Dočekasmo Muzej pesništva u Disovom gradu

Povodom svečanosti duha u Čačku

Šta se, iz perspektive faktografije, zbilo u Čačku 26. maja 2023. godine?

Najzad smo dočekali da se u Disovom Čačku otvori Muzej poezije, u kome su, na otvaranju, pokojni pesnici bili živi (recitovao nam je, sa one strane, Brana Petrović Pajsije, svoju čudesnu „Moć govora“, pa smo čuli Popu i Desanku, iz zvučne riznice Radio Beograda), a od živih su stizale umne reči i nove knjige (Đorđe Nešić, „Strune“, pesma „Ubrzanje“: „Ubrzava se svet i sve su / njegovih mreža tanje strune / a čamci spasa još se pune, još tinja nada u udesu“; Đorđo Sladoje, „Dimni znaci“, „Distisi za Disa“: „Grakću vrba i topola / Srbijice nema pola // Ali još joj nešto zari / Kroz Disove naočari“)…
Pa smo gledali eksponate (između ostalog, ikonu Disove krsne slave Svetog Dimitrija, koju je njegova Tinka sačuvala i koja je, iz Loznice, dospela u novootvoreni muzej, zajedno sa albumom porodičnih fotografija).
Pa smo se radovali novim izdanjima Gradske biblioteke, povodom 175 godina od njenog osnivanja i šest decenija „Disovog proleća“ (stigle su Disove „Izabrane pesme“, zatim prepev njegovog opusa na engleski, što je snažno i uverljivo izveo prof. dr Novica Petrović, kao i antologija laureata Disove nagrade, „Glasovi tišine“, koju je priredio i predgovor napisao prof. dr Mihajlo Pantić).
Posle smo slušali Kabare Andrić (glumci Vjera Mujović, Aleksandar Srećković Kubura i kompozitor Rade Radivojević), koji je „Ex Ponto“ i „Nemire“ pokazao živim i dejstvenim.
Tako je novoosnovani Muzej poezije, dom Muza, kćeri Mnemozine, koja je sušto sećanje, bio živ da življi ne može biti. Uostalom, kultura i jeste pamćenje, tradicija kao, po Čestertonu, demokratija pokojnika, koji glasaju svojim nadgrobnim kamenjem i delima što prebivaju s nama do danas.

