ДРОГА ПОНОСА

Расизам и колонијалистички менталитет често проговоре ненадано, мимо воље и свесне намере говорника обдареног мером ограничености довољном да јавно открије властиту веру у надмоћ класе и расе којој он сам – говорник припада. Уз то разоткривање подразумева се и прихватање оправданости неоколонијалног поретка као устоличења логичне хијерархије вредности и моћи. Како је реч о вредносном систему који не ужива званичну јавну подршку ни у нашем свету владавине опште хипокризије, за овакве ситуације невољног откривања расистичке мисаоне матрице каже се да се говорник „одао“, „оголио “ или – „излануо се“.
Управо то се догодило Кристијану Шмиту, Немцу чији је ауторитет безначајан, упркос титули и званичној функцији у БиХ: излануо се. Откривајући сиве коридоре једног психограма. Из овог „немачког туристе“, како га многи јавно именују, проговорила је надменост митског лика „белца-спасиоца“, свесног не само своје наводне надмоћи већ и дужности које оваквој улози припадају.
Говорећи, наиме, као панелиста на прошлонедељном Дубровник форуму, а упитан о недавној употреби бонских овлашћења, високи представник је изјавио: „Не знам шта користи Милорад Додик, али чини се да је то дрога поноса која му не нуди везу с политичком реалношћу. Зато ми ово морамо да држимо под контролом.“Новинар појашњава да је Шмит „дрогу“ поменуо као једино разумно објашњење Додиковог понашања у вези са Шмитовом „скорашњом употребом овлашћења када је поништио Закон о непримењивању одлука Уставног суда БиХ у Републици Српској, ван снаге ставио Закон којим се забрањује објављивање одлука ОХР у Службеном гласнику РС, те прогласио измене Кривичног закона БиХ на начин да ће се радње којима се нарушава уставни поредак БиХ третирати као кривично дело“.
Запањујући цинизам ове формулације – „дрога поноса“, међутим, не само да разумеју сви у медијима и другде већ он у поретку у којем живимо као да никоме не смета. Дакако да је сваки покушај вођења политике у интересу свог народа – сан дрогираног и заведеног ума. Вољи неоколонијалног газде може се успротивити само несрећник који је „на нечему“. Шмитов поредак је такав да би здрав разум и логика морали „дрогираном поносу“ да појасне да то тако не иде. „Могу рећи да он живи у свету снова. Он зна шта значи кршење Дејтона и Устава Босне и Херцеговине. Покушава да уништи Уставни суд за који зна да је неопходан за европске интеграције. То је неприхватљиво.“ И у београдским медијима ово „неприхватљиво“ названо је „Додиков плес по ивици Дејтонског споразума“.
Готово истовремено, јавности се обратио и други „бели спасилац“, амерички амбасадор у Сарајеву Мајкл Марфи. Јављајући се путем видео-линка поводом прославе Дана независности САД, уприличио је Марфи игроказ по правилима Шмитовог идеолошког конструкта у којем је улога неоколонијалистичких актера апсолутно незамењива и спасоносна, поготово када је реч о отрежњавању заблуделих народа, тачније оних њихових (често већинских) група које се усуђују да „сањају своје снове“, благословене „дрогом поноса“. „Од изборних неправилности и корупције, хушкања на рат, негирања геноцида до активности Народне скупштине Републике Српске од 26. јуна, тензије су јасне, а за многе грађане БиХ, сличност с предратном историјом земље је узнемирујућа.“ Али једна ствар јесте другачија. САД су ту – навео је Марфи, оценивши да „одбрана мира и демократије, осигурање просперитета и зацељивање рана никада неће престати“. Према његовом виђењу, ситуација у БиХ „узнемирујуће слична оној из 1992“, али је боља утолико што су у БиХ сада Сједињене Државе. Тако је овај дипломата – „бели спасилац“ обећао БиХ: „Вечите ране које ће се вечито зацељивати под надзором његове Америке“! Идеал неоколонијалистичке матрице у својој чистоти!
Неоколонијализму и његовим актерима заједничко је уверење да овај поредак – „носилаца демократије“ и хијерархијских односа који армирају социјалне, политичке, културне и економске предности једне нације или групе у односу на другу никада неће бити промењен. Све што му се буде противило и негирало његово устројство биће означено као „напаљеност“ оних који су се предозирали „сканком“ поноса. Племенити Шмит, и племенити Марфи, наводно не разумеју шта је проблем? Њихов когнитивни стрес разумљив је из појма и дефиниције фигуре „белог спасиоца“, колонијалистичког наратива о „дужности да друге спасавају од њихове ’назадности’“, при чему се признаје да „у таквој замени теза улогу агресора и окупатора мења улога племенитог ослободитеља и цивилизатора“.
Разни ликови, међу којима су и они за које се с пуним правом може употребити епитет „недостојан“, дефилују нашим географским и животним, а не само политичким простором, настојећи да дају формално исправан, логичан и морално прихватљив облик нечему што у својој суштини јесте неморално и агресивно, а формом и логиком нимало прихватљиво – отимању, комадању и експлоатацији. Како на трибини „Деколонизација БиХ и самоопредељење Српске“ рече Срђан Перишић, „Европа, тачније ЕУ је учествовала у разарању СРЈ, подривању Дејтона, одвајању Црне Горе и отимању Косова и Метохије“. Тако је овде мисија „белог спасиоца“ (у њој су временом главну улогу преузеле САД) испуњавана деценијама, и текла у складу са задатим принципима неоколонијалног реструктурирања света и настављања у основи пљачкашког глобалног поретка. Прича о ширењу демократије и ослобађању света од идеолошког једноумља била је њена цинична и преварна пратећа драмска представа.
Данас смо, међутим, сведоци промена и померања у до јуче наизглед за сва времена установљеном поретку. „Русија је напустила Запад (…) морамо да разумемо фундаменталну чињеницу да руско раскидање са Западом, либерализмом и глобализацијом, парадигматично гради другачије позиције и односе, не само за Русију него за цео свет, па тиме и за Српску и Србе на Балкану“, каже Перишић.
У овим епохалним померањима за нас је важно питање о приликама у службеном Београду. Да ли се и колико опрезно овде конзумира „дрога поноса“ схваћена на начин о којем говори Немац Шмит? Шта о томе кажу велепосланици земаља Квинте? И онај најважнији – амбасадор Вашингтона? Премда с добрим разлозима важи правило да је „Србија земља са ставом а Срби народ с достојанством“ (Д. Пророковић), у суочавању с наметнутом и снажним притисцима одржаваном улогом оног који је за компромисе и реал-политику, Београд ређе бива оптужен за склоности које „белим спасиоцима“ срећу кваре. О мукама дела наше политичке елите Милован Данојлић је са жаљењем говорио: „Удари и губици с краја 20. и почетка 21. века оставили су тешке материјалне и још теже духовне последице у дубинама нашег колективног бића. Ослабљен нам је имунитет, пољуљани су самопоштовање и самопоуздање. У једном делу елите појавила се рајетинска послушност према силницима који су покушали да нам наметну колонијални статус“ („Политика“, 2017). Чак и да ова невесела ситуација буде још тежа и продужена, извесно је да „дрога поноса“ има и овде обећавајућу будућност, као и да је улога белог спасиоца и овде завршена. Свет се враћа на другачија нулта подешавања. Тако ћемо и ми. Разумеће то ускоро Шмит, а многи виспренији играчи из његове класе то већ одавно знају.