Претходних неколико реченица могући су метафорички превод стварно суморне и насилне геополитичке матрице која се у односима српске државе са званичном Америком понавља деценијама, изводи се упорно, јавно и методично, а њена суштина – у вашингтонској интерпретацији стварности – гласи: Ситуација на Западном Балкану и даље је претња за националну безбедност САД! У овом познатом конструкту о наводној угрожености Америке, када је о Балкану реч, Србији и српском народу припада почасно место. Алегорију о племенској клетви и поглавици навели смо уверени да није мање смислена, „озбиљна“ и заснована на чињеницама него што је то званично саопштење Беле куће којим је јавност управо обавештена да и даље важи принцип да се Америка брани у Србији, као уосталом и на свакој другој тачки Земљине кугле. И према озваниченом правилу које је обележило последње деценије 20. и прве деценије овог века, а Србији (не)посредно успоставило поредак у којем – парадоксално – њеној националној безбедности стварну претњу и те како представља ситуација у САД. То је потврђено током минулих деценија овдашњих ратова, у страдањима митских „деведесетих“ и раније, када се догодило дубинско економско, политичко, територијално и културно урушавање Западног Балкана, а српских земаља посебно. Клетва-уредба наиме није никада била апстрактни документ, увек је најављивала успостављање формалног основа за потоње притиске, казне и уцене, у одговарајућим условима чак и за оружану агресију!
Процес унутрашњег урушавања није у Србији заустављен. О томе сведочи данашња стварност општег сиромаштва, бесперспективности и презадужености, а посебно претња територијалном интегритету земље (за коју важи да „не зна своје границе, јер један број моћних држава, признајући на њеној територији другу државу, заправо негира њене званичне границе“). Усред поменутих околности јавља нам се да Западни Балкан (читај: Србија) „и даље представља необичну и изузетну претњу по националну безбедност Америке“.
Посредством агенцијске сажетости, у среду, 21. јуна, пренета је наиме претња отворена и брутална. „Амерички председник Џозеф Бајден изјавио је да у складу са Националним законом о ванредним ситуацијама остаје на снази уредба о ванредној ситуацији на Западном Балкану. Дела екстремистичког насиља и опструкционистичке активности, као и ситуација на Западном Балкану, која кочи напредак ка ефикасној и демократској управи и пуној интеграцији у трансатлантске институције, наведене у овим извршним наредбама, и даље представљају необичну и изузетну претњу по националну безбедност и спољну политику Сједињених Држава“, наводи се у програмској „клетви“.
Бајденова порука Конгресу, објављена на сајту Беле куће, употпуњена је напоменама: „извршна уредба је првобитно потписана 26. јуна 2001. а затим је накнадно измењена Извршном уредбом од 28. маја 2003, која је проширена у оквиру Извршне наредбе 14033 и остаје на снази након 26. јуна 2023“.
„Клетва“, дакле, „остаје на снази“, и биће звезда водиља политике Вашингтона на Балкану. Њен садржај није утемељен 2001, како би се могло погрешно закључити, већ много раније, а у јеку америчке постхладноратовске опијености униполарном апсолутном моћи.
