Ручна кочница Хенрија Кисинџера

Да ли је могуће избећи глобални судар САД и Кине и да ли је прошлонедељна посета знаменитог геостратега Пекингу друга преломна тачка у односима две силе, у другом веку његовог живота? Иако у 101. години живота, Кисинџер је смогао снаге и животне енергије да оде у још једну, можда заиста историјску посету Пекингу, указујући да би се у тренутном сукобу могли наћи у ситуацији „обострано осигураног уништења“

Место дешавања: луксузни комплекс за пријем високих државних гостију Диаојутај, вила број 5, Пекинг. Ова вила није случајно одабрана за прошлонедељни сусрет Хенрија Кисинџера, бившег америчког државног секретара и најзнаменитијег геополитичког стратега данашњице који је 27. маја ове године напунио 100 година, с кинеским председником Си Ђинпингом.
У вили број 5, пре 52 године, одржан је историјски састанак Хенрија Кисинџера с тадашњим кинеским премијером Џоу Енлајем.

КАКО ЈЕ КИНА ИЗНЕВЕРИЛА АМЕРИЧКА ОЧЕКИВАЊА? Захваљујући процесу названом „пингпонг дипломатија“, серијом тајних и јавних посета званичника две земље, седамдесетих година прошлог века, отопљени су односи Пекинга и Вашингтона, а Кина је, у геополитичком смислу, на дуже време одвојена од тадашњег СССР-а с којим је крајем 1960-их била на самој ивици рата.
Захваљујући доктрини Хенрија Кисинџера, ноћна мора Запада, економска, технолошка и војна спрега Кине и Русије била је онемогућена за дужи период, све док се америчка очекивања од домета кинеског отварања према свету нису изјаловила.
Мао Цедунг и Ричард Никсон договорили су се да је острво Тајван део Кине, што су САД признале Шангајским коминикеом од 28. фебруара 1972, а који је, са још два заједничка саопштења, из 1978. и 1982, колико до јуче био темељ односа две силе.
Сједињене Америчке Државе склоне су, наиме, да израз acknowledge из енглеског превода Шангајског коминикеа, употребљен уместо израза accept када је припадност острва Тајван Кини посреди, понекад тумаче флексибилно, што нама на Балкану као феномен у опхођењу није непознато.
Захваљујући структурним реформама које су спровели председник Си Ђинпинг и бивши премијер Ли Кећијанг, Кина је својим развојем од 2013. до данас значајно превазишла меру америчких очекивања или боље речено америчке толеранције.
Прешавши након 2013. године из фазе развоја економије заснованог на јефтиној радној снази и јефтиним производима, какве још увек можемо да видимо по кинеским продавницама на Балкану, на фазу развоја заснованог на знању и високим технологијама, Кина је постала озбиљан такмац САД, уместо да остане трпељива другоразредна сила.

ТАЈВАН КАО АХИЛОВА ПЕТА Слутећи куда ствари с Кином иду и да би након пада Берлинског зида могао добити такмаца знатно супериорнијег него што је био СССР, Колективни запад је прибегао уобичајеним акцијама унутрашњег подривања НР Кине (потезање ујгурског питања до формата крвавих терористичких акција ујгурских екстремиста, организовање демонстрација у Хонгконгу…), а када ни то није помогло, САД су прибегле заоштравању питања Тајвана, процењујући да је поменуто острво Ахилова пета Пекинга, доводећи свет, упоредо с последицама наранџасте револуције у Кијеву, на ивицу новог светског сукоба.
Како се Кина показала као тврд орах, не попуштајући моћној америчкој флоти у Јужном кинеском мору и изборивши се за позиције неопходне за елементарну контролу поморских путева у свом окружењу, САД су се нашле у непријатној позицији: нити је на Западу украјинска офанзива (за сада) дала резултате, нити је политика САД на Далеком истоку допринела било чему, осим што је хомогенизовала остатак света, нарочито земље Глобалног југа које се све више окрећу БРИКС-у и другим, алтернативним формама удруживања, не заборављајући године колонијалног ропства.

