Предраг Ћеранић – Антиколонијална побуна

Да ли је деколонизација једини излаз из нагомиланих проблема и великог неразумијевања које је присутно у Босни и Херцеговини?

Ослањање на стране амбасадоре и уопште страни фактор кад је ријеч о Странци демократске акције (СДА), за резултат је имало избацивање из власти, и удар на блиске сараднике Бакира Изетбеговића, њеног актуелног предсједника. Сада, у опозицији, преиспитују се да ли би било боље да су прихватали сугестије и савјете предсједника Турске Ердогана. Ердоган је СДА, као најзначајнији бошњачку партију, упућивао на сарадњу с народима с којима живе заједно, првенствено са Србима. Али унутар СДА се сматрало да је сарадња с Ердоганом уједно и сарадња с Русијом, од чега се бјежало. Зато су се ослањали искључиво на Америку – каже у разговору за „Печат“ проф. др Предраг Ћеранић, декан Факултета безбедносних наука Универзитета у Бањалуци.

Милорад Додик је у јавни дискурс увео два термина – деколонизација и самоопредељење. У којој мери правци које је задала РС значе осамостаљивање од страног фактора а у којој они можда имају шире значење?
Деколонизација је термин којим би се у најкраћем могао назвати излаз из нагомиланих проблема и великог неразумијевања које је присутно у Босни и Херцеговини. Ова земља има колонијални статус, намећу јој се закони и мијења устав мимо воље политичких актера које познаје Дејтонски споразум. Битка коју води Милорад Додик је борба за сувереност и интегритет, не само Републике Српске него и БиХ. У СДА, након пораза на изборима, присутно је преиспитивање, тражење правца у којем би се политички дјеловало. Кутиљеров план, који су сви политички актери прихватили као излаз за БиХ, напуштен је јер је Алија Изетбеговић послушао америчког амбасадора Ворена Цимермана. Како је нагласио, жртвовао је мир због БиХ. Да ли је добио БиХ коју је желио, или постратна, дејтонска БиХ више личи на ону која је Кутиљеровим планом била замишљена.
Ко би од народа унутар БиХ могао да препозна значај овог наратива, и у деколонизацији види могућост коначне стабилизације БиХ и отварања простора за међусобну сарадњу која би искључивала страно туторство?
Значај тог наратива требало би да препознају сва три конститутивна народа, и сви други који живе у Босни и Херцеговини. Постоји она народна изрека: Ко неће брата за брата, имаће туђина за господара. А нама се управо то дешава, да је ближи туђин него онај с ким се вијековима живи на једном простору, говори истим језиком. У Босни је већ дуже од стотину година присутна спирала мржње, у ратовима који су вођени више смо једни друге убијали него што је то чинио окупатор. Други свјетски рат је еклатантан примјер за наведено. Ми ту спиралу мржње морамо прекинути због наше дјеце и дјеце наше дјеце. Међусобно уважавање, нарочито уважавање различитости међу нама, донијеће плодотворан дијалог. Недавно одржана заједничка сједница влада Републике Српске и Федерације БиХ је примјер како треба дјеловати. Морамо разговарати јер проблем о којем се не разговара доживи кулминацију. Разговор ће дати договор.
Ова идеја и јасан спољнополитички курс РС о питању сарадње с Русијом не могу бити допадљиви онима који у колонизацији БиХ виде сврху свог деловања на Балкану. Да ли недавни прелет америчких бомбардера изнад БиХ можемо тумачити као неку врсту опомене?
Тај прелет био је „показивање мишића“, опомена и застрашивање. „Без нас не можете“ – отприлике би гласила порука. То је порука и читавој Европи. У суштини ради се о неоколонијалној политици. Наравно да страном фактору у БиХ, тзв. међународној заједници, не одговара да кључне политичке одлуке у овој земљи доносе они којима су грађани на изборима дали легитимитет, они желе да се одлуке доносе у страним амбасадама.

Који је следећи корак? Да ли би протести из Београда и слике са севера Космета могли да се прелију у Бањалуку?
Већ се ради на томе. Међутим, креатори протеста нису спремни, нису пронашли ни повод за протесте. Сигурно да им власт у Српској није по вољи. Милорад Додик је сам себе назвао вођом антиколонијалне побуне. То и јесте тако, и не само да је он лидер те борбе у БиХ него је постао и примјер другима. Зато је сметња онима који желе да БиХ и даље држе у потчињеном, колонијалном односу. Треба напоменути да је тактика превратничких дејстава претрпела измјене. Колективни запад више не рачуна на невладин сектор, много новца су уложили у мреже невладиних организација без опипљивог успјеха. Убудуће ће се ослањати на медије као покретаче протеста, при чему ће много напора бити уложено да се придобију млади, нарочито студентска популација и академска заједница. Београдски протести су ушли у ту фазу. Република Српска има богато искуство са обојеним револуцијама, и власт је у неколико наврата успјела да се избори с тим видом државног преврата. Најозбиљнији покушај смо видјели 2018. године, када је искоришћен један трагичан догађај, смрт 20-годишњег младића, да би се свргнула по англосаксонске интересе неподобна власт. Срамотну улогу у томе су имали појединци који су и данас на политичкој сцени. Такође и поједини медији.
Састанак Милорада Додика с председником Руске Федерације у тренутним геополитичким околностима има посебан значај. Како се он тумачи у РС, како у Сарајеву а како у међународној арени?
У Српској је оцијењен као храбар и државнички чин. Срби и Руси имају искрене, дубоке и вишевјековне везе. У Сарајеву су били кисели изрази на лицима људи који су у политици, а да се мало осврну око себе, видјели би да је цио муслимански свијет на страни Русије, осим муслимана у БиХ и Албанаца на Косову и Метохији. Тзв. међународна заједница осуђује ту посјету, није им по вољи.
У којој мери ће исход рата у Украјини означити почетак деколонизације на ширем, европском плану?
У великој мери, али ништа мање нису важни предстојећи избори у Сједињеним Државама. Избијање руских трупа на ушће Дунава и повратак Америке себи означили би почетак новог доба.