Узор за Бајденову „клетву“ објављен је и 2002. године као урадак саветника тадашњег председника САД Џорџа Буша Млађег, који је и сам био категоричан у оцени да је „Балкан претња националним интересима САД“. „У Савету за националну безбедност САД и Стејт департменту закључено је да процес стабилизације у појединим подручјима Западног Балкана још није стигао до нивоа који искључује опасност непосредног угрожавања интереса САД у том региону. Сходно тој процени, Џорџ Буш је за још годину дана продужио важење председничког декрета о ванредним мерама којим се проглашава да су национални интереси САД и даље у опасности због претњи миру и међународним стабилизационим напорима у региону Западног Балкана…“
Разматрајући српски удес условљен неустезањем САД да Србији угрозе политички и економски опстанак, познати амерички експерт Гордон Бардош (2006, Политика) поређао је чињенице на начин који важи и данас: „У поређењу с горућим проблемима, у глобалном контексту америчких амбиција (и обавеза), Балкан игра веома малу улогу; у ствари, често уопште није на радарском екрану званичника у Вашингтону. (…) Пошто балканске земље не прете Америци никаквим оружјем масовне деструкције, нити су њени велики трговински партнери, нити имају велике нафтне резерве, а не прети опасност да избеглице из југоисточне Европе препливају Рио Гранде, југоисточна Европа углавном није од неког великог стратешког или националног интереса америчке спољне политике. Људи склони теорији завере сматрају да САД имају неки тајни план освајања Балканског полуострва, али у том погледу много греше. Јасно је и да Слободан Милошевић није схватио ове чињенице. Он је стално играо на карту да САД и Европа не могу без Србије. Санкције не могу дуго да трају. Ми смо кључна тачка југоисточне Европе. Неће међународна јавност дуго трпети бомбардовање Србије. Сви знамо како се та партија карата завршила.“
Бардош иначе сматра да „мала земља не сме да дозволи себи луксуз да игнорише интересе велике силе, и због тога јој треба маштовита и флексибилна политика која може да помири своје интересе с интересима великих држава“.
Познато је да су српски председници после Милошевића, уколико већ нису успевали да буду „маштовити“, правило флексибилности у односу с Америком довели у високо сагласје с интересима Вашингтона! Да ли је та кооперативност „за јоту“ изменила америчке ставове? Јесу ли у праву они који тврде да ће „после украјинског пораза, бесне САД да се обруше на Србију“? Ако економски, војно, или геостратешки, Србија не жуља САД, да ли је овај најновији акт вашингтонске (зло)воље тек ирационални моменат жеље за исказивањем моћи, или идеја да се понижавањем Србије (посебно на Косову и Метохији) заправо понизи Русија, која је у актуелним околностима рата и санкција унеколико хендикепирана у пружању конкретне помоћи Србији?
Анализирајући Бајденову Стратегију националне безбедности САД (донета октобра 2022), др Божидар Форца закључује: њоме је потврђено да је „основни циљ САД владање светом у 21. веку“.
Уз свест да светске прилике већ наговештавају да овај циљ Америке неће бити достигнут, Србија – као посредно именована претња безбедности САД – мора да размишља и дела стратешки, „маштовито и флексибилно“ (Бардош) да би осмислила одбрану од стварне а не виртуелне претње својој националној безбедности. Има ли Србија поглавицу, има ли умне снаге и кадрове вољне да се упусте у захтеван и опасан подухват?
У оквиру Америчке и Европске глобалне стратегије и тзв. „међународне заједнице“, чињеница је да они не престављају целину човечанства. Против њих ће ускоро доћи до контра акције свих обесправљених делова човечанства. Њихов Светски поредак и вашнгтонско-бриселска доминација је ирационална.
На овом месту, потсетили бисмо читаоце Вашег цењеног портала на књигу „Хередотова историја“, коју је објавила „Матица Српска“ у Новом Саду. Ограничићемо се само на један цитат из „Хередотове историје“, да бисмо одбили сваки приговор пристрасности.
