ДР МИША ЂУРКОВИЋ – ОД ЛЕЊИНА И ТРОЦКОГ ДО БРИСЕЛСКОГ КВИР-КОМУНИЗМА (ПРВИ ДЕО)

Крајем 1918. бољшевици су декриминализовали и хомосексуализам, тако да је он постао легалан у совјетским републикама Русији и Украјини, али, занимљиво, не и у другим совјетским републикама од којих су неке током двадесетих доносиле законе против хомосексуалаца!? Све до 1933. хомосексуализам је остао легалан део сексуалности у ове две републике, да би у склопу укупне рестаурације традиционалне породице Стаљин у марту 1934. изменом Кривичног законика поново криминализовао хомосексуално понашање за мушкарце, уводећи затворску казну рада у трајању до пет година

Разарање и отпор: Источна Европа против бриселског квир-комунизма – то је наслов најновије књиге Мише Ђурковића, која се, у издању „Катене мунди“, бави насушним темама наше стварности. Аутор наставља и развија теме и проблеме које је обрађивао у делима „Десна мисао у 20. веку“ и „Рат за породицу у Србији“. Прва половина књиге се бави антипородичним идеологијама: обрађене су уставне борбе око дефинисања породице, сукоби око ратификације Истанбулске конвенције, борба за права верујућих људи, џендермејнстриминг и трансхуманизам. Други део је посвећен питањима међународних односа и дијалектици спољашњег разарања, препознавања механизама којима се то ради и сазревања свести о потреби отпора. Ту су поглавља о трансформацији међународних односа, када дигитализација и миграције постају геополитичка оруђа (оружја), затим покушаји Орбана и Качињског да граде савезништва на Западу, анализа утицаја спољашњег фактора у процесу разбијања Југославије, као и два поглавља о судбини Србије. Једно је везано за биланс Петог октобра урађен после 30 година од увођења плурализма и 20 година од петооктобарских промена, а друго показује како је управо Брисел директно најодговорнији за сузбијање политичког плурализма, владавине права, либералне демократије и свих оних истински западних или европских вредности у које смо некада као жртве комунизма веровали. Ђурковић доказује како је Брисел на вредносном и практичном нивоу директно уништавао сваки покушај изградње либерално-демократског друштва изграђеног на владавини права, слободном предузетништву и антимонополском систему. Чак се и њихов дискурс мења у правцу ауторитаризма и неке врсте неокомунизма, која пре свега у академском свету добија облике бруталног тоталитаризма. Тема нашег разговора је – како смо до овога дошли? Како је квир-комунизам дошао после комунизма Лењина и Троцког?

Основна теза ваше књиге је да је квир-комунизам у Источној Европи дошао као замена за традиционални комунизам. О чему је реч?
Источноевропљани су били шокирани системом вредности и идеологијом коју су нашли као доминантну и заправо носећу у Европској унији. Идеали владавине права, законске једнакости, генералне слободе, заштите приватне сфере, слободе вероисповести, пристојности, морала, неидеолошког образовања, конструктивног национализма и други о којима су маштали убрзано су нестајали и бивали су замењени чудном комбинацијом вредности и идеологема у којој су они мало старији и идеолошки виспренији лако препознавали троцкизам, који се додуше издавао за „либерализам“. Људи попут Клауса, који су се формирали на дисидентској антикомунистичкој литератури и класицима западне либералне мисли били су згађени покушајима да им се овај нови корпус антивредности прикаже као либерализам. Као да није било довољно што су стране корпорације углавном настојале да се монополски понашају у овим просторима, већ је цео образовни систем почињао да прати налоге феминизма и ЛГБТ идеологије. Испоставило се да је ова нова парадигма далеко опаснија од старог комунизма по све оно до чега је Источноевропљанима било стало. Најпре су их учили да је прошло доба суверенитета и националних држава у тренутку кад су се ови надали да ће коначно добити своје слободне националне државе. Затим су им објашњавали да је хришћанство превазиђено, застарело, да спречава стварну модернизацију и еманципацију, те да и оно мора унутар себе да се модернизује и прихвати нове вредности, како су то цркве на Западу све више и радиле. Отварајући своја тржишта рада за милионе Источноевропљана, одводили су велике делове популације, углавном младих, виталних и образованих, водећи ка пражњењу великих делова ових држава. Остали процеси које су подстицали закономерно су водили централизацији и сливању капитала, али и популације у један велики центар. У исто време су преко реформи образовања, законског оквира, али и кроз популарну културу промовисали идеологију која пориче рађање и вредност људског живота, те су се услед тога за три деценије многе од поменутих држава нашле дебело испражњене од становништва и тиме отворене за најезде имиграната. Године 2015. видели су да Брисел баш то и хоће, да им на опустеле просторе насели милионе имиграната који долазе из потпуно различитих поднебља, култура и религије.
