ПИСМА ИЗ ТАМНОГ ВИЛАЈЕТА – Бег с потонуле лађе

Да ли се после слома Бакирове странке БиХ налази пред прекретницом која би могла да буде увод у нове српско-бошњачке односе?

Знали смо ми одувијек да Алија Изетбеговић од Босне и Херцеговине жели направити „муслиманију“ и да је његова СДА тек гомила разбојника и криминалаца који имају само један циљ: богаћење уз пљачку. Али нисмо то могли признати одмах – чекали смо да као нација одрастемо – у налету искрености изговориће Фатмир Алиспахић на свом оспораваном и забрањиваном јутјуб каналу „Дефтер Хефте“. Признање је уследило дан након одржавања два важна Конгреса двије од три најважније странке нове бошњачке власти у Сарајеву.

ПОСЛЕДЊА ПРИЛИКА Поменути партијски конгреси учврстили су политичке позиције Нермина Никшића, предсједника СДП БиХ (бивше партије – Савеза комуниста) и Едина Форте, предсједника, пре двије деценије формиране, неолибералне опције у Бошњака – „Наше странке“ која влада у Сарајеву.
Нермин Никшић и Един Форто заједно с Елмедином Конаковићем, предсједником политичке странке „Народ и правда“ – НИП, чине власт „странака Тројке“ која показује висок ниво кооперативности када је ријеч о комуникацији с другим странкама, народима и ентитетима.
Последња прилика за озбиљнију сарадњу између Бошњака, Срба и Хрвата била је отворена, а затим и пропуштена, 2001, избором Сулејмана Тихића на чело СДА. Тада је под притиском САД, Алија Изетбеговић морао одступити, прво од кандидатуре на изборима за Предсједништво БиХ а затим и с позиције страначког лидера. Ове датости нису злоупотребиле ни Република Српска ни Србија нити Хрватска, као ни чињеницу да је у року од мјесец дана након учешћа муџахедина из БиХ у терористичком нападу на Куле близнакиње и Пентагон Алија Изетбеговић заувијек напустио политику. Чинило се да наступа период стабилизације унутрашњих међуетничких односа а тиме и стварање простора у БиХ за нову политику Србије и Хрватске.
Међутим, користећи геополитичке околности, Бакир није дозволио озбиљнија померања на пољу сарадње. Рушење тзв. Априлског пакета а затим и Прудског споразума Бошњака и Хрвата, који су предводили Харис Силајџић и Католичка црква у БиХ, подржано је једним Бакировим послаником, који је онемогућио постојање двотрећинске већине формиране на тешким компромисима три народа и њихових водећих политичких странака.

НЕГОВАЊЕ ТЕРОРИЗМА Захваљујући опструкцијама унутар СДА и рушења утицаја умјереног Сулејмана Тихића, изгубљено је више од десет година за могућност сарадње… У то вријеме, док је Србија преживљавала тешку драму након убиства премијера Зорана Ђинђића, БиХ је ушла у процес суочавања с тероризмом и организованим криминалом који је био у надлежности СДА, људи унутар војних и полицијских структура, те Ал Каиде и Муслиманске браће. Иако је земља привидно кренула у реформу обавјештајно безбједносних структура, одбране и пореске политике, како би се ограничио утицај исламистичких структура у БиХ и укротила Ал Каида, у суштини широко започета реформа државно правног уређења је била уперена углавном против интереса српског народа а дјелимично и хрватског.
Могућност сарадње је дефинитивно одбачена када је, након смрти Сулејмана Тихића, на чело СДА дошао Бакир Изетбеговић. Тада се прави коалиција с пробританском политичком странком у Бањалуци – ПДП, која у савезу са СДС-ом улази у власт на заједничком нивоу док се Министарство безбједности препушта човјеку с криминалним досијеом Драгану Мектићу. На чело Агенције за истраге и заштиту – СИПА бива постављен његов кум Перица Станић.
Заједно с Бакиром и његовим партнерима ПДП-СДС наступа вријеме хаоса и тероризма. Већ 27. априла 2015. исламиста и терориста Нердин Ибрић напада полицијску станицу у Зворнику и убија полицајца Драгана Ђурића, да би 11. јула исте године тадашњи предсједник Владе Републике Србије Александар Вучић на комеморативном скупу у Сребреници био нападнут и каменован. Да СДА „негује“ тероризам, показало се и 18. новембра 2015. када вехабија Енес Омерагић убија два војника оружаних снага БиХ – једног Бошњака Армина и једног Србина Недељка.

ИСКУСТВО КАО ПОУКА На могућност стварања пристојних односа стављена је тачка иако западним намјесницима у БиХ никада није одговарао потпуни прекид комуникације међу народима будући да су настојали да одрже привид напретка у међунационалним и регионалним односима. Зато искуство политичког дјеловања коначно одбачене СДА служи као поука. Отуда би требало обратити пажњу на сличност отпору према умјереном лидеру који је некада постојао унутар СДА и садашњем према „Никшићевом побједничком“ Конгресу. Наиме, на Конгрес нису дошли важни функционери: „зелени кадар“ и члан Предсједништва БиХ Денис Бећировић и Ирфан Ченгић, потпредсједник и бивши генерални секретар странке. У СДП БиХ нису били обавештени о изостанку Бећировића, док је Ченгић најавио бојкот Конгреса.
Истовремено, СДА полако нестаје. Неки бивши високи функционери странке, попут Абдулаха Скаке и Сенаида Мемића, ухапшени су, што је многе навело на закључак да је то почетак обрачуна с криминалом. Губитком контроле над милијардама марака буџета, највећим државним компанијама, полицијом и правосуђем, отвара се простор да се распакују ратни злочини, нестале донације, криминалне приватизације и остала бројна недјела која су се десила под владавином ове странке. С тог брода многи ће бјежати главом без обзира попут истакнуте функционерке Алме Чоло.
Опроштај од Бакира објавио је и радикални бот СДА Јасмин Мулахусић: „Неће успјети народ који за владара постави женско“, што су многи протумачили као поруку упућену стварној владарици СДА Себији Изетбеговић.