земљи од деведесетих до данас очишћено 14.028.603 квадратна метра територије од неексплодираних касетних бомби, а остало је још 610.137 за чишћење. Забележено је 3.175 проналазака, односно локација са бомбама.

– Када су у питању цивилне површине, очишћена су подручја Копаоника, Сјенице, Тутина и Ниша, а остали су Поникве и Бујановац – каже Гламочлија. – Иако нисмо потписници Конвенције из Осла, ипак смо успели да добијемо значајну помоћ за уклањање ових бомби. У последње четири године нарочито су значајне донације САД и Јужне Кореје, на чему смо им захвални.

Током година велику помоћ пружили су и Руси, а хуманитарни програм за разминирање у Србији покренут је 2008. године, пошто су руско Министарство за ванредне ситуације и наш МУП потписали споразум. Од тада је, најпре руски, а затим руско-српски тим, очистио од експлозивних направа око 6,1 милиона квадратних метара терена. Како је објављено 2018. године, откривено је и уништено укупно 13.160 неексплодираних мина.

Према подацима Норвешке народне помоћи, у несрећама од касетних бомби код нас евидентирана је 191 жртва. Погинула је 31 особа, а рањено 160. Највећи број страдавања десио се у време деловања НАТО авијације, 1999.

– Током ових деловања смртно је страдало 26 људи, а теже или лакше рањено 151 – наводе у Центру. – Од завршетка деловања НАТО снага, па до новембра 2008. године, страдало је још 14 људи, од чега пет смртно, док је рањено девет, међу којима су пиротехничари, пољопривредници, деца, случајни пролазник.

Од тада до данас, према подацима Центра, десили су се акциденти четири деминера током чишћења површина загађених касетном муницијом – троје је повређено, а један погинуо.

Када их пронађу, како кажу у Центру за разминирање, деминери не смеју да их померају. Свака мора да буде уништена баш на месту проналаска, па макар и у олуку, као што је био случај са нишком Ћеле-кулом, или баштом у насељу Дуваниште.

Највећи проблем са касетним бомбама, према мишљењу војног аналитичара Александра Радића, јесте чињеница да су веома мале, да се никад не може прецизно знати где су пале, нити где су на крају завршиле. Како наглашава, може их померити и ветар и киша, односно бујица.

– Оне се неће активирати док на њих не наиђу кола, пољопривредник са машином, или док их деца не узму у руке, што се све дешавало – каже Радић, и додаје да у пракси затаје, односно не експлодирају одмах, у много већем статистичком узорку него што се о томе прича. – Никада не можете бити сасвим сигурни где је бачена, као што никад не знате поуздано да ли сте неки терен сасвим рашчистили. Проблем је у несразмерном ризику по становништво.

(В. ЦРЊАНСКИ СПАСОЈЕВИЋ, Вечерње новости)