СВЕТИОНИК

200. по реду

Ход као завођење интуитивно постоји код свих народа. Посебно с прољећа, нарочито љети, када се уз какву монденску слану воду одшнирава шнир чедности. Ту ће се свака прелепотица (дивне ли српске ријечи што се с маторог Фејсбука преселила на све млађе мреже) обавезно окренути, на трен, ако зна да је заносним ходом прошла поред групе момака, мушкараца или финансијски потентних зрелих људи, свеједно

Свак ко ме зна, зна да ходам као Ричард Гир у филму „Официр и џентлмен“.
Пало ми је на памет да то натукнем када сам видио како један имитатор „скида ход“ популарних личности, махом државника, Обаме, Бајдена, Џонсона, Шолца, Макрона, Путина.
У Путиновом ходу – издвојимо ли само то из свега што Владимира Владимировича чини вишедимензионалним – види се одлучност и мушкост, за разлику од родно неутралног хода Емануела Макрона, анемичног Шолцовог корака, до сасвим карикатуралног Трамповог, или пак геронтохода наводног предсједника Сједињених Америчких Држава Бајдена.
У почетку ће школовања свако дијете сазнати како га отисак прста чини различитим од свих осталих људи оба пола, али га чини и све остало, по чему је свако од нас јединствен на свијету: има друкчије лице, друкчији облик ушне шкољке, друкчији мушки полни орган, друкчији женски, другачије зенице, па до у ситна генска цревца на свима нама наоко сличнима све је различито саставио Бог. Да нас умјесто осам милијарди има 80 милијарди, или да је супруга Василију Иванковићу (19. в.), нашем најпознатијем маринисти (сликао бродовласницима њихове једрењаке у уљу), умјесто седам родила 77 ћерки – свих би 70 било различито, баш као што су биле и оних седам. Творац је изузетно издашан када прстопоказује колико је само генијалан као дизајнер.

Како разблудно ходи! Незаобилазна скала на студијама српске књижевности на Филолошком факултету у Београду и данас је фетиви Шишко Менчетић, пјесник, рођен 1458. у старој дубровачкој племићкој породици који је доба своје ренесансне младости провео изузетно разуздано. Биће из искуства, Шишко Менчетић пише чувену, само међу студентима Дубровачке књижевности знану, пјесму „Како разблудно ходи“ (једну од 512 укупно), у којој је опјевао женски ход који шћаше и у доба ренесансе да младиће оставља без даха.

