ПУТЕВИ И СТРАНПУТИЦЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

Како је у политичким прилагођавањима назив српског језика бивао фалсификован, а истина о етничкој, културно и језичкој реалности Срба девалвирана?

Настао диференцирањем од некад заједничког прасловенског језика, српски језик је постао важно обележје етничке и националне посебности Срба и један је од најбитнијих чинилаца њиховог идентитета. Сагледан као примарни моделативни систем српске културе, чије локалне и дијалекатске различитости претпостављају јединство, српски језик постоји у полисемичком контексту својих дијалеката. Будући да као примарни систем даје своје културно обележје и другим, секундарним моделативним системима: обичајној пракси, религијским схватањима, књижевном и уметничком стваралаштву, чији се континуитет препознаје као народна традиција, а њено постојање у историји као начин формирања културног идентитета, српски језик је неодвојив од културних садржаја као чиниоца тог националног идентитета. Зато се и може говорити о српској епској и лирској поезији, народном градитељству, обичајној пракси, српској слави али и о српским средњовековним храмовима и сликарству, књижевности, законима тадашњег времена.

У ЈЕЗИКУ ЈЕ ДУША НАРОДА У језику, према Хумболту, налази се душа народа, а имајући у виду да је језик кућа бивствовања, како је утврдио Хајдегер, српски језик је станиште не само оствареног као постојећег већ и креативно могућег.
Иако су у време досељавања на Балканско полуострво Срби, Хрвати и Словенци говорили идентичним језицима, који нису били препрека за међусобно разумевање, током више од хиљаду година живота у различитим социокултурним и историјским околностима, они су се и језички диференцирали, па су од заједничког прасловенског настали посебни језици: српски, хрватски и словеначки. У односу на остале Словене, Јужне Словене су и пре расељавања у прасловенској заједници одликовале извесне умерене језичке посебности, а већ тада су међу њима зачете значајне језичке разлике које током векова одвојеног живота у новој постојбини постају све израженије. Сагледано у контексту постојећих етничких разлика и географске дистанце између подручја која су насељавали на Балкану, Срби, Хрвати и Словенци стварају и своје посебне језике. Већ око 10. и 11. века језички је изразито издиференциран источни и средишњи монолитан комплекс штокавштине, који се завршава западноштокавским говорима, одакле почињу јужни и северни хрватски чакавски и коначно источни и западни словеначки кајкавски. У време преовлађујуће политике језичког заједништва, истицано је да је подела на наречја на Балкану заснована на облику упитно-односне заменице за ствари која се на одређеним подручјима различито изговарала, па су зависно од облика: што/шта, ча или кај, наречја називана штокавско, чакавско и кајкавско. Међутим, да није реч о наречјима већ о посебним језицима утврдио је још Франц Миклошич, словеначки лингвиста, филолог, филозоф и правник, у упоредној граматицији словенских језика у којој је показао да је штокавски српски, чакавски хрватски а кајкавски словеначки језик, односно да Срби говоре штокавски, Хрвати чакавски а Словенци кајкавским језиком. На основу језика и евидентне широке распрострањености Срба на Балкану, Миклошич је утврдио да источни предео српства обухвата Срем, Банат, северну Србију, Ресаву, источну и Стару Србију, а да западни предео чине Црна Гора са Боком Которском, северна Албанија, Дубровник, Босна и Херцеговина и део Славоније. Несумњиво је да су штокавци у Хрватској православни Срби као и у северној Далмацији, али да су након њиховог покатоличења и унијаћења, они постајали Хрвати и задржавајући свој штокавски језик створили слику да и Хрвати говоре штокавски.

