ТЕОПОЛИС – Из Лавре у Лувр

Тешко да нас је могло изненадити када је прошле седмице свијетом одјекнула вијест да је, у сарадњи Унеска, Ватикана и других „институција културе“ на Западу, планирано „привремено“ премјештање православних моштију из древних пећина Кијева у хладне ходнике и подруме Рима, Париза, Лондона

Празник Свете Евлалије помало подсјећа Барселону да је Каталонија некада била не само гусарска већ и хришћанска земља. Већина људи који сваког 12. фебруара пролазе у нечему што није ни карневал ни литија (а помало личи на обоје) вјероватно да и не знају много о мученици из посљедњих година римског гоњења древних хришћана – година 303. мало је значила и покољењу које је свој календар управљало према Вудстоку, а сасвим је непојмљива генерацији чија ера почиње од „паметног“ телефона. Но по некој инерцији Барселона и даље прославља тај дан иако код моштију Свете Евлалије тог 12. 2. 2016. нисмо затекли никога.
То је свакако тешко. Њене мошти су од 1339. године испод тешког саркофага, саркофаг – у хладној крипти, крипта – у катедрали Свете Евлалије којој је Саграда Фамилија по себи одузела чар знаменитости. Иако су тог дана митрополита Амфилохија и све нас, православне Србе и Каталонце, примили сусретљиво у некада најважнијој цркви Барселоне, старац, подижући гласа, грми: „Зашто су мошти свете мученице ставили под хладну стијену, навалили онолики камен, да народ не може да је цијелива, да јој се поклони? Преведи, преведи: на српском су мошти – моћи. Јесу ли се то моћи и помоћи светитеља Божјих одрекли? Да дођу на Острог, да виде како се народ поклања светитељу, како се благодат Божја кроз мошти умножава, да Свету Евлалију дају народу да јој се поклони…“ Преводилац не стиже да преведе, а збуњени домаћини не увиђају у чему је то суштина приговора овог српског митрополита. Проблем није лингвистички. Већ вијековима су мошти светитеља на Западу – под тонама мермера, као тајновите честице нечега што је некада имало божанствену снагу, али је у међувремену остао само декорисани камен саркофага, готичка, ребраста структура простора у коме си увијек мали и једно импозантно али камено хришћанство узвишеног но одсутног Бога.

ПЉАЧКА ЦАРИГРАДА Још је Умберто Еко, у свом „Баудолину“ тематизовао западно осјећање за порозну границу између истине и лажи, крађе и стицања, отимања и трговине, светиње и конструкције. Његову књижевну приповијест могли бисмо паралелно читати као исмијавање средњовјековног хришћанства, али и као саркастичну ауторефлексију трагедије једног свијета који више не препознаје постојање истине и светости. Није случајно да је Баудолиново казивање упућено Никити Хонијату и то управо за вријеме крсташког пустошења Цариграда 1204. Цјелокупно његово приповиједање јесте лаж, али та лаж на крају спаљује читав један град. Ако је на том путу лажи он посјетио не само фантастично царство презвитера Јована већ и кривотворио мошти и рукописе, Еков јунак нам није изрекао само модернистичко „вјерују“ према коме је сваки људски напор – ход из лажи у лаж, већ нам се њиме јасно оцртава слика свијета без рецептора за светост и истину. У таквом свијету можда још појединац може вјеровати у неогностички мит и сопствену доброту, али он неће препознати светост ни да је види. Као поглед знатижељног туристе који на Острогу дуго пиљи да види шта се налази испод одежди у којима и данас ходи српским земљама херцеговачки светитељ – тамо гдје човјек вјерује да је све лаж и трулеж, а „реликвије“ управо реликти некадашње, мртве културе, ту мошти морају бити притиснуте каменом јер се више вјерује у камен него у силу заборављеног Бога.
Тешко да нас је могло изненадити када је прошле седмице свијетом одјекнула вијест да је, у сарадњи Унеска, Ватикана и других „институција културе“ на Западу, планирано „привремено“ премјештање православних моштију из древних пећина Кијева у хладне ходнике и подруме Рима, Париза, Лондона. Није таква технологија крађе светиња нарочито нова, мада јесте утолико „иновативна“ колико комбинује комунистичке методе „привременог одузимања ради заштите“ с крсташко-колонијалном отимачином Колективног запада.

НЕОПАГАНСКО ВЈЕШТИЧАРЕЊЕ Данас на постхришћанском Западу, међутим, нема било кога ко би се молио ни Светој Евлалији, а не Светом Иљи Муромецу или преподобном Теодосију Печерском. Једини разлог зашто кијевске мошти Колективни запад данас отима из срца Свете Руси(је) јесте потреба да оне не буду тамо гдје им је мјесто. Могуће је, свакако, да још неко на Западу слути да благодат Божја која свједочи оног Присутног Богочовјека нераскидиво је везана с нетрулежним тијелима православних светитеља. Неопаганштина не зна природу те моћи, али зна њено дејство. Нешто слично су, рецимо, осјећали украјински шовинисти који су 1921. кренули да оснивају прву „Украјинску аутокефалну православну цркву“ – духовну и идентитетску мајску потоње УАПЦ (која је затим „призната“ од стране Фанара, приликом формирања данашње „Православне цркве Украјине“ – ПЦУ). Наиме, те 1921. су аутокефалисти, немајући ниједног канонског епископа уз себе, узели нетрулежну руку Св. Макарија, кијевског митрополита из XV в. и њоме „рукоположили“ Василија Липовског, првог „аутокефалног“ украјинског митрополита. Ту, на раскршћу хладноће, која мошти не препознаје, и неопаганског вјештичарења, које их познаје само као „предмет у коме почива моћ“, налази се суштина „премјештања моштију“ из Лавре у Лувр.
Једна од најранијих тактика оповргавања хришћанства, позната још из древне римско-хеленске књижевности, јесте она којом се покушава обесмислити хришћанско вјеровање у васкрсење мртвих и живот будућег вијека. Како је могуће да ће се сабрати тијела у Христу упокојених и свих других људи, ако су толике од мученика појели лавови, изјеле рибе у морским дубинама, ако су им гробља преоравали од Галије до Градине и од Ефеса до Призрена? Како да васкрсну они из јасеновачких спалионица и казана? Од како постоји Црква, силе зла у овом свијету се заједно труде да хришћанске кости разаспу по земљином шару а хришћанска нетрулежна тијела спале, раскомадају, продају, архивирају, попишу, премјесте, заледе. Но узалуд. „Као пшеница сабрана са гора, нека се сабере Црква твоја, Господе“, молили су се наши праоци, још у времену када се писао Нови завјет. Шта год учинили с моштима, људи не могу ни заробити, ни задобити божанску благодат. Она се даје у слободи и за слободу, у љубави и за љубав. Једном ријечју: у Христу и за Христа. Сабраће се сви светитељи кијевско-печерски, изван сваке сумње, докле год има у овом свијету силе сабирања више него силе расапа и уништења. Надајмо се – у историји. Ако не тада, онда сигурно у оном часу који описује древна химна: „Када се зачује трубе васкрсења – и препозна се свачије дјело…“