РУШЕЊЕ КИНЕСКЕ ВЛАДЕ НИЈЕ СУШТИНСКИ ИНТЕРЕС САД У таквим околностима Пекинг је у рационалном приступу Хенрија Кисинџера видео прилику да се америчкој јавности, али и разумнијем делу естаблишмента у САД, упути најснажнија порука да развој Кине и остатка света Вашингтон не треба да третира као претњу, него као нову могућност.
Укратко, Кисинџер је у рођенданском интервјуу „Економисту“ јасно саопштио да је став САД да у односима с Кином играју на све или ништа опасан по светски мир. По њему, уколико САД желе да нађу начин да живе с Кином, не би требало да траже промену режима у Пекингу, јер би, како је рекао, колапс комунистичке владе довео до грађанског рата и само повећао глобалну нестабилност. „Није у нашем интересу да доведемо Кину до распада“, рекао је Кисинџер.

КИНА НИЈЕ СЕДЕЛА СКРШТЕНИХ РУКУ Најпре је, одмах по обележавању Кисинџеровог стотог рођендана, Сје Фенг, новопостављени кинески амбасадор у Вашингтону и врстан познавалац америчке политике, посетио Кисинџера. Дефакто, била је то прва званична посета кинеског дипломате након предаје акредитивних писама. Сама та посета била је снажан дипломатски сигнал Пекинга америчкој и светској јавности да сукоб треба избећи.
Затим је државни секретар Ентони Блинкен отпутовао у Пекинг, потом и министарка финансија САД Џенет Јелен. Специјални изасланик америчког председника Џон Кери завршио је посету Кини средином прошле недеље.
Круна ових контаката је неочекивана посета Хенрија Кисинџера Пекингу.

ВЕШТАЧКА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА ДОДАТНО ЋЕ ПОДСТАЋИ РИВАЛСТВО Током Кисинџерове посете Пекингу Си Ђинпинг је поновио потребу поштовања принципа међусобног поштовања, мирољубиве коегзистенције и сарадње у којој сви добијају у решавању односа између Кине и Сједињених Држава. Дословно је тако саопштио, додајући да је Пекинг спреман да ради с Вашингтоном на налажењу правог начина да обе земље коегзистирају на основу таквих принципа.
Током састанка Си је рекао и да су пре 52 године Кина и САД биле на кључној раскрсници. Тада су председавајући Мао Цедунг и премијер Џоу Енлаи, као и тадашњи председник САД Ричард Никсон и Кисинџер, својом стратегијском визијом, донели исправну одлуку за кинеско-америчку сарадњу.
Кинески председник је у Кисинџеровој посети очигледно видео прилику да сви, без оштећења, поново прођу подједнако изазовну раскрсницу, а особа која би то могла да поново обезбеди је управо Хенри Кисинџер.
За својих 100 година Кину је посетио више од 100 пута. Тешко да ико боље од њега познаје не само геополитичке обрасце кинеске политике већ и кинеску историју с њеним филигранским рефлексијама на савремену кинеску политику.
У поменутом рођенданском интервјуу „Економисту“ Кисинџер је истакао да је Пекинг дошао до закључка да ће САД учинити све да задрже Кину и да је никада неће третирати као равноправну. У Вашингтону, заузврат, по Кисинџеру постоји уверење да Кина жели да замени САД у улози светског лидера.
Укрштање оваквих ставова воде, по Кисинџеру, до трећег светског рата. Он сматра да су се обе стране увериле да она друга представља стратегијску опасност.
Према Кисинџеру, свет је у ситуацији која претходи светском рату и у којој ниједна страна не чини уступке и у којој сваки поремећај равнотеже може довести до катастрофалних последица.
Кисинџер је посебно узнемирен све интензивнијим надметањем две суперсиле у стицању технолошке и економске супериорности, страхујући да ће ово само по себи опасно ривалство додатно подстаћи вештачка интелигенција.
Кисинџер види две области у којима САД и Кина могу да преговарају о унапређењу светске стабилности. То су Тајван и вештачка интелигенција.
Док је питање острва Тајван седамдесетих година било решено договором да га матични део земље неће на силу анектирати и признањем САД да постоји само једна Кина, Тајван је, као што је напоменуто, у америчкој политици постао важна Ахилова пета Кине.
Према Кисинџеровим речима, Доналд Трамп је после пола века поништио поменуто разумевање две земље. Активирајући питање Тајвана, Трамп је, по Кисинџеру, желео да извуче трговинске уступке од Кине, а такву политику нешто углађенијом реториком наставља и Џозеф Бајден.
Кисинџер сматра да је хушкање САД у вези с Тајваном неразумно, јер би рат, попут оног у Украјини, уништио острво и разорио глобалну економију.
Друга област у којој две суперсиле по Кисинџеру треба да разговарају је питање вештачке интелигенције.
Он сматра да ће вештачка интелигенција постати главни фактор безбедности у року од пет година. Баш као што је штампарија играла улогу у изазивању разорних ратова у 16. и 17. веку, вештачка интелигенција ће имати потенцијал да изазове велики хаос.
За „Економист“ је изјавио да су, да би умањили опасност од нуклеарног оружја, СССР и САД преговарали о контроли нуклеарног арсенала. Нешто слично ће, по Кисинџеру, бити потребно у вези с вештачком интелигенцијом.
„Мислим да морамо да започнемо размену о утицају технологије једних на друге. Морамо да предузмемо мале кораке ка контроли наоружања, у којој свака страна даје другој контролисани материјал о способностима.“