ВАВИЛОВА ТЕОРИЈА Зависно од замене старословенског слова јат, гласовима е, ије, и, штокавски се дели на екавски, ијекавски и икавски изговор. У екавском изговору, осим старијих призренско-тимочког и косовско-ресавског, настао је и новоштокавски шумадијско-војвођански, а у оквиру ијекавског изговара, осим старијег зетско-јужносанџачког, развијен је источнохерцеговачки дијалекат. Због неразвијеног четвороакцентског система и неразвијене деклинације (падежног система), старији дијалекти, као и икавски говор нису ушли у основ српског књижевног језика. Наиме, за основицу српског књижевног језика узети су млађи штокавски дијалекти источнохерцеговачки и шумадијско-војвођански, јер су имали развијен четвороакцентски систем и деклинацију.
Иако, дакле, имамо компетентне научне резултате који недвосмислено отклањају сваку сумњу у погледу националног порекла штокавског, и данашње стање језика на Балкану омогућује да се применом одговарајућих теоријских начела тачно утврди то порекло. Вавилова теорија о томе да се порекло одређене врсте живих бића налази на месту где је развијено највише њихових варијанти, показала се примењивом и на језике. Раширен у читавом свету, а у званичној употреби у земљама на три континента, енглески језик, премда и његов назив тачно упућује на порекло, бројношћу дијалекатских варијанти на енглеском тлу означава земљу свог настанка. Уколико бисмо овај критеријум применили и на штокавски језик који се проширио Балканом и којим говори већина становништва на овом подручју, онда би се с правом то порекло могло тражити на подручју највећег броја његових варијанти, односно дијалеката. То подручје је насељено Србима који су на дијалектима штокавског развили своју богату културу. Како је у оквиру малих културних целина и свако село имало своје карактеристичне обичаје, веровања и фолклорну традицију, пословица „Колико је села толико је навичаја“, казује о тој културној и језичкој различитости насталој као могућност слободног креативног изражавања које је било у функцији међусобног разликовања од припадника других, суседних културних целина.

НЕ САМО ЛИНГВИСТИЧКИ ФЕНОМЕН У равни односа према другима и других према нама, језик је примарни чинилац нашег духовног и културног постојања. Разматрања о језику постају учесталија када бранимо и потврђујемо свој идентитета. Једно од питање српске културе које није изгубило актуелност свакако је и питање језика. На почетку своје књиге За и против Вука, Меша Селимовић тачно запажа да спорови око језика оживљавају у нас у прекретним временима, када се нешто мења у нашем друштвеном животу. Будући да није само лингвистички феномен, српски језик упућује на сложене односе и међусобну повезаност најбитнијих чинилаца културе и свести о националном идентитету. Наговештаји друштвених, културних и историјских промена и преображаја исказани су најпре у језику и односом према њему.
Несумњиво је да данас живимо у једном таквом прекретном времену, времену транзиције, које је дошло након велике кризе у последњој деценији двадесетог века. Исход те кризе се показао као крајње поразан за Србе. Сеператистичким републикама Словенији и Хрватској је успело да остваре своје тежње за формирањем сопствених држава. Српске инвестиције у заједништво са другим народима на Балкану доживеле су потпуни крах чиме је и порушен концепт српског државног националног, културног и језичког идентитета.
Српски језик спада у јужнословенску групу језика, који је у заједничкој држави с Хрватима у Југославији назван српскохрватским. После сецесионистичких ратова и државног осамостаљивања тадашњих република и референдумског издвајања Црне Горе из заједнице са Србијом, свака од новостворених држава је политичком одлуком назвала српски језик по свом народу: Хрвати хрватским, Бошњаци (Муслимани) босанским/бошњачким, а поједини Црногорци црногорским. Иако је према релевантним научним и лингвистичким критеријумима реч о истом, српском језику, он се из политичких разлога другачије назива. Међутим, у основи тог језика је стандардизован српски књижевни језик, настао Вуковом језичком реформом започетом првом граматиком српског језика на народном говору.