Када је у питању разарање породице, то је процес дугог трајања. Изгледало је да ју је немогуће уништити, али дошли смо до тога да је слом породичног Запада на помолу. Како је текао „дуги марш“ противпородичних снага?
Данас је већ постало опште место у конзервативним круговима да се цитира познато Грамшијево објашњење неуспеха комунистичке револуције у Италији и на Западу. Као што је познато, он је у својим Затворским свескама указао на чињеницу да је комплетан западни свет натопљен по дубини са два миленијума хришћанства. Дакле, да су све друштвене институције, појаве и пре свега општа културна и вредносна атмосфера тада били фундирани и обојени хришћанском религијом. Наравно, све се то огледало и преламало у породици. Традиционална, патријархална, вишедетна породица била је основ западних друштава и цивилизације. Била је то заједница мушкарца и жене намењена рађању и васпитавању деце, повезана вером, љубављу и међусобним поштовањем, укључена у ширу верску, друштвену, а касније и државну заједницу. У исто време породица је била и основна економска јединица, будући да се готово све до 20. века највећи део производне и привредне активности обављао под окриљем породичног домаћинства. Западна традиција је укључивала поштовање породице као сфере приватности у коју држава не би смела да се меша. Мушкарац је представљао породицу у јавној сфери и био задужен за исхрану и обезбеђивање породице, док је жена била основа унутрашњег живота у кући, старала се за децу, исхрану и генерално организацију породичног живота у кући. Породични дом је дуго био и изразито функционално место у коме се не само живело већ су и обављани бројни послови, од привређивања, преко образовања деце, до бриге о старима итд. Жена јесте била у финансијски и правно потчињеном положају, али је била доминантна у функцијама и улогама које је преузела. Овај систем је имао квалитет подстицања супружника да своје проблеме решавају сами и да развијају међусобне односе као посебан универзум, док је данас тенденција да се држава на сваки начин меша у породичне односе и да покушава да их диктира и уређује.
Ипак, чинило се да породица одолева, упркос превратништву антихришћанских елита?
Чак и у време када је процес такозване женске еманципације увелико покренут и кад су жене добијале разна јавна и политичка права, традиционални породични модел је опстајао све док је фактички хришћански морал могао да се одржава и преноси као систем вредности кроз различите поре друштва. О томе сведоче нпр. јасан отпор народа у СССР-у (посебно на селу) према новим системима уведеним после Октобарске револуције, као и значајни повремени таласи обнове рађања по правилу уско повезани са обновом значаја религиозности у јавној сфери, као што је то било у Америци 1940-их и 1950-их година. Породица је, то посебно треба истаћи, била схватана и као основна економска ћелија друштва: институција која примарно фундира привредне односе и привредну етику, од примогенитуре и задруге до приватних предузећа – као простор у коме се дете учи да управља средствима, да ради и помаже, планира, стиче свест о дужностима, управљању, солидарности итд. Током последња два и по века овај модел је, међутим, постао предмет директних напада разних заинтересованих идеологија, покрета и актера. Стога су готово сви облици конзервативне и десне мисли током тог периода у центар својих интересовања и програма стављали очување традиционалне породице. Религија и институција породице (уз питања вредности, ауторитета и морала) у суштини представљају два основна предмета спора у модерном добу.
У књизи Libido dominandi: сексуално ослобађање и политичка контрола амерички културолог Мајкл Џоунс тврди да су окултне квазиелите почеле да разарају породицу од Француске револуције и да тај процес траје и данас. Он сматра да је то чињено јер је породица последња одбрана обичног човека од тоталитарне контроле државе која је прешла под управу глобалистичких превратника. Какво је ваше мишљење о томе?