BORBA ČAČANSKIH BIBLIOTEKARA Bibliotekari grada Čačka već se godinama bore za pesnike i pesničku publiku. Muzej se, kaže Olivera Nedeljković, rodio „iz tog dugogodišnjeg nastojanja, kao i iz namere da se unapredi briga o kulturnoj baštini i književnom nasleđu Vladislava Petkovića Disa, Danice Marković, Stevana Lukovića, Branka V. Radičevića, Branislava Petrovića, Aleksandra Ristovića, Dragoslava Grbića i drugih pesnika poteklih iz ovog podneblja“. I Muzej se, posle svega, po nekoj unutarnjoj neophodnosti, pojavio baš u Disovom gradu: „Uz opšti fond i zavičajnu zbirku stvaranu pet decenija, pouzdanu osnovu za pripremu postavke na kojoj je sažeto, kroz izabrane publikacije i drugu raznovrsnu građu, i ukazano na najvažnije pokrete, pravce i autore srpske poezije 20. veka, predstavljale su biblioteke celine čiji je legatar čačanska biblioteka. Zahvaljujući predanosti kolekcionara i bibliofila Milivoja i Božidarke Filipović, čiji legat se u Biblioteci čuva od 1948, posetioci prve postavke Muzeja poezije mogu da vide izdanja pesničkih zbirki i antologijskih izbora objavljenih pre Drugog svetskog rata, kao i primerke iz sačuvanih kompleta onovremene književne periodike (Srpski književni glasnik, Misao, Delo, Krfski Zabavnik i dr.). Pojedini od izloženih časopisa i almanaha u kojima su svoje stihove između dva rata objavljivali znameniti pesnici srpskog jezika pripadaju Biblioteci celini Jovana Davidovića. Ipak, ponajviše eksponata koje čine ovu postavku, naročito unikatnih primeraka sa posvetama Momčila Nastasijevića, Stanislava Vinavera, Todora Manojlovića, Aleksandra Vuča, Desanke Maksimović, Miloša Crnjanskog, Stevana Raičkovića, Velimira Živojinovića Massuke i brojnih drugih autora, izdvojeno je iz Biblioteke celine svestranog i agilnog Siniše Paunovića. Ovim povodom, iz prepiske koju je ovaj dugoveki književnik, novinar i kolekcionar umetničkih dela sakupio, za prve posetioce izložbe u prostoru Muzeja poezije odabrani su: mašinopisi pesama koje su vlastitom rukom korigovali Veljko Petrović, Rastko Petrović i njegova sestra Ljubica Luković, potom anketa koju je svojeručno popunio Dušan Radović, te pisma Oskara Daviča, Desanke Maksimović i mnogih drugih autora koji su održavali prijateljske i saradničke veze sa Paunovićem. Zahvaljujući njegovoj ambiciji i neumornom istraživačkom duhu, danas se u čačanskoj biblioteci čuva i obimna građa o životu i stvaralaštvu pesnika Rada Drainca, iz koje su ovim povodom izabrani samo najinteresantniji dokumenti (autograf pesme ’Epitaf na mome grobu’, prepiska pustopašnog pesnika sa suprugom Darom i menice koje je ona potpisivala neopozivo garantujući za njegove, neretko utopijske poduhvate). Prvenstveno zbog velikog broja potpisanih primeraka pesničkih zbirki objavljenih tokom druge polovine 20. veka, kao i brojnih i živopisnih eksponata kojima je autentično predstavljen životni i stvaralački put književnika Branka V. Radičevića, od velikog značaja je i Biblioteka celina ovog stvaraoca visokih dometa i širokih raspona. A fond, kao i prva postavka Muzeja poezije, znatno su obogaćeni i nedavnim preuzimanjem zaostavštine zavičajnog književnika i publiciste Ranka Simovića, kao i vrednim poklonima Narodne biblioteke Srbije, koje je sa naročitom posvećenošću i revnošću odabirala Ivana Nikolić, načelnik Odeljenja selektivne nabavke.“ Kao i uvek, saborno pregnuće.

JEDINSTVENO PREGNUĆE Govoreći o otvaranju prvog Muzeja poezije u Srbiji, direktor Gradske biblioteke „Vladislav Petković Dis“ u Čačku dr Bogdan Trifunović istakao je da se muzej otvara u okviru projekta Čačanska rodna, koji je gradu obezbedio titulu prve prestonice kulture Srbije. Trifunović je istakao: „Muzej poezije bi se najlakše predstavio kao jedinstvena muzejska postavka u Srbiji i regionu, koja je oformljena sa ciljem unapređenja čuvanja kulturnog nasleđa, prezentacije savremenog stvaralaštva i edukacije o pesništvu i poeziji. Njega čini izložba fizičkih predmeta i multimedijalnih sadržaja u namenskom prostoru Gradske biblioteke Čačak i digitalna aplikacija na adresi muzejpoezije.rs koja obuhvata raznovrsnu građu: publikacije, fotografije, rukopise, lične predmete i audio-vizuelni materijal koji se odnosi na poeziju i njenu recepciju.“
Naravno, to nije mrtva muzejska prašina nego su to živi tragovi; na jednom od izložbenih panoa piše, između ostalog, da se u vitrini nalazi „kožna torba sa ožiljcima iz egzilantskih dana Stevana Tontića u kojoj su se, uz vredna pisma, zahvaljujući pesnikovoj supruzi Snežani, nalazile zbirke, pesnikovi autografi, kutija sa naočarima kroz koje je pesnik jasnije video sve one pesme koje je sa nemačkog preveo da ih mogu čitati i oni koji ne znaju jezik Getea i Šilera, i njegova izbeglička legitimacija“.
Jer, kako reče Ivan V. Lalić, glasovi mrtvih nisu i ne mogu biti mrtvi glasovi.
Ne samo u Srbiji nego ni na Balkanu ovakve ustanove nema. Postoje, između ostalih, dva muzeja poezije u Japanu (jedan je posvećen haikuu), kao i muzej Poetry foundation u Čikagu. U čačanskoj biblioteci nadahnuće za muzej došlo je od pesničkog praznika zvanog Disovo proleće, koji ove godine slavi šest decenija ustanovljenja.