ПИСМЕНИЦА СЕРБСКОГ ЈЕЗИКА Својом „Писменицом сербског језика по говору простог народа написаном“, објављеном у Бечу 1814. године, Вук је предложио, на основу Аделунговог принципа „пиши као што говориш, а читај као што је написано“, радикално упрошћавање азбуке и правописа. Сматрајући да сваки глас треба да има само једно слово, избацио је из дотадашње азбуке чак 18 сувишних знакова без њихове гласовне основе, али је додао слово „ј“, које је преузео из латинице, и пет нових знакова: „љ“, „њ“, „ђ“, „џ“, „ћ“. Од свог претходника, реформатора Саве Мркаља, прихватио је „љ“ и „њ“, док је „ћ“ настало од слова ђерв, из старих српских ћириличних рукописа, писаних тзв. уставном ћирилицом према правилу да слова не прелазе горњу и доњу линију. Иако је временом мењало свој облик, ово слово је после Вукове језичке и правописне реформе од првобитне гласовне вредности, „ђ“, означавало и глас „ћ“, који је задржан у новој азбуци, а за првобитни глас „ђ“ је пронађено решење у мало модификованом слову „ћ“, које постало словни знак „ђ“. Слово „ћ“, које је први употребио Доситеј Обрадовић у непосредној реформи слова ђер, јесте аутентичан словни знак и особеност једноставне српске ћирилице.
Заједно с другим Словенима и Срби су након доласка на Балканско полуострво и започетог процеса христијанизације користили азбуку компилирану од грчких словних знакова. У циљу превода Светог писма с грчког и ефикаснијег ширења хришћанства, Ћирило је, уз помоћ свог брата Методија, око 860. године створио стилизовано писмо – глагољицу, која је из Паноније прешла и у западни део Балкана. Ћирилови ученици су тридесетак година касније у бугарској Преслави створили старословенску ћирилицу, која се састојала од 44-46 словних знакова. Почетком 10. века систематизована старословенска ћирилица почела је у Србији да потискује глагољицу и постаје доминантно писмо Срба до Вукове реформе. Тако је већ крајем 11. века, после Велике шизме 1054. године, глагољица остала у употреби у северној Далмацији, Истри и Хрватској на северу где се сачувала до половине 19. века. Глагољски текстови се замењују писаном латиницом, док Људевит Гај, по угледу на Вука, и уз помоћ словачких филолога Павела Шафарика и Јана Колара, није реформисао и створио латинично писмо чијој је коначној форми дао свој допринос и српски филолог Ђура Даничић креирањем латиничне графеме „đ“.
Имајући у виду чињеницу да се крајем 12. века у српским рукописима јавља поменуто слово, ђерв, српска ћирилица постаје засебан азбуковни систем, различит од других ћириличних азбука, од када се и може пратити историја српске ћирилице.

ВУКОВ ПАМТИВЕК Српска средњовековна ћирилица је била распрострањена на ширем подручју Балканског полуострва, а једна од њених територијалних варијанти је практикована и у тадашњој Босни под називом босанчица, која није неко посебно писмо већ варијанта српске ћирилице коју су користили српски краљеви и великаши у овој земљи.
Реформом ћирилице и увођењем фонетског правописа, означен је почетак борбе за увођење народног језика у српску књижевност. Вуковом реформом, заснованом на принципу да једно слово подразумева један глас, Срби су добили једно од најсавршенијих писама на свету, због чега српска ћирилица има велику националну вредност. Када су 1847. године на новостандардизованом језику објављене „Песме“ Бранка Радичевића, Његошев „Горски вијенац“, Даничићев „Рат за српски језик и правопис“ и Вуков превод „Новог завјета“, ова борба је завршена победом Вукове реформе и потискивањем дотадашњег славеносербског језика којим су се до тада служили образовани људи. Иако је Вук још за живота извојевао победу, његова реформа српског језика и стандардизација српске ћирилице званично су признати и уведени у школски систем у Србији тек 1868, четири године након његове смрти.
У оквиру првобитне црквене писмености, коришћен је српскословенски језик, поред којег се у световним записима јавља и народни језик. Усвајањем рускословенског језика у цркви и у књижевности средином 18. века, не мења се дотадашњи словни систем азбуке, само је за потребе световних текстова усвојен нови тип грађанске ћирилице. Пре Вукове реформе, књиге су од 18. века издаване на славеносрпском као и на рускословенском језику. Од 1494. објављиване су на старословенском, потом на црквенословенском језику српске редакције, односно српскословенском језику. Будући да су се у време ропства под Турцима, српске књиге штампале у Србији само спорадично у појединим манастирима, посебно је значајно њихово објављиване у Бечу, Пешти, Трсту и Дубровнику.
Успостављањем правописне норме и стандарда као основ српске језичке културе, Вук је резултате језичке, граматичке, правописне и књижевне реформе исказао својим највећим подухватом објављивања речника српског језика. Прво издање „Српског рјечника“, објављено у Бечу новембра, 1818. године, садржи 26.270 речи, и у њему је он први пут употребио своју азбуку са новим словима: љ, њ, ћ, ђ, ј. Друго издање овог речника, објављено 1852, знатно је богатије и садржи 47.500 речи, којима је током штампања додао још 114 речи, и у њега је унето и слово „х“, које је изостало у првом издању. Док је прво издање засновано на речима које је Вук до тада запамтио, друго издање, које је на немачки превео Јакоб Грим, садржи и речи које је потом сакупио, али без учених и књишких речи које народ није користио. Овај лексикографски рад Вук је наставио, па је треће издање објављено постхумно 1898, захваљујући Пери Ђорђевићу и Љубомиру Стојановићу. Сагледан у свом ширем, „Речник“ није само књига која садржи лексичко богатство српског језика, већ и својеврсна енциклопедија народног живота Срба, њихове традиције, обичајне праксе, веровања и историје. Као својеврстан „памтивек“, осим ретроспективне, има и своју проспективну димензију, јер манифестно језичко богатство постаје адекватније средство за меморисање будућих културних садржаја.

ЛЕГАЛИЗАЦИЈА ПРИСВАЈАЊА СРПКОГ ЈЕЗИКА Чињеница да у борби за кодификацију и стандардизацију српског језика нису учествовали Хрвати, њихово преузимање српског језика, који су назвали хрватским, била је истина коју су признавали и њихови политичари и филолози. Тако је, на пример, Људевит Гај, вођа илирског покрета, у књижевном листу Даница Хорватска, Славонска и Далматинска 1846. године, поводом расправе о језику истиче: „Сав свијет знаде и признаје, да смо ми књижевност илирску подигли и увели; ну нама још ни издалека није на ум пало икада твердити, да то није сербски већ илирски језик; паче поносимо се и хвалимо Богу Великому, што ми Хервати с братјом Србљима сада један књижевни језик имамо.“ После Гаја и сви значајни хрватски лингвисти признају да су Хрвати за свој стандардни књижевни језик преузели Вуков књижевни језик.
Легализацији хрватског преузимања и присвајања српског језика, погодовали су споразуми и договори. Најпре је Бечким књижевним договором 1850. године, иницираним од стране аустријских власти, српски штокавски језик постао заједнички језик. Потписници овог договора били су Вук Караџић, Ђуро Даничић, Франц Миклошич, Димитрије Деметер, Иван Мажуранић и Иван Кукуљевић. Према овом договору, Вук је написао главна правила за јужно (ијекавско) наречје чиме је утврђено јединство књижевног језика Срба и Хрвата, али су се она доследно почела да примењују тек у потоњим деценијама. Овим договором Хрвати су прихватили новоштокавски као основ заједничког књижевног језика и потиснули своју дотадашњу чакавску и кајкавску традицијум, а имајући у виду чињеницу да су покатоличени и поунијаћени Срби, декларисани као Хрвати, говорили штокавски, доказ да и Хрвати говоре штокавски коришћен је за преименовање српског у хрватски језик.,