Стр. 17 – 18: „… Кад је Солон завршио са приповедањем о великој срећи Тела, Крес га запита кога другог сматра најсрећнијим, мислећи сасвим сигурно да ће то место њему да припадне. Али Солон рече : ‘Колеба и Битона. Ова двојица, наиме, били су пореклом из Арга и живели су у сваком задовољству, а уз то били су телесно снажни. Обојица су били победници на олимписким утакмицама и о њима се прича ово…’
Кад је Солон дао друго место овој двојици, Крес се јако расрди и упита га: ‘Пријатељу Атињанине, ти моју срећу баш тако мало цениш да ме не стављаш у исти ред ни са обичним малим људима’. А Солон му одговори: ‘О Кресу, иако знаш да су богови завидљиви и нестални, ипак ме питаш о људској срећи. У току дугог времена човек мора много да види и против своје воље, а мора много и да претрпи… Ако уз све то још и лепу смрт дочека, онда је достојан да се назове онако срећним како ти тражиш. Ни за кога се пре смрти не сме ни помислити ни рећи да је благословен, а камоли срећан. Човек не може да има све што зажели, као што ниједна земља нема све што јој треба, него нешто има, а у нечему оскудева. Она која од њих има на расположењу већину потрепштина, та је земља најбоља. А тако и једно човечије тело није само себи довољно. С једне стране има што му је потребна, а са друге оскудева у нечему. Кад неко од људи проживи у сваком обиљу и задовољству и умре лепом смрћу, тај је достојан, о краљу, да носи назив срећна човека. Треба безусловна видети каква ће му бити смрт, јер многима прво бог даде срећу, па их онда изненада потпуно упропасти’.
То је рекао Кресу, а овај му се није ни захвалио, него га отпусти без иједне речи. Помислио је да је Солон нека велика будала, зато што му је уз све тадашње благо препоручио да сачека да види каква ће му бити смрт…“ (Види: Хередотова историја, „Матица Српска“, Нови Сад, 1959, стр. 17- 18).
Iza poglavice moćnog plemena koji širi ratnu mašineriju po svetu da vlada svetom krije se šerif Bajden.
Oduvek sam tvrdio da Amerika “proizvodi” krizna žarišta i “koristi” krizna žarišta u svetu da zauzme tudje teritorije pod svoju kontrolu, da potisne potencijalni uticaj Rusije na vojnom, političkom i ekonomskom planu. Balkan, u prvom redu Kosovo (KiM) kao krizno žarište Amerika je iskoristila 90-tih godina da stavi šapu za svoje geostrateške interese, nije ga proizvela. Krizno-konfliktno žarište na KiM proizveo je albanski-šiptarski separatistički šovinizam, sa enormnim natalitetom i etničkim čišćenjem Srba da otmu srpsku teritoriju KiM za veliku Albaniju.
Sva politička rukovodstva Srbije od 1950-te godine do danas (kao i makedonska rukovodstva za Makedoniju) nisu imali “adekvatnu-pravu politiku” da zaustave bujanje šiptarskog separatizna i šovinizma koji je doveo do današnje situacije da se otme Kosovo i šire problemi na region. Da preskočim strašne političke greške za KiM u Titovo vreme, da počnem od Slobodana Miloševića. ON je imao najveće šanse da zaustavi iseljavanje Srba sa KiM i povrati srpstvo! U većinskom periodu cela Srbija je bila za Miloševića. Ja sam ga takodje podržavao na 5-6 mitinga sa desetak transparentnih parola koje su više govorile o suštinskim problemima na KiM nego hiljade beogradskih parola, koji nisu poznavali pravu situaciju na KiM (da ne navodim moje parole). Pisao sam i članke-predloge ZA REŠENJE. PROBLEM JE NASTAO kada se politički vrh odlučio da se zaustavi otcepljenje Slovenije i Hrvatake od Jugoslavije jer je graddjanski ratni sukob bio na pragu. Ubedjen sam bio da je to bilo velika greška, i to:
— Katolički i muslimanski svet je veliki i biće jakih otpora protiv Srbije! Pozicija nije bila na našoj strani;
— Milošević je trebao da se drži samo KiM?;
— Na KiM nije ništa uradjeno za povratak proteranih Srba još iz Titovog vremena, da ojača srpski faktor, da se ustanovi “adekvatna” politika protiv bujanja šiptarskog separatizma;
— Milošević nije imao u svoje političko okruženje kosovske Srbe (srpski faktor) za rešavanje KiM. Imao je u prvom redu Dačića, i Vučića koji je bio ministar tri godine za medijsko informisanje o KiM (a nikad nije živeo na KiM). Naravno da je medijski rat za KiM bio neadakvatan, defanzivan;
— (moram da prekinem, nastviću komentar ukratko večeras). Hvala na razumevanju!