Ћуран у патикама

Еди Рама и КиМ

У гајењу необичног имиџа, албански премијер покушава да на политичку сцену, поред шизофреног стајлинга, убаци и слично понашање и језичке вратоломије, изазивајући утисак циркусанта, а не озбиљног политичара

Многи би се данас препознали у стиховима о ћурану чика Јове Змаја, мада некако најбоље иду уз албанског премијера Едија Раму. Стихови „по дворишту ћуран шеће, ваздан пућка и блебеће… али једно зло га једи, што га нико, ал’ баш нико, и не гледи…“ могли би се односити на његов ексцентричан стајлинг (патике уместо ципела) на важним међународним сусретима и скуповима, мада ни његове шокантне изјаве стилски нису далеко од поменутог визуелног перформанса.
Овај албански политичар, с биографијом уметника, писца и кошаркаша, лидера Социјалистичке партије Албаније, бившег градоначелника Тиране и актуелног премијера Републике Албаније, просипа их немилице, а нарочито у вези са Србијом, тачније Косовом и Метохијом. Последња изјава у низу је да у односима Албаније и Србије не може бити нормалности све док Србија не пусти на слободу три полицајца „који нису починили никакав злочин“.
Након што су поједини медији пренели да је Рама изјавио да Албанија прекида све односе са Србијом до пуштања на слободу тројице косовских полицајаца, он је демантовао те написе, наводећи да ће се односи Србије и Албаније вратити „на нулу“ ако Београд не ослободи косовске полицајце.
„Не говорим о прекиду дипломатских односа него да ће се они вратити на нулту тачку“, појаснио је за БХРТ и навео да без пуштања тројице ухапшених полицајаца нема напретка у дијалогу „Косова“ и Србије, те да се односи Србије и Албаније у овом тренутку своде само на то питање.

БАХАТА НЕМОЋ Потреба да појашњава оно што је рекао баца додатну слику на овог ексцентричног политичара који, у маниру омнипотентног ћурана, дели лекције на све стране, истовремено жмурећи на свакодневна хапшења Срба, и употребу силе и оклопа према голоруком српском народу.
Пошто нема ингеренције и снагу да делује или бар утиче, може да упути писмо председнику Француске Емануелу Макрону и немачком канцелару Олафу Шолцу да се ангажују на превазилажењу ситуације на северу КиМ и наставку спровођења споразума из Брисела и анекса из Охрида.
Обраћање, боље рећи окретање онима који имају моћ, што је историјска традиција Албаније и Албанаца, има везе са састанцима председника Србије Александра Вучића с војним врхом наше земље и обавештавањем српске Безбедносне информативне агенције (БИА) адекватних служби Колективног запада (пре свега америчкој), после открића да приштинске власти припремају да раније заплењено оружје пред Видовдан подметну као изговор за нова хапшења и нападе на Србе на северу КиМ. 
Директор Канцеларије за КиМ Петар Петковић је навео као пример да је 20. јуна, без икакве најаве, из станице полиције у Косовској Каменици транспортована извесна количина ватреног оружја, зоља, оса, калашњикова итд., у седиште регионалне дирекције косовске полиције у Гњилану, одакле ће бити транспортована у базу „Белведере“. Акција наводног откривања некаквог аутомобила с београдским таблицама пуног оружја има за циљ да обезбеди алиби за нову ескалацију и за нови прогон Срба на северу КиМ, да потврди оно што Османијева и Свечља стално говоре – да је север КиМ пун криминалаца, поручио је Петковић.
Тако и Рама, у стилу властитог имиџа, поручује да се мора изаћи из политичке игре Тома и Џерија, сугеришући да српског председника Александра Вучића и премијера привремених приштинских институција Аљбина Куртија треба заједно закључати у салу за разговоре – све док не реше сукобе између Приштине и Београда. Регион, како каже, не припада ни Куртију ни Вучићу и зато не треба да га држе као таоца, а напетост између „Косова“ и Србије, тврди он, угрожава интересе Албаније и читавог региона.
Елем, да би ваљда и сам допринео смиривању ситуације и добробити региона, Рама је послао свој предлог статута ЗСО у Брисел, иако то није у његовој надлежности и упркос томе што је споразумима Београда и Приштине из Брисела 2013. и 2015. године дефинисано какве надлежности би ЗСО требало да има. Био је то, у ствари, Рамин покушај да утиче на Куртија да смири тензије. А то значи не иритирати пријатеље са Запада јер, како је Рама написао на Твитеру, улазак НАТО трупа на Косово и Метохију пре четврт века служи као подсетник да „без стратешких савезника Албанаца, добрих пријатеља у најгорим данима, не би било ’Републике Косово’“. „Зато је ово дан за дубоко размишљање и излазак ’Косова’ из ћорсокака у који га је довела апсурдна свађа са нашим савезницима! ’Косово’ мора да прође кроз дијалог, а не с полицијом него с конкретним идејама, не пропагандом него с добрим пријатељима, не с малтретирањем пријатеља“, поручио је Рама.

