КОЈУ ИГРУ ИГРА ТУРСКА?

ЕРДОГАН И КОСОВО

Последњих недеља, односно месеци, откако смо ушли у најновији циклус напетости на Косову и Метохији, приметан је активнији ангажман Турске, иако је она све време имала важну улогу у јужној српској покрајини. Само је интензитет турског деловања био променљив. Сад је поново израженији

Драга браћо и пријатељи, имамо заједничку историју културе и цивилизације. Немојте заборавити, Турска је Косово и Косово је Турска – поручио је октобра 2013. пред масом од неколико десетина хиљада Албанаца у Призрену председник Турске Реџеп Тајип Ердоган након сусрета са тадашњим „косовским премијером“ Хашимом Тачијем. Том приликом, Ердоган је у јужну српску покрајину допутовао на челу делегације од око шест стотина чланова међу којима је била већина чланова турске владе, као и предузетници и представници јавног живота. Косовски Албанци тада су му френетично аплаудирали, а званични Београд је, наравно, протестовао истичући да се ради о „тешком кршењу међународног права и мешању у унутрашње ствари Србије“. Само неколико година касније, 2017, током заједничке посете Новом Пазару с председником Србије Александром Вучићем поручио је: „Чуваћемо наше пријатељство.“ Додао је да је Рашка област, односно Санџак, „један од најбитнијих мостова који повезују Србију и Турску“ и да се та „јака веза најбоље одразила и на развој билатералних односа двеју земаља“. Потом су уследиле још две Ердоганове посете Србији, 2019. и 2022, док је у међувремену, у септембру 2020, Вучић био у посети Турској, чијег је председника почео називати „драгим пријатељем“.
Током ових десет година (од посете Ердогана Призрену) ни добри односи Анкаре и косовских Албанаца нису били константа. Ердоган је чак и претио властима у Приштини. У марту 2018. када је тадашњи „премијер“ Рамуш Харадинај сменио шефа тајне службе косовских Албанаца Дритана Гашија, јер је Анкари изручио неколико турских држављана, Ердоган је поручио: „Платићете“. „Премијеру ’Косова’, по чијим инструкцијама сте предузели те кораке? Од када штитите оне који су покушали пуч у Турској? Зар не знате да смо вас ми признали одмах после Америке? Како можете да штитите пучисте, а Турска вас је пригрлила као брата? Платићете за то. Моја косовска браћа не треба да дају кредибилитет премијеру као што си ти. Моја косовска браћа, Косовари које ја знам, сматраће те одговорним за ово“, претио је тада побеснели Ердоган. Њега је тада нажуљало што је Харадинај стао у одбрану седморице гулениста, присталица Ердогановог најљућег непријатеља Фетулаха Гулена, којем уточиште пружају САД, а које је Гаши протерао са „Косова“ и изручио Турској, изгледа без Харадинајевог знања. Важно је подсетити се да је неколико месеци раније, у децембру 2017, и Србија Турској изручила једног Ердогановог непријатеља, Курда Џевдета Ајаза, који је у својој земљи осуђен на 15 година затвора због рушења уставног поретка.
Чудновата је коинциденција да је баш ових дана, 19. јула, Гаши осуђен на четири године и осам месеци затвора због изручења ових гулениста Турској. Ако је 2018. Ердоган био толико љут да је због отпуштања Гашија Харадинају претио да ће „платити“ и „окончати своју каријеру“ (што се, опет коинциденција, десило само годину дана касније), хоће ли се и сада наљутити на Харадинајевог заменика Аљбина Куртија? То ћемо тек видети, али не би чудило, јер је Ердоганово понашање заиста непредвидиво и оштри заокрети у спољној политици су једина истинска константа његове каријере.

