Дочекасмо Музеј песништва у Дисовом граду

Поводом свечаности духа у Чачку

Шта се, из перспективе фактографије, збило у Чачку 26. маја 2023. године?

Најзад смо дочекали да се у Дисовом Чачку отвори Музеј поезије, у коме су, на отварању, покојни песници били живи (рецитовао нам је, са оне стране, Брана Петровић Пајсије, своју чудесну „Моћ говора“, па смо чули Попу и Десанку, из звучне ризнице Радио Београда), а од живих су стизале умне речи и нове књиге (Ђорђе Нешић, „Струне“, песма „Убрзање“: „Убрзава се свет и све су / његових мрежа тање струне / а чамци спаса још се пуне, још тиња нада у удесу“; Ђорђо Сладоје, „Димни знаци“, „Дистиси за Диса“: „Гракћу врба и топола / Србијице нема пола // Али још јој нешто зари / Кроз Дисове наочари“)…
Па смо гледали експонате (између осталог, икону Дисове крсне славе Светог Димитрија, коју је његова Тинка сачувала и која је, из Лознице, доспела у новоотворени музеј, заједно са албумом породичних фотографија).
Па смо се радовали новим издањима Градске библиотеке, поводом 175 година од њеног оснивања и шест деценија „Дисовог пролећа“ (стигле су Дисове „Изабране песме“, затим препев његовог опуса на енглески, што је снажно и уверљиво извео проф. др Новица Петровић, као и антологија лауреата Дисове награде, „Гласови тишине“, коју је приредио и предговор написао проф. др Михајло Пантић).
После смо слушали Кабаре Андрић (глумци Вјера Мујовић, Александар Срећковић Кубура и композитор Раде Радивојевић), који је „Ex Ponto“ и „Немире“ показао живим и дејственим.
Тако је новоосновани Музеј поезије, дом Муза, кћери Мнемозине, која је сушто сећање, био жив да живљи не може бити. Уосталом, култура и јесте памћење, традиција као, по Честертону, демократија покојника, који гласају својим надгробним камењем и делима што пребивају с нама до данас.

БОРБА ЧАЧАНСКИХ БИБЛИОТЕКАРА Библиотекари града Чачка већ се годинама боре за песнике и песничку публику. Музеј се, каже Оливера Недељковић, родио „из тог дугогодишњег настојања, као и из намере да се унапреди брига о културној баштини и књижевном наслеђу Владислава Петковића Диса, Данице Марковић, Стевана Луковића, Бранка В. Радичевића, Бранислава Петровића, Александра Ристовића, Драгослава Грбића и других песника потеклих из овог поднебља“. И Музеј се, после свега, по некој унутарњој неопходности, појавио баш у Дисовом граду: „Уз општи фонд и завичајну збирку стварану пет деценија, поуздану основу за припрему поставке на којој је сажето, кроз изабране публикације и другу разноврсну грађу, и указано на најважније покрете, правце и ауторе српске поезије 20. века, представљале су библиотеке целине чији је легатар чачанска библиотека. Захваљујући преданости колекционара и библиофила Миливоја и Божидарке Филиповић, чији легат се у Библиотеци чува од 1948, посетиоци прве поставке Музеја поезије могу да виде издања песничких збирки и антологијских избора објављених пре Другог светског рата, као и примерке из сачуваних комплета оновремене књижевне периодике (Српски књижевни гласник, Мисао, Дело, Крфски Забавник и др.). Поједини од изложених часописа и алманаха у којима су своје стихове између два рата објављивали знаменити песници српског језика припадају Библиотеци целини Јована Давидовића. Ипак, понајвише експоната које чине ову поставку, нарочито уникатних примерака са посветама Момчила Настасијевића, Станислава Винавера, Тодора Манојловића, Александра Вуча, Десанке Максимовић, Милоша Црњанског, Стевана Раичковића, Велимира Живојиновића Massuke и бројних других аутора, издвојено је из Библиотеке целине свестраног и агилног Синише Пауновића. Овим поводом, из преписке коју је овај дуговеки књижевник, новинар и колекционар уметничких дела сакупио, за прве посетиоце изложбе у простору Музеја поезије одабрани су: машинописи песама које су властитом руком кориговали Вељко Петровић, Растко Петровић и његова сестра Љубица Луковић, потом анкета коју је својеручно попунио Душан Радовић, те писма Оскара Давича, Десанке Максимовић и многих других аутора који су одржавали пријатељске и сарадничке везе са Пауновићем. Захваљујући његовој амбицији и неуморном истраживачком духу, данас се у чачанској библиотеци чува и обимна грађа о животу и стваралаштву песника Рада Драинца, из које су овим поводом изабрани само најинтересантнији документи (аутограф песме ’Епитаф на моме гробу’, преписка пустопашног песника са супругом Даром и менице које је она потписивала неопозиво гарантујући за његове, неретко утопијске подухвате). Првенствено због великог броја потписаних примерака песничких збирки објављених током друге половине 20. века, као и бројних и живописних експоната којима је аутентично представљен животни и стваралачки пут књижевника Бранка В. Радичевића, од великог значаја је и Библиотека целина овог ствараоца високих домета и широких распона. А фонд, као и прва поставка Музеја поезије, знатно су обогаћени и недавним преузимањем заоставштине завичајног књижевника и публицисте Ранка Симовића, као и вредним поклонима Народне библиотеке Србије, које је са нарочитом посвећеношћу и ревношћу одабирала Ивана Николић, начелник Одељења селективне набавке.“ Као и увек, саборно прегнуће.

ЈЕДИНСТВЕНО ПРЕГНУЋЕ Говорећи о отварању првог Музеја поезије у Србији, директор Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“ у Чачку др Богдан Трифуновић истакао је да се музеј отвара у оквиру пројекта Чачанска родна, који је граду обезбедио титулу прве престонице културе Србије. Трифуновић је истакао: „Музеј поезије би се најлакше представио као јединствена музејска поставка у Србији и региону, која је оформљена са циљем унапређења чувања културног наслеђа, презентације савременог стваралаштва и едукације о песништву и поезији. Њега чини изложба физичких предмета и мултимедијалних садржаја у наменском простору Градске библиотеке Чачак и дигитална апликација на адреси muzejpoezije.rs која обухвата разноврсну грађу: публикације, фотографије, рукописе, личне предмете и аудио-визуелни материјал који се односи на поезију и њену рецепцију.“
Наравно, то није мртва музејска прашина него су то живи трагови; на једном од изложбених паноа пише, између осталог, да се у витрини налази „кожна торба са ожиљцима из егзилантских дана Стевана Тонтића у којој су се, уз вредна писма, захваљујући песниковој супрузи Снежани, налазиле збирке, песникови аутографи, кутија са наочарима кроз које је песник јасније видео све оне песме које је са немачког превео да их могу читати и они који не знају језик Гетеа и Шилера, и његова избегличка легитимација“.
Јер, како рече Иван В. Лалић, гласови мртвих нису и не могу бити мртви гласови.
Не само у Србији него ни на Балкану овакве установе нема. Постоје, између осталих, два музеја поезије у Јапану (један је посвећен хаикуу), као и музеј Poetry foundation у Чикагу. У чачанској библиотеци надахнуће за музеј дошло је од песничког празника званог Дисово пролеће, који ове године слави шест деценија установљења.

КАКО СЕ РОДИЛА ЗАМИСАО Када је, почетком треће деценије овог века, подигнута нова зграда библиотеке, у Србији прва наменски грађена у ту сврху после 30 година „црне паузе“, јавила се и идеја о овом музеју. Трифуновић истиче: „Запослени су осмислили и реализовали неопходне пројекте за опремање простора, набавку инвентара и мултимедијалне опреме, за израду апликације, као и иницијативу прикупљања нове грађе за Музеј поезије од многобројних добитника Дисове награде или њихових породица, песника, књижевних критичара, пријатеља установе и поезије у земљи, укључујући и институције попут Народне библиотеке Србије, Библиотеке Матице српске, издавачких кућа, страних културних центара итд. Сви они се воде као први приложници Музеја поезије, чијим поклонима је Музеј добио потребну ширину грађе и предмета који су значајни за разумевање и сагледавање националне и светске поезије, пре свега 20. века.“ Трифуновић је нагласио да је „Музеј поезије намењен свим љубитељима и поштоваоцима песништва и поетског израза, који кроз изложбену поставку у простору Библиотеке или кроз дигиталну апликацију могу прегледати и користити садржаје од прворазредног значаја за познавање богатства, разноврсности и развоја модерне светске и националне поезије.“
По ко зна који пут, како рече Настасијевић – што има општељудску вредност, укорењено је у национално тле.

ШТА СЕ МОЖЕ ВИДЕТИ Шта се све налази у чачанској збирци светих чудеса? Ту су књиге са записима на маргини самих аутора и њихове исправке, руком унете. Ту су записи на улазницама и возним картама, као и нотеси у којима се водила стваралачка борба за песму. Оливера Недељковић бележи: „Сачувана писма сведоче о пријатељским и сарадничким везама, поетичким и другим сукобима, песничким физиономијама и космогонијама, настанку и обликовању појединих рукописа, али и трајном уништењу неких дела у настајању.“ У музеју видимо канцеларијски нож за отварање писама Мирослава Максимовића; ту је бочица за парфем, наочари и комади накита песникиње Радмиле Лазић; етнографски предмети који су били део радног простора Бранка В. Радичевића, црвени пластични трактор којим се у детињству играо лиричар Раде Танасијевић. Ту су беџеви, улазнице за концерте и црвене старке Драгана Бошковића, кључ родне куће који је Музеју даровала Гордана Ђилас, прибор за писање и писаће машине пристигле од Ане Ристовић, Томислава Маринковића и Тање Крагујевић, прве свеске и перница Николе Вујчића, аутографи, драге успомене и предмети Љубомира Симовића, Милосава Тешића, Владимира Копицла, Ђорђа Нешића, Милана Ђорђевића, Ђорђа Сладоја, Емсуре Хамзић, Драгана Јовановића Данилова, Бранка Кукића, Саше Јеленковића, Душка Новаковића, Живорада Недељковића, Гојка Божовића, Јована Николића, Верољуба Вукашиновића, Радослава Вучковића, Петра Милорадовића, Енеса Халиловића и других. Ту су уметнички радови Моша Одаловића и Злате Коцић. Библиотеку су даровале породице Бранислава Петровића, Бранка В. Радичевића, Мирослава Антића, Добрице Ерића, Александра Ристовића, Стевана Тонтића, Даринке Јеврић, Милутина Петровића, Милорада Павића, Ивана Растегорца, Борислава Радовића, па је библиотека обогаћена публикацијама, рукописима, аудио-визуелном грађом и драгоценим предметима. Поклонодавци су снабдели Музеј предметима и рукописима знаменитих песника претходних генерација са којима су их повезивале пријатељске и сарадничке везе (Злата Коцић, Радмила Лазић, Гордана Одаловић, Дејан Алексић, Велиша Јоксимовић, Митра Рељић, Срђан Чеперковић, итд.).

И ЧЕМУ ПЕСНИЦИ У ОСКУДНО ВРЕМЕ? Позната српска песникиња и делатница Градске библиотеке у Чачку Оливера Недељковић, која је, са својим колегама и колегиницама, кренула у стваралачки подвиг музеализације поетске речи, истакла је да овај музеј настаје у добу након чувеног питања – како писати поезију после Аушвица (и свих других страхота 20. века). Нарочито је тешко живети у доба када човештво нестаје, па „у хаотичном свету који се задовољава само површном, претежно визуелном информацијом, прилично је очигледно да мало ко има времена и довољно пажње да ишчитава стихове, да им се посвећује, да трага за њиховим могућим значењима. А све чешће, с намером да се човек сведе на машину, чују се и упозорења како вештачка интелигенција може лако заменити све нас, па чак и песнике.“
Песништво је увек било посао изабраних, али у доба тријумфа тржишних антивредности оно је већ на рубу друштвеног постојања. Песничке књиге, каже Оливера Недељковић, данас живе на посебан начин јер их „издају још само библиотеке, културни центри и ретке издавачке куће које опстају на ентузијазму“, и јављају се „из танушних ауторских издања објављених уз помоћ потрошачких кредита, из ретких књижевних часописа који редовно излазе, са платформи, блогова, страница на друштвеним мрежама“.
Између претеће утопије, која се није остварила, а коју је слутио Миљковић („поезију ће сви писати“) и тврдње да песме више нико не чита, библиотекари покушавају да одгонетну тајну – откуда одушевљеност песничким вечерима код оних који их похађају и зашто је тако мало оних који узимају књиге поезије да их читају. Тако се, каже песникиња и чуварка тајне овог музеја, улази у „суштину проблема који је Ханс-Георг Гадамер тако тачно и суптилно формулисао: Питање, дакле, не гласи утихњују ли песници већ да ли нам је ухо довољно осетљиво да их чује?“

РИЛКЕОВА МЕРА И ПРОВЕРА Ко није себе ослушкивао над Рилкеовим речима из „Писама младом песнику“? Он нам је задао сакралне мере и провере: „Нико вам не може саветовати ни помоћи, нико. Постоји само једно једино средство. Удубите се у себе. Истражите разлог који вас нагони на писање; испитајте да ли је он раширио свој корен у најскривенијој дубини вашег срца, признајте себи да ли бисте морали умрети када би вам писање било ускраћено. Ово пре свега: питајте самог себе у најприснијем часу својих ноћи: морам ли ја да пишем? Разривајте по себи тражећи дубок одговор. Па ако би тај одговор гласио потврдно, ако ово озбиљно питање можете да предусретнете једним снажним и простим морам, онда изграђујте свој живот према тој неминовности; ваш живот до у његове најравнодушније и најбезначајније часове мора да буде знак и сведочанство овог нагона.“
И ако нисмо постали песници, умели смо да их познамо (по Рилкеовом критеријуму) и да, како рече Николај Заболоцки у препеву Стевана Раичковића, живимо у „чедноме бездану стихова“.
Музеј поезије у Чачку нас је трајно озарио пропламсајима из тог бездана. И сада нам се, у Дисовом граду, срце греје оностраношћу која је наша баштина.
Са очима изван сваког зла.