ГЛЕДАМ, СЛУШАМ, ПИШЕМ… Звездана капија

Као да сам отишао сутра, а вратио се јуче. Али где сам био данас? Да нисам прошао кроз рупу у времену, Звездану капију…?

Колико се сећам, био сам двадесетак дана на једном дивном месту на Егејском мору. Сунце, море, песак, сунцобрани и неизбежне лежаљке… Па, зашто сам се онда вратио? А куда би? Моје је „данас“ у Србији, у Београду, објективно не у најлепшем граду на свету, не у најлепшој земљи на свету, у земљи без мора, без јасних граница, којој су отели и окупирали део територије, против које су непрекидно ратовали, бомбардовали је, убијали њен народ, коју непрекидно лажу и желе да је нема. А, ето, ње и даље има. И, заправо, она јесте, ако не најлепша, а онда највољенија земља на свету, иако у њој није увек најугодније живети. Јер Они, као најезда скакаваца, упорно долазе са Запада, као и ове суперћелијске олује, али завршавају на Истоку. Ми им дођемо као успутна станица, а Исток као терминал. Они се данас зову Америка, НАТО И ЕУ, док им је терминал Русија. Неко их назива неокони. Како год да се зову, приближавају се своме крају. А крај је Русија. Није познато у историји света, па и метеорологије, да се нека олуја са запада, па макар се звала и суперћелијска, а која је завршила на истоку, икада вратила „у рикверц“. Вероватно да се загубила у времену. Заувек.
Али шта ме је дочекало на повратку у Србију и Београд. Практично, исто оно што ме је и испратило. Косово и Метохија, рат у Украјини…
Ескобар, Столтенберг, две „фон“ госпође, Борељ, Лајчак, Аналена Бербок, Рама, Ердоган… ко ће их све попамтити? Али обједињује их то да им уопште не треба веровати. Никоме од њих. Сада су сви они „у фазону“ да лупају пацке Аљбину Куртију, јер је, тобоже, непослушан и све ради на своју руку. Јавно изјављује да ЗСО неће да формира ни под разно, да му је, заправо, крајњи циљ да потпуно окупира и северни део Косова и Метохије на коме живе Срби и да их, некако, протера оданде. Хапси неподобне Србе са своје „црне листе“ и држи их у притвору по годину дана, без доказа, суђења, било какве кривице. Јавно изјављује да од ОВК формира војску Косова и да по сваку цену жели да натера Војску Србије у сукоб са НАТО-ом.
И стога је, малопре набројана екипа са Запада, „веома љута“, кажњава га слободним визним режимом од 1. јануара 2024. (мада, по нас, може да буде и добро, ако неколико стотина хиљада младих Албанаца заувек испари с КиМ!), пушта на слободу албанске терористе који пуцају на српску децу, омогућује му формирање албанских војних база на северу КиМ, шаље наоружање… док наш велики пријатељ Ердоган, ни непуних месец дана након што је победио на изборима, шаље Куртијевој „новој ОВК“ „бајрактаре“, хаубице и ко зна шта још… За то време, Ескобар, Лајчак и две „фоновице“, вођени десетогодишњом перверзном рутином лицемерја, наново позивају „обе стране“ на узајамну толеранцију и деескалацију сукоба. А то што је све што ради албанска страна у супротности са Резолуцијом УН 1244 и Кумановским споразумом, па и Бриселским споразумом, кога то брига? Сви они организују безброј глувонемих састанака на које позивају обе стране, најсрдачније се поздрављају с нашим председником, тапшу га по раменима, сликају се, грле га и љубе, док се њему „преврће утроба“ од такве љубави „западних анђела“ који су му бомбардовали земљу, отели Косово и Метохију и сада би још и да Србија призна тог западњачког „Франкенштајна“, како би тзв. Косово добило столицу у УН!
А шта рећи о рату у Украјини, осим да Украјина више не постоји. То је, нажалост, кланица коју су Американци оформили за међусобно убијање православне словенске браће, истих корена, језика и крви. Није више ствар у томе да ће Руси добити рат, јер то знају и на Истоку и на Западу, него што у том рату, у коме више украјинске војске дефакто нема, Америка и НАТО настоје да максимално исцрпе Русију за евентуални будући Армагедон, у коме би се они докопали готово неисцрпних богатстава Сибира. У томе предњачи Аналена Бербок, што значи да је ствар опасна. Међутим, каква је то рачуница, осим демонска, толико пута спомињане „дубоке државе“ која сматра да ће такав Армагедон преживети. Јер како другачије објаснити непрекидно слање наоружања тзв. украјинској, а у бити НАТО војсци, све више терористичких напада на цивилне објекте као што је Кримски мост, потпуну равнодушност према стотинама хиљада погинулих украјинских необучених регрута, који јуришају на неосвојиве руске положаје и својом крвљу непрекидно заливају најплоднију земљу на свету, на којој би требало да се сеје жито, а не комади људског тела разнети артиљеријом?
Али између јуче и сутра у Србији ме данас дочекује и нешто величанствено, тако далеко од безбожности и демонизма Америке и Западне Европе. Наиме, према најновијим подацима, наша земља је једина држава у региону која бележи пораст броја рођења првог детета. Након 40 година старења и умирања нације точак живота се у Србији покренуо на позитивну страну. Баш онако како Бог заповеда, држава помаже, а људи чине.