ПРИЗИВАЊЕ МАЈДАНА

Како је започело огољавање намере организатора протеста да злоупотребом трагичног повода остваре свој политички циљ насилног преузимања власти?

Дуготрајући прелазни цивилизацијски период обележава наше доба све израженијом неизвесношћу, нејасноћом и нестајањем дотадашњих представа о свету које су човеку биле животни и морални оријентир. Упркос потреби за јасним сагледавањем стварности, непредвидиви догађаји постају повод за њеним још већим замућивањем, које је последица измештања ствари из њиховог дотадашњег положаја. Због тога што оне нису тамо где би требало да буду, стање које је тиме узроковано је нечисто и исказује се не само у материјалном већ и у душевном и моралном аспекту нашег постојања. Процењујући да регуларно не могу успешно остварити своја настојања, актери тих процеса и почињу свој „лов у мутном“, под маском тежње да се из тог нечистог пређе у чисто стање.

ОЧАЈНИЧКО И СУЛУДО ЗНАЧЕЊЕ У нашој замућеној политичкој и друштвеној реалности та тежња се исказује жељом за променом постојеће власти, али нереалност њеног легитимног остварења исказује немоћ садашње српске опозиције. Свесни да не могу доћи на власт на законом утврђен начин, слободним и поштеним изборима, поједини опозиционари су истицали да би се то у Србији могло постићи другим, нелегитимним средствима. Позивање на „Мајдан“ као на узор насилног преврата у Украјини 2014. године био је позив на радикално насиље и крвопролиће међу грађанима Србије са циљем промене власти.
Помињање украјинског „Мајдана“ као начина остварења тог политичког циља давало је таквим идејама очајничко и сулудо значење, које је остајало без правог одјека. Међутим, масакри психички неурачунљивих појединаца, најпре малолетног К. К. који је 3. маја у београдској Основној школи „Браћа Рибникар“ очевим пиштољима убио деветоро својих вршњака и школског надзорника, а већ сутрадан и 21-годишњег Уроша Блажића, који је аутоматском пушком усмртио осам мештана Дубоне и Малог Орашја, доводе и до промене дотадашњих околности. Када се говори о тим околностима, онда треба имати у виду да је из прагматичних разлога и веровања у приоритет неких виших интереса, већина припадника нашег друштва, уз благонаклоност судства, толерисала неправде и узурпирање права појединаца или групе на власти. Али када је енергија тог негативитета, проузрокавана свесним партократским злоупотребама, надвладала могућност толерисања и трпљења оне тихе већине друштва, онда они исказују спремност да свој протест искажу ирационално и неартикулисано.

ЖРТВЕ СТРУЧНИХ ТУМАЧА Ови непредвидиви догађаји, који су својом трагичношћу узнемирили грађане Србије и актуелну власт, постали су својеврстан политички капитал који је опозиција настојала да искористи. Наруку таквој политичкој злоупотреби, али и у координацији с њом, ишла су тумачења узрока ових трагичних догађаја „дежурних“ психолога, психијатара, политиколога и интелектуалаца различитих профила.
Изражавајући окупљањем првенствено осећање дубоке туге због настрадалих, грађани су у свом незадовољству постојећом влашћу постали и жртве манипулације тих стручних тумача наше стварности, који су узрок трагичних догађаја видели у медијским садржајима на телевизијама са националном фреквенцијом, ријалити програмима, писању таблоида и поступцима актуелне власти.
Будући да убице нису припадале овим културним реалностима, нити су наведени медији непосредно утицали на њихову одлуку да изврше злочин, довођење у везу масовних убистава са актуелном влашћу, а нарочито проглашавањем ријалити програма њиховим узрочником је својеврстан нонсенс. Али као што су масовне убице виделе решење својих психичких проблема у убијању недужних као узрока својих невоља и проблема, тако су и оваква бесмислена тумачења узрока трагичних догађаја послужила опозиционим политичарима да, под слоганом „Србија против насеља“, организују и воде протестно окупљање.
Масовни масакр ученика ОШ „Владислав Рибникар“, као и убијање недужних грађана из околине Смедерева и Младеновца су са становишта рационалне мотивације несхватљиви поступци, који се могу разумети првенствено као изрази озбиљне патологије узроковане ирационалним. Душевним поремећајем узроковани и дубоко лично мотивисани, такви поступци појединаца су најчешће непредвидиви и због њих објективно не могу бити ни криви ни одговорни други. Идентична и још драстичнија масовна убиства су се дешавала и у другим земљама, али нико није за њих оптуживао медије и актуелну власт, нити је покушавао да политизацијом оствари неку корист од таквих трагичних догађаја.

ТРАГИЧНИ ДОГАЂАЈИ КАО НЕОЧЕКИВАНИ ДАР Иако је, дакле, евидентно да медијски садржаји нису могли да проузрокују такве несреће, нити је актуелна власт могла да их спречи, трагични мајски догађаји били су велики политички капитал који су опозициони политичари прихватили као неочекивани дар. Тај поклон је схваћен као драгоцени мајдан, рудник богатог налазишта екстремних политичких захтева чије је испуњавање одмах ултимативно постављено. Затражена је смена свих чланова РЕМ-а, укидање ријалити програма и емисија на телевизијама с националном фреквенцом у којима се приказују и промовишу насиље и неморал, одузимање националне фреквенце телевизијама Пинк и Хепи, забрана новина које афирмишу агресију и крше новинарски кодекс, смена руководства РТС-а због емитовања проблематичних емисија и смена министара просвете и унутрашњих послова, као и шефа БИА. Из тих захтева провејава и тражење оставке председника Србије. О стварном узроку масакра се, дакле, не говори да би тај страшни догађај постао само повод политичке злоупотребе за истицање, до тада прикривеног, доминантног мотива и циља протеста садржаних у захтеву за променом актуелне власти.
Први протест „Србија против насиља“ је одржан 8. маја испред зграде Народне скупштине Србије, а већ на другом протесту 12. маја маса је усмерена ка „Газели“ и на два сата је блокирала саобраћај преко овог моста. Блокаде овог, као и Бранковог моста извршене су и у оквиру трећег протестног окупљања 19. маја, док су на четвртом протесту 27. маја, петом 3. јуна и шестом 9. јуна учесници након шетње правили кругове око зграда РТС-а, Председништва и Владе Србије.
За седми протест, одржан 17. јуна, најављена је његова радикализација блокадом ауто-пута и мостова. Протести су одржани и у Нишу, Новом Саду и Крагујевцу, а у Београду су учесници након окупљања испред Дома Народне Скупштине кренули у шетњу до ауто-пута код Мостарске петље и Аутокоманде, где су до 21 сат блокирали саобраћај.

НАСИЛНИЦИ ПРОТИВ НАСИЉА: ОГОЉАВАЊЕ НАМЕРА Масовни политички протести су одувек били повод појединцима да се том приликом ослободе негативитета свог личног незадовољства који до тада нису могли да изразе. За тим архаичним механизмом решавања кризе, чије узроке нису потпуно спознавали, посезали су како традиционални тако и савремени колективи који су поједине своје чланове, проглашене тим узрочница, жртвовали у циљу ослобађања од актуелних невоља. Тај механизам препознајемо и у понашању савременика који се олако ослобађају свог негативитета у комуникацији и у свом односу према другом. Зато у таквим поступцима и реакцијама и не треба тражити израз неке мисаоне кохерентности нити њихову заснованост на ставовима неизведеним на основу каузалног принципа и адекватног сагледавања узрочно последичних релација, јер је мотив понашања у пренаглашеној емоционалној, а не у рационалној сфери. У том смислу и треба сагледати све апсурде који од почетка карактеришу протест „Србија против насиља“. Када је већ на првим окупљањима допуштено да прононсираним насилницима, глумцима и редитељима, који се физички обрачунавају са својим колегама, говоре против насиља, онда је и започело огољавање намере организатора протеста да злоупотребом трагичног повода остваре свој политички циљ насилног преузимања власти.
Иако је до тада и било сумње у тачно одређење актера протеста, када је један од страначких опозиционара признао да је парламентарна опозиција њихов организатор, постало је јасно да то нису грађански већ протести политичке опозиције. Овим признавањем протесно окупљање грађана је изгубило почетну моралну снагу и показало се у својој политичкој огољености. Реприза украјинског „Мајдана“ је постала реална могућност због политичког потенцијала злоупотребе трагичних догађаја, који је увећан активирањем незадовољства грађана и његовим усмеравањем ка остварењу политичког циља промене постојеће власти.
Они који не схватају да наведене контрадикције вређају елементарну човекову памет без потребе за дистанцирањем од замућене и нечисте реалности, добровољно се претварају у манипулативне обесвешћене јединке које прихватају да уместо снаге аргумената посегну за аргументом снаге у остварењу политичких циљева. И управо у покушају доказивања разлога за испуњавање нереалних политичких захтева, суочени са апсурдним контрадикцијама, они папагајски само понављају да се они морају испунити. Утолико су и апсурдније и неприхватљиве тежње за блокадом међународних путева и мостова, које под слоганом да „све мора стати“, упућује на амбицију заустављања живота. Не правећи разлику између државе и актуелне власти, делови прозападне опозиције који воде протест су, изгледа, спремни да радикалном дестабилизацијом доведу у питање опстанак земље.
Насилно блокирање међународних саобраћајница може провоцирати тежњу за њиховом одговарајућим деблокирањем, што би имало за последицу сукобе и репризирање украјинског Мајдана у Србији. То претеће зло, које се надвија над нама, а чега многи ученици ових протеста нису свесни, јесте сценарио радикалне дестабилизације земље у којем се препознаје „рукопис“ диригента оваквих догађаја. Исказујући на овакав манифестно политички начин да је против насиља, Србија долази у искушење да буде још једном жртва насиља, силовања, односно хиловања, како би се, према имену претпостављеног главног актера те операције, адекватно и назвало то њено ново черечење. Импликације политичког лешинарења и од туђе трагедије прављење своје комедије показује да нас до обећане слободе не могу довести дириговане сподобе, као ни руља која блокира путеве и градовима бауља.