УКРАЈИНА ПО КИСИНЏЕРУ У интервјуу „Економисту“ Кисинџер је истакао да је склон да подржи кинески мировни предлог у вези са сукобом у Украјини. Иако се овај план (још) не схвата озбиљно на Западу, Кисинџер у њему види озбиљну намеру. Према Кисинџеру, Кинези су озбиљни јер им је у интересу да Русија изађе из сукоба неоштећена. Такође, верује да после телефонског разговора Си Ђинпинга и Владимира Зеленског Кина заиста делује као посредник између Русије и Украјине. По њему, потребна су два корака ка миру. Прво, Украјина треба да се придружи НАТО-у како би била, како он каже, заштићена, али и држана под контролом. Кисинџер сматра да је тренутна ситуација опасна: „Сада смо наоружали Украјину до тачке у којој ће она бити најбоље наоружана земља и с најмањим стратегијским искуством руководства у Европи.“ Друго, у централној и источној Европи по Кисинџеру мора постојати нова безбедносна структура у којој би и Русија требало да нађе место. По њему, Трамп и Бајден су у великој мери подстакли поларизацију у свету. Кисинџер се плаши да би то могло довести до насиља. При чему САД недостаје лидерство.

КИНА ЈЕ КОНФУЧИЈАНСКА Кисинџер је о свом 100. рођендану упозорио Вашингтон на погрешно тумачење кинеских амбиција. Према његовим речима, Кина не иде ка светској доминацији у хитлеровском смислу. Кинези тако не мисле, нити су икада размишљали о светском поретку. Рат је по Кисинџеру био неизбежан за нацистичку Немачку, јер је био потребан Адолфу Хитлеру, али то није случај с Кином.
Кисинџер на кинески систем гледа као на конфучијански, што значи да кинески лидери не траже доминацију, већ настоје да постигну максималну моћ за коју је њихова земља способна. Кинези, такође, очекују поштовање за своја достигнућа.
Иако је у Кини доживљен као искрени пријатељ, не треба заборавити улоге Хенрија Кисинџера у Чилеу и Вијетнаму, али ни потценити његов утицај у Вашингтону који ће одјеке његове посете Пекингу сасвим сигурно узети у обзир.
Иако у 101. години живота, Кисинџер је смогао снаге и животне енергије да оде у још једну, можда заиста историјску посету Пекингу, указујући да ћемо се у тренутном сукобу наћи у ситуацији „обострано осигураног уништења“.
У интервјуу „Економисту“ нагласио је да судбина човечанства зависи од слагања САД и Кине и да за побољшање односа нема много времена. Он заиста сматра да је још могуће да Кина и САД коегзистирају без претње свеопштег рата, једна с другом, иако тај успех, јасно, није загарантован.
Његова главна порука је: преговарајте уместо што идете у крајности.