Француска буржоаска револуција је први велики политички догађај у модерној историји у коме је брак планирано постављен у центар политике. Сузан Десан је у одличној књизи Породица на суду у револуционарној Француској са доста аргумената и података доказивала управо тезу да је политизација и реформа институције брака била један од кључних циљева револуционара. И заиста, у савременој литератури о развоју породичних односа и породичног права овај период се изучава као почетак модерне реформе породице. Наиме, нове политичке снаге су први пут практично промовисале и примениле читав низ иновација као што су развод без кривице, укидање примогенитуре у наслеђивању, односно увођење једнаке расподеле наследства између деце, заметке посебних права жена и родне равноправности, изједначавање статуса легитимне (деце рођене у законитом браку) и нелегитимне (ванбрачне) деце. У септембру 1792. донет је закон који је у исто време увео грађански брак и грађанско вођење брачне евиденције, затим легализовао разводе, снизио границу пунолетства и увео забрану родитељима да утичу на избор брачног партнера сопствене деце.
Леве идеологије и покрети наставили су да разграђају традиционалну породицу. У ком правцу се ишло?
Наведимо најпре разне облике комунистичке и анархистичке идеологије. Доследно изведено у њиховом нормативном идеалу друштва ради се о потпуно слободној љубави, дисконтинуираним тренутним везама и о пребацивању бриге и старатељства о деци на читаву заједницу. Наравно, у оквиру ових покрета постојале су бројне варијације, па тако код Прудона још увек има места за традиционалну породицу и повлашћени положај мушкарца. Но код Бакуњина је, на пример, растурање породице као буржоаског тиранског окова доведено до краја. Најважнији спис у овој традицији је Енгелсово Порекло породице, приватне својине и државе објављено 1884. године. Следи затим леви либерализам и социјалдемократија. Ово су умереније варијанте леве традиције, али с врло сличним нормативним циљевима – подстицање изласка жена на тржиште рада, на специјализацију и стварање каријере, као и развој колективне државе благостања у којој се деца пребацују на одгој у државне институције, а традиционална породица лишава готово свих својих функција и деконструише.
А шта ћемо с феминизмом? Како се он претворио у покрет коме је породица непријатељ?
Феминизам је током 19. века углавном био везан за либералну традицију, захтевајући постепену еманципацију жена, њихово образовање и стицање одређених права. Но у 20. веку ова идеологија је попримила радикалне облике и сврстала се уз радикалне и комунистичке покрете, директно подривајући дистинкцију јавно/приватно. Савремени феминизам је изразито антипородична идеологија у којој се ова институција види искључиво као оков који спутава ослобођење и развој жена.
И тако смо дошли до онога што зовете „квир-комунизам“. Шта су му почеци, а шта циљеви?
Хомосексуални покрети и квир идеологије су наредни противник породице. Ова традиција тражи изједначавање истополних заједница с класичном породицом, стицање свих породичних права за њих, укључујући и могућност усвајања деце и сурогат материнства као начина да стекну потомство. Но квир идеологија је одавно одустала од тражења права само за „различите“. Прокламовани циљ је универзализација таквих пракси, односно кретање ка друштву у коме ће сви грађани практиковати нестабилне, динамичне, флексибилне полне и родне идентитете. Традиционална породица, дефинисана као брак жене и мушкарца, разумљиво представља највећу препреку у реализацији таквих настојања.
Зашто су окултне квазиелите заинтересоване за такав развој догађаја?
Интереси крупног капитала (банака и великих корпорација) често се поклапају с неким или свим од горњих група, па своје ресурсе (новац, медије, лобирање) углавном стављају у функцију промоције и реализације њихових идеја. У питању је настојање да се формира андрогина, заменљива особа, индивидуалац усредсређен на каријеру, неукорењен и невезан за породицу. Породица која је основа неке смирености и сигурности онемогућава доследно увођење свих грађана и радника у такозвано стање шока (Алвин Тофлер). Не треба, међутим, из вида испустити ни геополитичку димензију: одређене стране силе могу преко таквих идеја, идеологија и покрета да слабе конкурентске државе (корелација с падом наталитета, унутрашње хомогености, стабилности, уређености живота итд.). Натурање антипородичних идеологија у пракси води разарању читавог друштва: мањем броју бракова, већем броју развода, мањем броју деце, уношењу анархије у породичне односе, смањењу популације, што све води опадању укупне снаге и потенцијала државе у међународној сфери. Алан Карлсон у књизи Поцепане генерације даје одличан пример, званичан документ САД, НССМ 200 из 1974. године, који је припремио Хенри Кисинџер. У њему је дефинисао да ће САД на све могуће начине подстицати заустављање раста популације, односно њен пад у 13 земаља.