ПРИЗРЕНСКА ШАРАДА Да се ради о вербалној шаради показано је и у Призрену, приликом обележавања 145 година Призренске лиге, о којој је говорио и Аљбин Курти као недовршеном пројекту, те да је „уједињење главни циљ“, позивајући на национално јединство Албанаца и чланове своје партије да „не заборављају важност историје и јединства који су потребни како би снажно ишли напред“.
Призренска лига је скраћени назив војнополитичког удружења под називом Лига (савез) за одбрану права албанског народа. Ово удружење је у Призрену формирала група Албанаца, 10. јуна 1878, после завршетка рата између Русије, Србије и Црне Горе против Османског царства 1878. године. О разлозима оснивања и карактеру Призренске лиге постоје веома противречна мишљења. Албанска историографија сматра Призренску лигу изразом општеалбанског националног покрета. С друге стране, многи сматрају да је Призренска лига један облик манипулације албанским народом у вођењу балканске политике, јер је углавном била инструмент османске политике и политике европских сила.
Припаднике ове групе Албанаца, одабране због своје наглашене лојалности Османском царству, Порта је наоружала и платила им путне трошкове за окупљање у Призрену. Призренска лига је била у суштини заснована на идеји „Велике Албаније“, занемарујући права Срба и Грка а агресивни противсрпски програм Призренске лиге трајно је оптеретио односе Срба и Албанаца.
Термин „Велика Албанија“ добија на значају тек пошто су границе Албаније фиксирале европске силе 1913. године, у које нису ушли Призрен, Пећ и Ђаковица. Подсетимо, Лондонска конференција је била међународни самит сазван децембра 1912. да би се извршила подела територије Османског царства, коју су чланице Балканског савеза окупирале током Првог балканског рата.
Историчари ће нагласити да су стране силе одувек Албанце посматрале као фактор који може да по потреби дестабилизује једну или више држава Балкана, као што је то случај с Курдима на Блиском истоку, а тзв. Велика Албанија им је по правилу била кориснија као мамац за Албанце, те претња за суседне државе и народе, него као стварност на терену. Што само говори да то не зависи од Албанаца већ од оних који одређују геостратешке позиције на Балкану.
Колико је ова тема међу Албанцима и данас актуелна говори заједнички састанак у Ђаковици влада тзв. Косова и Републике Албаније, који је наставак онога што је Еди Рама поручио још 2017. године – да не може да искључи могућност уједињења његове земље и „Косова“ уколико перспектива уласка држава региона у Европску унију настави да бледи.
Том приликом Еди Рама је посетио Призрен и на свом фејсбук налогу објавио фотографију са супругом и сином, те у свом стилу написао да се „у ваздуху осећа албанска историја“.
„Призрен вам увек пружа посебно задовољство. Албанска историја се осећа у ваздуху који удишете и људи имају веома добру енергију где год да погледате“, написао је Рама на друштвеној мрежи.
Рамина објава револтирала је министра спољних послова Ивицу Дачића, чији је то родни град: „У ваздуху се данас у Призрену може осећати само етничко чишћење и геноцид над српским народом и идеја ’Велике Албаније’. Докле ће албанским политичарима бити дозвољено фалсификовање историје?“
Историчар др Чедомир Антић за „Спутњик“ каже да је изјава Едија Раме очекивана јер је то део слике коју албанске вође представљају свету и својим сународницима још од како су се појавили на историјској сцени у 11. веку, а као модерна нација од друге половне 19. века. Антић додаје да и албанске вође и интелектуалци имају увек исту максиму којом се руководе – „да све што им се допадне од српске, и уопште балканске баштине – присвоје“. „То је особина народа са историјским дисконтинуитетом, идентитетском несигурношћу и са унутрашњим поделама, које су уз помоћ великих сила превазиђене, тако да ово није ништа, јер је читава традиција целог Балкана, према тумачењу не само алабанских политичара већ и интелектуалаца и њихових историчара, део албанске баштине. То је као када бисмо ми данас тврдили да су све тековине руских кнежевина у деветом и 10. веку, или западнословенских заједница у време покрштавања, део неподељене и несумњиве историје српског народа“, објаснио је Антић.
Упркос изјавама које су у суштини антисрпске, у неким београдским круговима овај „политички даждевњак“ слови за социјалисту, државника и пријатеља, иако је реч о политиканту, позеру и лицемеру.
На страну што је Призрен стари балкански град, запамћен још из времена византијске владавине као важно место средњовековне Србије, нарочито познат по цару Душану, по манастиру Светих архангела надомак Призрена… То је место где је основана Призренска богословија, институција која је урадила много у 19. веку на очувању националног идентитета Срба. Ту сваки камен, део града, подсећа на српско присуство на тим просторима, као и османско. Ту готово и да нема албанских споменика, осим Беговске куле у околини Призрена, што је једино албанско наслеђе у околини.
„Током читавог 19. века питање ослобођења Призрена било је одређивање граница ослобођења српског народа на југу и западу. Срби су прогоњени из Призрена током три столећа, иако су некад били једино становништво“, рећи ће Антић и навести један незапажен фактографски моменат, да се баш у Призрену налази Музеј Призренске лиге, а да је стогодишњица Арбанашке (Призренске) лиге прослављена у Приштини (1978) а не у Тирани или Призрену, што су има омогућили ондашњи комунисти. Толико о томе да су Албанци били обесправљени у Србији и Југославији. У целој источној Европи није било етничке територијалне аутономије.

ВИТАЛНИ ПАРТНЕР САД Да ли би се уштиркани Рама усудио да дезавуише српску прошлост у Призрену и на Косову и Метохији, да иза леђа нема моћну силу која оснажује његов вокабулар. Како не би када је шеф Бироа америчке Националне гарде генерал Данијел Хокансон, после посете Албанији, рекао да је та земља витални безбедносни партнер за Сједињене Америчке Државе на Западном Балкану. Заправо, ово је једно од најуспешнијих државних партнерстава у Европи, рекао је Хокансон наглашавајући да је НАТО недавно изабрао своју чланицу Албанију за изградњу прве тактичке ваздушне базе у региону, а у јануару 2022. почели су теренски радови на имплементацији пројекта модернизације базе Кучова. У оквиру академије Оружаних снага Албаније дешава се још једна трансформација. Албанска основна војна школа за обуку официра прећи ће на програм заснован на образовном моделу америчке војне академије у Вест Поинту.
Ето одакле потичу снага и осећање омнипотенције код овог албанског „шмекера“, који се не устручава ни од слободнијег захвата или пољупца према некој колегиници, попут премијерке Италије Ђорђе Мелони.
Можда је најбољу квалификацију овог албанског бонвивана дао управо Чедомир Антић: „То што је Рама обуо беле патике на тамно одело не мора да значи да је реч о постмодерном уметнику, можда се напротив ради само о једној провинцијалној сељачини. Он је мали националиста из народа који историјски ’продаје’ некакву храброст а познат је пре свега по брзини да клекне и пољуби ноге освајачима.“