ЕРДОГАНОВ РОЛЕРКОСТЕР Да би се стекао утисак о Ердогановој склоности ка меандрирању, не морамо се враћати претерано у прошлост. Довољно је да погледамо шта је све радио у последњих седам-осам година. Почнимо од инцидента са обарањем руског авиона на сиријском небу. Наиме, 24. новембра 2015. турски ловци Ф-16 оборили су руски јуришни бомбардер СУ-24 у пограничном појасу између Сирије и Турске. Копилот се спасао, али су сиријски побуњеници блиски Турској убили пилота, као и једног руског маринца из тима који је кренуо да га спасава. Путин је то назвао „терористичким чином“, а Ердоган је стао иза својих пилота рекавши да „Турска има права да брани свој ваздушни простор“. Обе земље су одмах саопштиле да овај инцидент неће бити повод за рат, али су односи одмах захладнели, а Русија је Турској увела санкције. Уследило је отопљавање истих, да би у јуну 2016. Ердоган упутио званично извињење и саучешће породицама убијеног пилота и маринца. Три недеље касније, 15. јула, десио се покушај државног удара против Ердогана. Испоставиће се да је база из које су полетели авиони што су оборили руски бомбардер, Инџирлик, била база пучиста повезаних с Фетулахом Гуленом, а да је човек који се хвалио убиством пилота Алпарлслан Челик један од вођа ултранационалистичке групе „Сиви вукови“ блиске Вашингтону још из времена свог формирања у оквиру операције „Гладио“.
После тога Ердоган се удаљава од НАТО-а и приближава Русији. Договара се изградња гасовода „Турски ток“, уместо блокираног пројекта „Јужни ток“, али и својеврсни преседан у Алијанси – куповина руског противваздухопловног система С-400, због чега Вашингтон уводи одређене санкције Анкари. Сукоб Турске с Вашингтоном у том тренутку највише се одвија преко леђа сиријских Курда, који су били амерички штићеници, а с којима Ердоган почиње брутално да се обрачунава, али и преко европских земаља у које Ердоган пропушта хиљаде миграната који су се накупили у његовој земљи чекајући прелазак у Западну Европу.
Нови заокрет Ердоган прави укључивањем у наоружавање Украјине у периоду пред руску Специјалну војну операцију, посебно сада чувеним дроновима „бајрактар“, што је подразумевало и изградњу фабрике тих беспилотних летелица на територији Украјине. Тај заокрет, међутим, није угрозио односе с Руском Федерацијом. Напротив. Од почетка сукоба у Украјини Ердоган се поставља као најкредибилнији посредник у преговорима Москве и Кијева, да би по неуспеху тог подухвата био „брокер“ у постизању (сада такође поништеног) Споразума о житу под покровитељством УН. Паралелно с овим, Ердоган се поставља као камен у ципели НАТО-у и Вашингтону блокирајући чланство Шведске у Алијанси због њеног, како Анкара процењује, превише благонаклоног односа према „терористима“, тј. гуленистима и Курдима. На самиту НАТО-а у Вилњусу пре две недеље Ердоган опет прави заокрет и прихвата чланство Шведске у Савезу, под условом да испуни његове захтеве у вези с терористима, али и „митом“ Вашингтона у виду споразума о продаји авиона Ф-16 уместо раније договорених Ф-35, чија је куповина блокирана након набавке горенаведених С-400, и „одмрзавања“ европских интеграција Турске.

КОСОВСКИ БАЈРАКТАР После овог крајње сажетог, мада дугачког, прегледа турских дипломатских акробација током последњих година, вратимо се у наш регион. Баш као што се поставља као кредибилан медијатор између Москве и Кијева, Ердоган покушава да игра игру помиритеља и код нас. У добрим је односима и с лидером Срба у Републици Српској Милорадом Додиком, и с његовим архинепријатељем Бакиром Алије Изетбеговићем. Док је био кум на венчању Бакирове ћерке Јамине августа 2021, истовремено се према Додику поставља тако да овај после његове посете БиХ у септембру 2022. има само речи хвале за турског лидера: „Председника Ердогана доживљавам као великог лидера и државника. Сматрам да је то данас показао. Његов однос према нама у БиХ јесте са емоцијама и симпатијама, али и са прагматизмом који указује на то како треба решавати ствари овде у БиХ – треба заједно да доносимо најбоља могућа решења без наметања са стране.“
Исти приступ, чини се, Ердоган има и када је у питању Косово и Метохија. Јавност у Србији узбуркала се почетком јуна због слања додатних турских специјалних снага у Кфор, а онда и због најаве да би наредни командант мировне мисије у јужној српској покрајини могао бити управо Турчин. Још веће узнемирење настало је када се премијер косовских Албанаца Аљбин Курти похвалио куповином турских дронова „бајрактар“, док је министар одбране Србије Милош Вучевић истакао да је ствар још гора – косовски Албанци нису дронове купили, него добили од Турске. Вучевић је свестан да је Турска све присутнија и да хоће да игра важну улогу на овом подручју, али и да је национални интерес да Србија гради што боље односе с том државом. „Те односе увек држимо на политичком нивоу. Није нам пријатно ни када чујемо да је турска војска смештена на Косову у касарни Султан Мурат“, рекао је он.
Председник Скупштинског одбора за Косово и Метохију Милован Дрецун истакао је овим поводом да „Турска то не може радити сама“, „без сагласности САД“. То је истина, али у овом конкретном случају, а не генерално. Истина је, као што смо видели и да Турска свашта ради без сагласности, па чак и супротно вољи Вашингтона. Због тога се може очекивати да, као што је повукла овај потез уз благослов САД, повуче и неке који неће бити благословени из Беле куће. И зато је најисправнији одговор на питање из наслова овог текста, коју игру игра Турска, да игра своју игру, као и у другим регионима у којим сматра да има интерес. Одговор на питање каква ће та игра бити према нама можемо само да нагађамо. У начелу биће оно што Ердоган у датом тренутку сматра да је интерес његове земље, а то не мора бити супротно српским интересима.