KAKO SE RODILA ZAMISAO Kada je, početkom treće decenije ovog veka, podignuta nova zgrada biblioteke, u Srbiji prva namenski građena u tu svrhu posle 30 godina „crne pauze“, javila se i ideja o ovom muzeju. Trifunović ističe: „Zaposleni su osmislili i realizovali neophodne projekte za opremanje prostora, nabavku inventara i multimedijalne opreme, za izradu aplikacije, kao i inicijativu prikupljanja nove građe za Muzej poezije od mnogobrojnih dobitnika Disove nagrade ili njihovih porodica, pesnika, književnih kritičara, prijatelja ustanove i poezije u zemlji, uključujući i institucije poput Narodne biblioteke Srbije, Biblioteke Matice srpske, izdavačkih kuća, stranih kulturnih centara itd. Svi oni se vode kao prvi priložnici Muzeja poezije, čijim poklonima je Muzej dobio potrebnu širinu građe i predmeta koji su značajni za razumevanje i sagledavanje nacionalne i svetske poezije, pre svega 20. veka.“ Trifunović je naglasio da je „Muzej poezije namenjen svim ljubiteljima i poštovaocima pesništva i poetskog izraza, koji kroz izložbenu postavku u prostoru Biblioteke ili kroz digitalnu aplikaciju mogu pregledati i koristiti sadržaje od prvorazrednog značaja za poznavanje bogatstva, raznovrsnosti i razvoja moderne svetske i nacionalne poezije.“
Po ko zna koji put, kako reče Nastasijević – što ima opšteljudsku vrednost, ukorenjeno je u nacionalno tle.

ŠTA SE MOŽE VIDETI Šta se sve nalazi u čačanskoj zbirci svetih čudesa? Tu su knjige sa zapisima na margini samih autora i njihove ispravke, rukom unete. Tu su zapisi na ulaznicama i voznim kartama, kao i notesi u kojima se vodila stvaralačka borba za pesmu. Olivera Nedeljković beleži: „Sačuvana pisma svedoče o prijateljskim i saradničkim vezama, poetičkim i drugim sukobima, pesničkim fizionomijama i kosmogonijama, nastanku i oblikovanju pojedinih rukopisa, ali i trajnom uništenju nekih dela u nastajanju.“ U muzeju vidimo kancelarijski nož za otvaranje pisama Miroslava Maksimovića; tu je bočica za parfem, naočari i komadi nakita pesnikinje Radmile Lazić; etnografski predmeti koji su bili deo radnog prostora Branka V. Radičevića, crveni plastični traktor kojim se u detinjstvu igrao liričar Rade Tanasijević. Tu su bedževi, ulaznice za koncerte i crvene starke Dragana Boškovića, ključ rodne kuće koji je Muzeju darovala Gordana Đilas, pribor za pisanje i pisaće mašine pristigle od Ane Ristović, Tomislava Marinkovića i Tanje Kragujević, prve sveske i pernica Nikole Vujčića, autografi, drage uspomene i predmeti Ljubomira Simovića, Milosava Tešića, Vladimira Kopicla, Đorđa Nešića, Milana Đorđevića, Đorđa Sladoja, Emsure Hamzić, Dragana Jovanovića Danilova, Branka Kukića, Saše Jelenkovića, Duška Novakovića, Živorada Nedeljkovića, Gojka Božovića, Jovana Nikolića, Veroljuba Vukašinovića, Radoslava Vučkovića, Petra Miloradovića, Enesa Halilovića i drugih. Tu su umetnički radovi Moša Odalovića i Zlate Kocić. Biblioteku su darovale porodice Branislava Petrovića, Branka V. Radičevića, Miroslava Antića, Dobrice Erića, Aleksandra Ristovića, Stevana Tontića, Darinke Jevrić, Milutina Petrovića, Milorada Pavića, Ivana Rastegorca, Borislava Radovića, pa je biblioteka obogaćena publikacijama, rukopisima, audio-vizuelnom građom i dragocenim predmetima. Poklonodavci su snabdeli Muzej predmetima i rukopisima znamenitih pesnika prethodnih generacija sa kojima su ih povezivale prijateljske i saradničke veze (Zlata Kocić, Radmila Lazić, Gordana Odalović, Dejan Aleksić, Veliša Joksimović, Mitra Reljić, Srđan Čeperković, itd.).

I ČEMU PESNICI U OSKUDNO VREME? Poznata srpska pesnikinja i delatnica Gradske biblioteke u Čačku Olivera Nedeljković, koja je, sa svojim kolegama i koleginicama, krenula u stvaralački podvig muzealizacije poetske reči, istakla je da ovaj muzej nastaje u dobu nakon čuvenog pitanja – kako pisati poeziju posle Aušvica (i svih drugih strahota 20. veka). Naročito je teško živeti u doba kada čoveštvo nestaje, pa „u haotičnom svetu koji se zadovoljava samo površnom, pretežno vizuelnom informacijom, prilično je očigledno da malo ko ima vremena i dovoljno pažnje da iščitava stihove, da im se posvećuje, da traga za njihovim mogućim značenjima. A sve češće, s namerom da se čovek svede na mašinu, čuju se i upozorenja kako veštačka inteligencija može lako zameniti sve nas, pa čak i pesnike.“
Pesništvo je uvek bilo posao izabranih, ali u doba trijumfa tržišnih antivrednosti ono je već na rubu društvenog postojanja. Pesničke knjige, kaže Olivera Nedeljković, danas žive na poseban način jer ih „izdaju još samo biblioteke, kulturni centri i retke izdavačke kuće koje opstaju na entuzijazmu“, i javljaju se „iz tanušnih autorskih izdanja objavljenih uz pomoć potrošačkih kredita, iz retkih književnih časopisa koji redovno izlaze, sa platformi, blogova, stranica na društvenim mrežama“.
Između preteće utopije, koja se nije ostvarila, a koju je slutio Miljković („poeziju će svi pisati“) i tvrdnje da pesme više niko ne čita, bibliotekari pokušavaju da odgonetnu tajnu – otkuda oduševljenost pesničkim večerima kod onih koji ih pohađaju i zašto je tako malo onih koji uzimaju knjige poezije da ih čitaju. Tako se, kaže pesnikinja i čuvarka tajne ovog muzeja, ulazi u „suštinu problema koji je Hans-Georg Gadamer tako tačno i suptilno formulisao: Pitanje, dakle, ne glasi utihnjuju li pesnici već da li nam je uho dovoljno osetljivo da ih čuje?“

RILKEOVA MERA I PROVERA Ko nije sebe osluškivao nad Rilkeovim rečima iz „Pisama mladom pesniku“? On nam je zadao sakralne mere i provere: „Niko vam ne može savetovati ni pomoći, niko. Postoji samo jedno jedino sredstvo. Udubite se u sebe. Istražite razlog koji vas nagoni na pisanje; ispitajte da li je on raširio svoj koren u najskrivenijoj dubini vašeg srca, priznajte sebi da li biste morali umreti kada bi vam pisanje bilo uskraćeno. Ovo pre svega: pitajte samog sebe u najprisnijem času svojih noći: moram li ja da pišem? Razrivajte po sebi tražeći dubok odgovor. Pa ako bi taj odgovor glasio potvrdno, ako ovo ozbiljno pitanje možete da predusretnete jednim snažnim i prostim moram, onda izgrađujte svoj život prema toj neminovnosti; vaš život do u njegove najravnodušnije i najbeznačajnije časove mora da bude znak i svedočanstvo ovog nagona.“
I ako nismo postali pesnici, umeli smo da ih poznamo (po Rilkeovom kriterijumu) i da, kako reče Nikolaj Zabolocki u prepevu Stevana Raičkovića, živimo u „čednome bezdanu stihova“.
Muzej poezije u Čačku nas je trajno ozario proplamsajima iz tog bezdana. I sada nam se, u Disovom gradu, srce greje onostranošću koja je naša baština.
Sa očima izvan svakog zla.