Вратимо се причи о комунизму. Многи сматрају да је сексуална револуција „перманентна“, онаква каквом ју је замишљао Троцки, и да су западни „квир-комунисти“ у ствари нови троцкисти.
Лењин, Троцки и њихови сарадници озбиљно су схватили Енгелсова упутства и започели су програм радикалног разарања наслеђених породичних односа, заједно са укидањем религије и приватне својине. Већ у децембру 1917. Совјет народних комесара издао је уредбу којом је олакшано добијање развода. Но то је био само почетак увођења великог пакета мера, који је све до 1930-их година креирао потпуни хаос у новом совјетском друштву. У чланку Комунизам и породица из 1920. Александра Колонтај поздравља масован излазак жена на рад у индустрију и каже да је сасвим природно да услед тога породичне везе почињу да слабе. Штавише: „Околности које су раније држале породицу на окупу више не постоје. Породица престаје да буде неопходна како својим члановима, тако и нацији као целини.“ У овом марксистичком класику Колонтај објашњава женама да више немају право на било какву посебну осећајност према својој деци. Пролетерска жена мора да научи да нема разлике између моје и твоје деце, односно да сви морамо подједнако да бринемо за сву нашу децу, те да уместо једне породице данас треба да бринемо за велику пролетерску породицу целе Русије. Кључ овог програма је да рад у кући престаје да буде неопходан, јер ће држава преузети колективно, индустријско обављање свих тих функција, и да чување и васпитање деце такође мора да изађе из окриља породичног дома будући да ће држава то боље радии.
Какве је то последице имало у совјетском друштву?
У одличној књизи Свакодневни стаљинизам Шила Фицпатрик је посебно поглавље посветила породичним проблемима у совјетској Русији у периоду између револуције и Другог светског рата. Врло значајно за разумевање ове проблематике је и посебно поглавље у троцкистичком класику Издана револуција које је Троцки посветио „термидору“ у породици, омладини и култури. Показујући како Стаљин спроводи враћање конзервативних и традиционалних модела у породици, он јасно оживљава некадашње циљеве бољшевичког деловања на подручју породичних односа. У овом спису Троцки с радошћу и жаром описује „херојско доба“ у коме су извршили „јуриш на стару породицу“. Он понавља тврдњу о жени као присилном раднику кога треба ослободити окова породичне привреде и послати на тржиште рада. Фицпатрикова показује да је десетак милиона жена 1930-их одједном стигло у државни радни систем, што је изазвало непроцењиве друштвене последице и обиље патологије. Колонтајева, Карл Радек и другови покренули су читав низ радикалних мера за укупну друштвену промену атмосфере, која се у принципу сводила на укидање пристојности, цивилизације, уздржаности, чедности и грађанског и традиционалног морала. Булгаков у својим дневницима из 1924. описује један од бројних маршева које организује покрет под именом Доле стид! (Долой стыд!). Возе се голи трамвајима усред бела дана нпр. јавно пропагирајући слободну љубав и гола тела.
Ви, дакле, сматрате да је пре квир-револуције била бољшевичка сексуална револуција?
Треба приметити да су крајем 1918. бољшевици су декриминализовали и хомосексуализам, тако да је он постао легалан у совјетским републикама Русији и Украјини, али, занимљиво, не и у другим совјетским републикама од којих су неке током двадесетих доносиле законе против хомосексуалаца!? Све до 1933. хомосексуализам је остао легалан део сексуалности у ове две републике, да би у склопу укупне рестаурације традиционалне породице Стаљин у марту 1934. изменом Кривичног законика поново криминализовао хомосексуално понашање за мушкарце, уводећи затворску казну рада у трајању до пет година. Занимљиво је да је у Стаљиново време хомосексуализам приписиван фашизму и царистичкој декаденцији.

Крај у следећем броју

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *