Два лица Србије, некада и сада

Посмртни остаци Слободана Милошевића искрцани су заједно са осталим пртљагом, коферима, ранцима, увезаним картонским кутијама, торбама са спортском опремом на писту београдског аеродрома.                                        Било је то у марту 2006. године.

Реч је о редовном економском лету из Хага преко Амстердама, а ковчег је био комплетно
умотан оним аеродромским црним пластичним тракама.
Једва је био извучен и издвојен са покретне теретне траке.
Управник аеродрома, неки врхунски кадар из Г17, изричито је забранио да било која аеродромска просторија буде отворена тако да су и они који су га чекали и сам посмртни ковчег били приморани да се запуте на капију за истовар терета.

Тадашња жута демократска власт је дословно забранила и онемогућила да се било где
у Београду изложе посмртни остаци првог председника Србије и СР Југославије. Забрањено је и свако гробно место за Милошевићеву сахрану на територији Београда и не само Београда. Свака могућност свечаног и достојног испраћаја или комеморације била је забрањена. С поносом су говорили да неће бити крова уБеограду где ће заноћити Милошевићев ковчег. На једвите јаде, заслугом људи из Коштуничиног кабинета, а пре свега Александра Никитовића,нађено је место које је омогућило десетинама хиљада људи да у мимоходу испрате свога некадашњег председника.
Сахрана у дворишту породичне куће у Пожаревцу била је можда више нужно него жељено гробно место. На дан сахране, да се не заборави, тадашња Демократска странка, Г17, Грађански савез и остали заклети евроатлантисти су организовали сатанистички ритуал, весели хепенинг све са шареним балонима, певањем и паролама, те скаредним доскочицама. Дакле, у складу са европским вредностима и са фаталистичким слоганом – ЕУ нема алтернативу и живело насиље и живела смрт!Неки од њих и данас шетају у протестима “против насиља”. Било је то тадашње европско лице Београда и Србије.

Седамнаест година касније, 2023. године у Београду је умро бивши председник Србије Милан Милутиновић. Сахрањен је, како и доликује, уз све државне почасти и са комеморацијама у свим државним и партијским институцијама.
Речи саучешћа и у писаној и у усменој форми изрекао је и председник Србије Александар Вучић.
У нешто више од деценије и по показала су се драстично различита два лица Србије.

И које нам је од та два лица милије и драже? Оно жуто исцртано на стварним или тобожњим
“европским вредностима” илиово култивисано, достојанствено и традиционално српско?        И јесмо ли ближе правој, у стандардима ЕУ заметнутој Европи
били онда или сада?
Питање је, наравно, само реторичко јер је одговор више него познат и очигледан.

(Вечерње новости)