Нек Запад не спава

Како су америчке обавештајне службе пронашле погодан простор за продуктивно деловање, и то тамо где су најмање очекивале – на фронту, у руским војним формацијама које су поднеле највеће жртве и постигле највеће војне успехе?

Данас су у српској, па и европској јавности најзаступљенија два екстремна става о оружаној побуни у Русији. Први је да су сва дешавања у вези с побуном продукт западног хибридног ангажовања и објективних проблема у којима се нашла Русија. Други правац размишљања је да је баш све што се дешавало и што се дешава једна велика руска контраобавештајна операција са циљем да се разоткрије комплетна руска „пета колона“ и добро прикривена агентура. Између њих има много верзија, па и таква да је оружана побуна Пригожиновог Вагнера инсценирана као лажни покушај преврата како би се откриле и неутралисале оне снаге у Русији које би у одређеном тренутку могле извеси прави, реални, покушај рушења председника Путина и актуелне власти. Праву истину нећемо сазнати док се широка и детаљна истрага ФСБ не заврши, а неки детаљи ће дуго остати тајна. Свакако, америчке обавештајне службе су у депримирајућем неуспеху да дестабилизују Русију нашле простор за успешно деловање.

ГРЕШКЕ У ПРОЦЕНАМА Нико рационалан на Западу, посебно највиши генерали Пентагона који управљају западном војном алијансом, па ни њихове моћне обавештајне службе не заносе се идејом о војном поразу Русије, свесни да је то немогуће када је у питању светска војна сила с нуклеарном тријадом. Од самог почетка хибридних насртаја на Русију који су почели далеко пре руске Специјалне војне операције у Украјини, не одустаје се од идеје да се изазову унутрашњи економски и политички проблеми као повод за немире, сукобе грађана и коначно преврат, који би тотално ослабио или дефинитивно разбио Русију као државу. Међутим, лепеза хибридних напада којима су САД и НАТО ломили, разбијали и покоравали мале и средње државе, према Русији се показала неефикасном и контрапродуктивном. Уверени у своју моћ, потценили су снагу Русије и, по само њима јасним критеријумима, сврстали је у регионалну силу која ће пре или касније бити на коленима, као и све друге државе које су пружиле отпор. Показало се да грешке у проценама сада уништавају комплетан западни безбедносни, али и економски и монетарни систем за које су, колико јуче, мислили да су неуништиви и вечни.
Идеја о великим протестима грађана у Москви и осталим градовима Русије је пропала. Штавише, оно што су планирали Русији задесило је европске градове и државе где су жестоки и насилни протести постали свакодневни. У неприлици због катастрофално лоших процена на којима је заснована свеукупна западна политика и акција према Русији, америчке обавештајне службе су пронашле погодан простор за продуктивно деловање, не тамо где су то планирале – у руским градовима, него тамо где су то најмање очекивале, на фронту, у руским војним формацијама које су поднеле највеће жртве и постигле највеће војне успехе. Искоришћено је незадовољство борбене групе Вагнер и изражено неразумевање и сукоб с Министарством одбране Русије, које је цео свет видео као судар власника војне компаније Пригожина с министром одбране Сергејом Шојгуом. Тај сукоб председник Путин није на време прекинуо – вероватно је схватио да је проблем много дубљи него што на први поглед изгледа.

КАМЕН СПОТИЦАЊА Нема сумње да је Путин максимално искористио борбене могућности Вагнера у тренутку када је схватио да Колективни запад преко НАТО-а улази у прокси рат против Русије. Максимално их је ојачао, како модерним наоружањем, тако и финансијским средствима (спомиње се сума од две милијарде долара), што их је претворило у највећу и најјачу „приватну“ војску на свету. Они су на релативно малом сегменту, од педесетак километара, фронта дугог хиљаду километара поднели најтеже окршаје са украјинском војском и тако обезбедили председнику Путину време за делимичну мобилизацију и обуку новог контингента војника.
Жртве Вагнера су заиста велике, као и њихове заслуге за заузимање симбола украјинског отпора, невероватно утврђеног града Бахмута.
Где су се појавили проблеми и неспоразуми с Министарством одбране? Утрошак миниције и убојних средстава у рату у Украјини је достигао неслућене размере у односу на све претходне ратове. Украјинци су наоружање добијали из војних магацина држава НАТО-а и нису штедели. Вагнер је, да би избегао велике губитке, морао одговорити истом мером, али су се Шојгу и службеници у министарству држали прописаних стандарда снабдевања муницијом. То није било довољно, па чак ни када је снабдевање повећано дупло, па и вишеструко од планираног. Неочекивано велики утрошак муниције војници на фронту су разумели као нову реалност, али они у дубокој позадини и канцеларијама нису. И то је био први камен спотицања између Вагнера и Шојгуа, јер су ситуацију у јеку највећих крвавих борби за Бахмут назвали „муницијска глад“ и током сопственог страдања јавиле су се најпре молбе, затим ултимативни захтеви, и на крају отворене претње упућене генералима у Министарству одбране Русије. Може се разумети и понашање министра Шојгуа. Вагнер и Пригожин видели су само своје проблеме, док је Шојгу морао да размишља о фронту у целини, али и о опасностима из правца Пољске, где је нагомилана огромна НАТО претња, па и о евентуалном сукобу с Молдавијом око Придњестровља. Боље речено, морао је да буде спреман за директан сукоб са НАТО-ом, па и да чува значајне резерве за потенцијално нова велика ратишта.

ПРИЈАТЕЉСКА ВАТРА? Ове пукотине у комуникацији и још неке битне чињенице отворили су простор за деловање западних обавештајних служби. С тим другим „чињеницама“ биле су добро упознате америчке обавештајне службе из искуства других оружаних сукоба по свету, па и код нас на Балкану, где су биле ангажоване приватне војске, паравојне и добровољачке формације. По правилу, такве формације се тешко уклапају у званичан државни војни систем и пре или касније постају озбиљан проблем и опасност за државу. Они су брзо препознали незадовољство Вагнера, истовремено добро процењујући његову моћ и велику популарност у Русији. Закључили су да би управо преко њега могли подстаћи оно што нису успели преко руског народа – побуну. Ако су амерички обавештајци, како сада тврде, унапред знали за планирање побуне, нема дилеме да су је допунски, а можда и пресудно подстакли и распирили преко својих обавештајних позиција. Докази о томе да су директно утицали на Пригожина и да је он њихов агент – не постоје, али и те како је могуће да су побуну подстакли преко неких лица из његовог окружења који су уживали његово поверење. Наравно да су у хетерогеној средини каква је Вагнер могли имати своје убачене или врбоване шпијуне, будући да се моћне службе одавно не баве само пуким прикупљањем података него перфидним подривачким деловањем у своју корист. Пригожин је током сукоба са Шојгуом указао на то да на редове Вагнера руска регуларна војска отвара ватру и убија његове људе. То је могуће баш због тога што је овакве јединице немогуће уклопити у званични војни систем, оне нису увежбане за садејство с другим формацијама. Оне имају своја правила и своје моралне кодексе, и зато им се најчешће дају посебни, издвојени задаци, као што је у случају Вагнера то био Бахмут. У таквим околностима, неретко из најбољих намера а са жељом да им се помогне, долази до грешака и страдања, и до онога што на Западу зову „пријатељском ватром“. Стручњаци то знају, али Пригожин није војни стручњак, није чак ни политичар, него бизнисмен, кога би неко стручан а злонамеран могао навести на погрешне закључке – да неко из руског војног врха ради против њега и његове војне формације.

ДЕСИЛО СЕ СУПРОТНО У руском државном врху, вероватно по сугестијама Министарства одбране, закључено је да је Вагнер одиграо своју важну улогу и да је у међувремену постао „камен у ципели“ кога се треба решити. Одлука о обавезном потписивању уговора припадника свих приватних војски с државом требало је да реши проблеме на релацији Вагнер – Министарство одбране, али десило се супротно, то је била кап која је прелила чашу незадовољства. Пригожин је то схватио као велику неправду, одговор на њихова страдања и као напад на њега и Вагнер – нови симбол руског војног успеха. Од више приватних војних формација једино Вагнер одбија захтев министарства и доноси одлуку да покрене протест, који су други препознали као оружану побуну. Потези Пригожина показали су се толико неразумним и самоубилачким да не би требало да чуди што су многи помислили да су инсценирани по идеји државног врха Русије. Заузимање главног штаба војне области у Ростову на Дону и улазак у Вороњеж још се некако могу разумети, али наступање према Москви преко дана, у маршевским колонама, с тенковима на вучним возовима претворило их је у глинене голубове – да је неко стварно желео да их физички уништи.
Председник Путин је изашао у јавност рекавши: „Ово је издаја. Нож у леђа. Сви организатори ће бити неутралисани.“
И поред оштрих речи поступио је мудро и није журио с наредбом о нападу иако је Вагнер у међувремену оборио неколико хеликоптера и авиона за које су проценили да их угрожавају из ваздуха. Погибије пилота и посаде летелица дефинитивно одбацују сваку верзију о инсценирању побуне.

ПРЕРАНО ЛИКОВАЊЕ Ова оружана побуна, за коју је Пригожин упорно тврдио да је само протест, уздрмала је руски државни и војни врх, али ни близу ономе како су то представљали западни пропагандни центри преко својих медија. Слабости које ће „урушити Русију“, како је то Запад интерпретирао, преко ноћи су се претвориле у демонстрацију руске снаге и стабилности јер је војна побуна, или „пуч“ како су га на Западу упорно погрешно називали (пуч може да изведе само регуларна, а не приватна војска), угашена договором. Путин је преко председника Белорусије Лукашенка, као посредника, применио стару кинеску мудрост: „Није највећи успех победити противника у борби него без борбе.“ Тек тада постају видљиви резултати операције руских обавештајно-безбедносних служби и последично страх западних стратега који из тајног центра управљају вишедимензионалним сукобом с Русијом. Они јесу желели побуну народа у руским градовима, али војна побуна је носила нове опасности. Прво, руска доктрина одбране предвиђа употребу нуклеарног оружја против држава које уништавају или разбијају Русију. Друго, схватили су да би се у евентуалном унутрашњем војном сукобу радикалне снаге, лаке на нуклеарном окидачу, могле дочепати руског нуклеарног потенцијала. „Црвене линије“ су се усијале – у покушају да се руском државном врху објасни да америчке обавештајне службе немају ништа с покушајем преврата у Русији, нити га подржавају.

ВАГНЕР НИЈЕ УНИШТЕН Најбољи показатељ западним обавештајним службама да су надигране јесте чињеница да Вагнер није уништен, па чак ни расформиран – само је „променио адресу“. Из Русије прелази у Белорусију, и то у базу неколико стотина километра од Кијева. Лукашенко их је прихватио као драгоцене војне формације које ће модерном ратовању обучити белоруску војску. Наравно да је то Путинова одлука. Тако је Вагнер с ратним искуством и неоспорном снагом и способностима, уз размештене тактичке нуклеарне потенцијале у Белорусији, постао латентна претња западним стратезима која им буквално руши и мења све планове, како у погледу војних притисака и претњи Русији, тако и на украјинском ратишту. Нова претња захтева хитно пребацивање дела украјинских снага с фронта за одбрану Кијева и на томе се увелико ради. Тиме је украјинска „велика“ офанзива дефинитивно пропала.
Сада практично делује само пропагандни део украјинске офанзиве – да је Русија пред распадом, да је руска војска немоћна, да је Путин пред сменом или ликвидацијом и да предстоји припајање Украјине НАТО-у. По њима, комплетан руски војни врх је смењен, ухапшен или у затвору, неки генерали су „нестали“, док их просте чињенице демантују – да фронт није пробијен и да је Русија преузела иницијативу. Западни модерни оклоп није испунио очекивања и није променио ситуацију на фронту, а промена ситуације у ваздуху преко масовне доставе Ф-16 је на дугом штапу. Европа гори и распада се док Русија остаје стабилна. То су чињенице које више неће моћи да игноришу ни САД, од којих зависи да ли ће се кренути у озбиљне и продуктивне преговоре који би уважавали и руске безбедносне услове.