НАУЧНА ЗАСТРАЊИВАЊА У времену после разбијања СФРЈ од Вуковог српског језика настала су још два политичка језика: босански/бошњачки и црногорски, али ниједан озбиљан лингвист те језике, укључујући и хрватски, не сматра посебним језицима, различитим од српског. Сходно чињеници да се у Хрватској, Босни и Херцеговини, Црној Гори и Србији говори један исти језик и научној потврди да је то српски језик, чије су различите локалне варијанте у отцепљеним републикама, које су постале посебне државе, политички именоване као посебни језици, у Србији се никад није спорило да је тај један језик српски и да зато и није потребно преводити његове разумљиве варијанте. Међутим, управо поједини Срби не желе да назову свој језик његовим правим именом, већ га означавају „нашим“, „матерњим“, „заједничким“. Истовремено и институционално толерисање и подржавање у Србији, присвајање српског језика и српског културног наслеђа од стране новостворених нација и држава на Балкану показатељ је неадекватног односа Срба према сопственим културним и националним вредностима. То што су Хрвати прихватили српски штокавски језик и преименовали га у хрватски, не значи да и Срби говоре хрватски и да је требало српски језик преименовао у сложеницу српско-хрватски, односно хрватско-српски језик. Иако и историјски потврђена ова грешка, истрајавање на њој у оквиру пројекта израде речника српског језика под називом српскохрватски исказује сву дубину кризе положаја српског језика. Сходно знању да су српски језик и ћирилица најбитнији чиниоци и чувари националног идентитета донет је у Србији и закон о њима, али је и упркос том закону, због његовог непримењивања, њихов положај деликатан и тежак. Као важан део српског језика и националне културе, ћирилично писмо је битан чинилац националног идентитета, а њена визуелна вредност долази до посебног изражаја калиграфским исписивањем. Због своје јединствености, српска ћирилица је најчешће прва на удару супротстављених српском народу у његовом идентитету. Иако је и латица српско писмо, њено упорно форсирање као и наметање неадекватног назива српскохрватски речнику српског језика, има озбиљне последице у очувању српског културног и националног идентитета. Одбацивање ћирилице и одрицање од назива српског језика, израз је свесног и несвесног самопорицања темељних националних и културних вредности које доводи до урушавања историјске самосвести српског народа, оспоравања његовог идентитета и угрожавања његовог не само духовног већ и физичког опстанка. Основ српске културе је српски језик и од његовог адекватног одређења и зависи дефинисање српског културног простора. Грешке у одређењу језика, учињене из идеолошких разлога и лоше културне политике, одразиле су се и у односу према култури и националном идентитету. Сама идеја да се зарад проблематичног заједништва, неадекватно именује сопствени језик произвела је и низ других грешака, од којих је најтрагичнија, с обзиром на историјске последице, она о преименовању српског народа. Када се због политичке прагматичности и нејасног националног циља, најпре етнички, народ погрешно дефинисао сложеницом Србо-Хрвати, онда се и изгубила могућност одређења националног културног простора и његових граница. Ову трагичност увећава и чињеница да је преименовање извршено под плаштом тадашње науке која је политичким идејама давала легитимитет и за промену националног и културног идентитета. Проглашавањем заједничког језика, најпре, српско-хрватско-словеначког, а потом српско-хрватског, државни простор се настојао да језички и духовно унифицира, па је уместо дотадашњег, српског, створен је нови југословенски културни образац. Прихватање погрешних и непримерених идеолошких концепата одводило је у деценијска лутања са којих је колективно враћање почецима показивало не само изгубљено време, већ и губитак материјалних и духовних ресурса потребних за самопотврђивање националног и државног идентитета. Будући да се на језику, као примарном моделативном систему, стварају и други облици културе, њихова разноврсност, богатство, традиција и дуго историјско трајање конституишу препознатљив културни идентитет заједнице. Културни простор античких Грка је одређен њиховим језиком, па су сви они који су говорили другим језиком, односно нису знали грчки, означени варварима, чиме се успостављала јасна цивилизацијска граница и културна разлика међу њима. Тај критеријум разлике између нас и оних других је важећи до данас, а тежња за одбраном од стварне или фиктивне угрожености заједнице потиче од сопствених фрустрација и страха као основе пројектовања свог негативитета у другог који се сматра непожељним и производи у демона и непријатеља, постајући тиме легитимни предмет агресије. На примеру сепарирања и присвајања српског језичког простора, од стране нових нација које свој идентитет граде на преименовању српског језика и српске културе – најпре је то учињено са хрватским на српској штокавској основи, а у новије време црногорски и босански језик – може се видети његова угроженост од стране оних који га преозначавају. Док су стари Грци називали варварима оне који нису говорили њиховим језиком, они који говоре српским настоје се оделити и називајући српски својим језиком, говоре о Србима као варварима који им наводно намећу свој језик. Однос према језику показатељ је не само прошлих и актуелних већ и будућих проблема са српским културним наслеђем које се одваја и отуђује од српског народа и његовог културног простора.

КОРЕНИ СУ ДУБЉИ У контексту чињенице да новостворене политичке нације преименовањем језика већинске нације настоје да га присвоје и прогласе својим, јасно је да су Срби нација која има сопствени језик. Упркос тој чињеници, велики број проблема српске културе проистичу из погрешне културне и језичке политике у профилисању националног идентитета. Корени тог проблема су дубљи и везују се за идеју јединства јужних Словена на Балкану и Бечки књижевни договор 1850. године између Срба и Хрвата о јединственом књижевном језику. Иако их, дакле, можемо препознати и у политици вођеној у 19. веку, пресудне политичке одлуке су донете током Првог светског рата. Нишком декларацијом 1914. у којој је назначено да је један од ратних циљева тадашње Србије ослобађање и уједињење с „браћом“ Хрватима и Словенцима, дата је снага идеји о јединственом народу, која ће се потом потврдити и Крфском декларацијом 1917, као темељу новог националног идентитета. Започета договором, убрзо се у раљама разрађених концепција о заједничком језику и истој националности нашла и истина о српском националном и језичком идентитету.
Динарско подручје, које је припадало новоштокавском језичком подручју, представљало је основ тог новог југословенског идентитета у који су поверовали и Срби одричући се свог реалног, националног и језичког идентитета. У том контексту се и научна истина о српском језику прилагођавала идеологији југословенства, према којој постоји јединствен народ, само различитих племенских назива Срби, Хрвати и Словенци. Према тој идеологији, језик којим се говори у заједничкој држави је српско-хрватско-словеначки, што је и утврђено Уставом 1921. а Уставом Југославије 1931. и потврђено. Ова троимена сложеница само је наглашавала једну извештачену језичку творевину, којом је српски језик одсечен од свог основног идентитета.