Вратимо се ходу…
Ко год сједне дуж обалне променаде, континенталног корза, или ако мјесто заузме у башти из које се види ко пролази Кнез Михаиловом – може да за себе процјењује људе и по начину на који ходе.
Господин корача као господин, у странку учлањен друкчије него слободњак, необразован иде као необразован, клипану се види да је клипан, зависнику да је зависник, љубавнику да је љубавник, заљубљеном да је заљубљен.
Причала ми је пријатељица Џејни, још студенткиња, како су познаници у Танзанији, гдје се за ферије вратила из Београда, по њеном ходу тада закључили да је била негдје ван Африке, вјероватно у Европи! Како су то закључили, црна Џејни, питао сам је? Па по томе што сам се из Србије вратила ходом који не заводи све вријеме, него сам једноставно ишла, као кад идем на факултет Улицом Јове Илића!, рекла је на српском за поштену тројку.
Види ти, помислио сам. Као што не размишљамо о томе како дишемо, или како преслагујемо фацијалне мишиће док заводимо, не размишљамо ни о томе како ходамо.
У годинама када смо сви били млади, Џејни ми је из Танзаније послала разгледницу на којој се два носорога паре, мислим, мужјак и женка, са Сунцем које над саваном залази у позадини. Ко шта има, то и показује. Гнушам се оних мјеста дуж Бокељског приморја гдје се продају разгледнице са тзв. 10 црногорских заповијести (1. Човјек се роди уморан и живи зато да се одмори…), нека се то продаје на Цетињу, јебеммумиша, не у Котору, Тивту или Херцег Новом.
На страну шаљивост пјесме „Walk Like an Egyptian“ (by The Bangles), шта сам до данас научио од Џејни? Да постоје цивилизације које његују институцију хода, начин хода, ход као завођење, потом и ход као одраз статуса.
Ход као завођење интуитивно постоји код свих народа. Посебно с прољећа, нарочито љети, када се уз какву монденску слану воду одшнирава шнир чедности. Ту ће се свака прелепотица (дивне ли српске ријечи што се с маторог Фејсбука преселила на све млађе мреже) обавезно окренути, на трен, ако зна да је заносним ходом прошла поред групе момака, мушкараца или финансијски потентних зрелих људи, свеједно. Зна она, и да се не окрене, да се начином на који хода многима нашла у оку. Прелепотица би и да стоји била чиста естетика, доказ да је Бог издашан када ствара, али као у Спилберговом „Парку из доба Јуре“ (1993), ако се не помакнеш, не може да те опази Тираносаурус рекс. Велик је и моћан, с тромим видом, па је потребно да му жртва заигра пред очима, или љепота, као у филму „Кинг Конг“ (2005) сценаристе и продуцента Питера Џексона, с Наоми Вотс у главној женској улози.
Сврха…
Бараба не смије, чак и кад би знао, да ходи као господин, нити дужник као газда. С друге стране гледано, око не смије да пренебрегне да су прелепотице које се шетају по зеницама почесто дјевојке и жене што су за ријалити више неголи за породицу и кућу. Завођење има смисла до неке уре, а од неке – нема. Никад нисам с Џејни причао о томе да ли чином удаје и рађања жене из Танзаније престају да ходају као дјевојке, али сам сигуран да је тако, да престају. Зашто? Зато што ми се чини бесмисленим да у географијама у којима се мушкарци са женама односе као носорози са носороткињама (omg!) – дакле природно, хетеросексуално – зрела жена има потребу да се младалачким ходом управо брука. Ако дијете поскакује зато што је навијено да траје 120 година (до првог гутљаја кока-коле), нека старост не поскакује стога што јој је жао мрети, као Ашенбах, трагични јунак „Смрти у Венецији“ нобеловца Томаса Мана.
У све старијој Европи често кроз зенице наоко здравих промичу стари људи у ходалицама.
Од свих послова које ће побити „вјештачка интелигенција“, потражња за медицинским кадром и његоватељима старих ће порасти. Коме је год Бог дао дар ходања, треба да буде захвалан. До конца. Чак и ако промиче с ходалицом. Dum spiro spero – латинска је пословица која значи: док дишем, надам се. Истина је, али ако се падне у кревет, ако се не хода, дисање није узалуд само бираним духовима. Осталима је узалуд, падну ли у кревет.
Никад нисам био сагласан с једном од најпознатијих пословица свих помораца: Пловити се мора, живјети не.
Не.
Живјети се мора, пловити не, кажем као честица цивилизације која памти „великане“ попут Васка да Гаме или Колумбову преломну за западну цивилизацију, годину 1492.
Бити на ногама у временима када нам рад на дисплеју или монитору веже ноге, није лако.
Ренесансни је Бокачо, аутор ласцивног „Декамерона“, савјетовао младе да користе и оне органе, зато што нам је и њих дао Бог. Па нам је тако Бог дао и ноге да ходамо, не да их држимо прекрштене у глежњу или кољену, докле год ходамо, докле год живимо.

Промена у периодама блескања Маловићевог „Светионика“ Од двестоте по реду колумне Маловићев „Светионик“ блескаће нешто ређе, како се то програмским делом текста каже – „с бококоторске нулте надморске, с једине географије на свијету на којој наш народ и даље живи уз море“. Разлози леже у ауторовој жељи да се интензивније посвети књижевном стваралаштву, запостављеном током година интензивног публицистичког постојања на српском небу. Ваља рећи и то да ће од антологијских текстова писаних за „Печат“ настати књига есејистичке прозе „Ја, Медитеранац“, а чије је објављивање у „Књизи комерц“ планирано до Београдског сајма књига.

Програмски формат Светионика јесте да бљеска с управо бококоторске нулте надморске. С једине географије на свијету на којој наш народ и даље живи уз море