НАЗИВ ЈЕ ФАЛСИФИКОВАН У политичком прилагођавању, назив српског језика је фалсификован, а истина о етничкој, културно и језичкој реалности Срба девалвирана. Српски којим су говорили у тој новој држави Срби и Хрвати, и словеначки којим су говорили Словенци одређен је једним заједничким називом србо-хрватско-словеначки језиком, док је сама језичка реалност била другачија. Српским језиком су говорили Хрвати и Срби, а Словенци су говорили својим словеначким језиком. Факат је да су пре Првог светског рата, сви поменути српски интелектуалци, лингвисти и политичари говорили о српском језику, српској култури, српском идентитету, а да након овог рата и успостављањем нове идеолошке доктрине, долази до преовладавања југословенског и до потискивања српског идентитета. Када је концепција југословенског заједништва на идентичном језику превладала над идејом о самосталној Србији и утемељењу српске нације на традиционалним културним вредностима, започела је велика авантура српског лутања током читавог двадесетог века. Сценарио српске драме идентитета зачет је идејом о преименовању српског језика у српскохрватски и српског народа у Србо-Хрвате. Идеју о јединственом народу која је била важећа између два рата, замениће потом у комунистичкој Југославији концепција о братству и јединству југословенских народа и народности, како су тада назване националне мањине.

РАЗЛИЧИТА ПРИМЕНА ДОГОВОРА Током Другог светског рата, у нацистичкој Независној Држави Хрватској, хрватски је проглашен званичним језиком, а тај статус је, као и српски језик, имао и након рата у Федеративној Народној Републици Југославији. Оба језика су била у равноправној употреби, али је у циљу потврђивања језичког јединства између Срба и Хрвата у новој држави, организован децембра 1954. године у Новом Сад скуп лингвиста и књижевника на којем је и потписан Договор о јединственом српскохрватском, односно хрватскосрпском језику. Констатовањем да Срби и Хрвати говоре једним језиком, наглашена је равноправност његова два изговора, екавског и ијекавског, као и равноправно коришћење ћирилице и латинице. Настао после анкете Летописа Матице српске о језичким и правописним питањима, Новосадски договор је предвиђао уређење и стандардизацију заједничког језика и израду Речника српскохрватског књижевног језика Матице српске и Матице хрватске. Међутим, у пракси је примена овог договора била различита. Док се у Београду и Србији он поштовао, равноправним коришћењем оба писма и наречја, дотле је у Загребу и Хрватској фаворизована латиница и ијекавско наречје као основ самосталног хрватског језика.
У распону од нешто више од једног века, од Бечког до Новосадског договора, може се видети све израженија и огољенија тежња Хрвата да ијекавско наречје српског штокавског прогласе својим, хрватским језиком. Зато је Новосадски споразум само разбуктао ту њихову тежњу, јер су марта 1967. године усвајањем Декларације о називу и положају хрватског књижевног језика захтевали укидање заједничког српскохрватског језика и признавање хрватског као посебног језика. Одговор на Декларацију је био Предлог за размишљање, групе српских писаца. Сматрајући да су најважније хрватске институције које су усвојиле Декларацију меродавне за питање хрватског језика, они су Предлогом само истакли да се, сходно Декларацији, Бечки и Новосадски договори о заједничком језику треба сматрати поништеним, што омогућује да се српски и хрватски језик развијају самостално. Иако је реакцијом власти само привремено сузбијена ова хрватска тежња, она ће се у драстичнијем виду и кроз амбицију за националном и државном самосталношћу испољити у Масовном покрету 1971, а потом и оружаном сецесијом 1991. године.