СВЕТИОНИК – Цар Фрањо Јосиф у Боки

Ми чекамо цара, друга је по реду збирка (послије Утопљених душа) српског пјесника Владислава Петковића Диса. Шеснаест родољубивих пјесама Дис је објавио прије 110 година, 1913. Да ли и ми Бокељи чекамо цара? Наравно. Трећег по реду…

Ми чекамо цара, друга је по реду збирка (послије Утопљених душа) српског пјесника Владислава Петковића Диса. Шеснаест родољубивих пјесама Дис је објавио прије 110 година, 1913. Да ли и ми Бокељи чекамо цара? Наравно. Трећег по реду…
Миром из Кампоформија, Бока 1797. улази у састав Аустрије, до Пожунског мира (Братислава) из 1805. За девет година у малом али стратешки важном заливу смјењују се разне власти. Бока је под управом Русије, од 1806. до 1807. Под управом Француске, 1807–1813. Под управом Централне комисије Црне Горе у Боке Которске (заједничка држава!), 1813–1814. Друга аустријска владавина почиње 1814. и траје до 1918.
Од револуционарне 1848, па до ратне 1916. (када умире у дворцу Шенбрун, у соби до које се 1830. родио) – Боком влада цар у чијој титули стоји и „Господар Котора“ Фрањо Јосиф (86). Његово је вријеме дебото било златно доба Хабзбуршке монархије и – све сабере ли се и одузме – доба које обални Срби памте као системски најуређеније.
Дакако да се најбоље и највише памти скорашња историја, но правде ради ваља натукнути како се о златном добу Котора говорило кад је био под управом Немањића (1185–1371), прије под Византијом (486–1180), а не под Млетачком управом (1420–1797).
Пишући за „Hrvatski glasnik“ (2017) о посјети цара Фрања Јосифа (Franja Josipa) Боки, пок. дон Антун Белан каже да „prva i druga austrijska, a od 1867. godine austrougarska vladavina, nisu bile okupatorske, kako u historiografiji u negativnoj konotaciji često čitamo i to u najvećoj mjeri od politike ili viška patriotizma ovisnih povjesničara. Pobjednici pišu povijest, a gubitnici je za kaznu čitaju. (…) Prva i druga austrijska, odnosno austrougarska vladavina Bokom plod su dogovora i pravnog ugovora velikih sila. (…) Istina, pravoslavno stanovništvo u Boki više je bilo naklonjeno Rusiji, ali ona nije njima jer je štitila svoje interese“.
Дон Белан каже да би одредница окупатор могла бити примјеренија за „jednu drugu vladavinu“, мислећи на Немањиће, без обзира што је Стефан Немања Котор називао својим славним, стоним и љубљеним градом. Ипак, дон Белан признаје: „Posljedica okupacije Nemanjića bila je zlatno doba u njegovoj povijesti. Ni vladavina Mletačke Republike nije bila okupacija već je Kotor biblijskih sedam puta tražio njezinu zaštitu.“
Дакле, појам окупације је растегљив, те се тумачи у зависности од кода. За заливске римокатолике који су одушевљено дочекали адмирала Сењавина, руску управу (1806–1807) данас доживљавају као руску окупацију Боке, и обратно, Срби који јесу одушевљено дочекали цара, данас држе да је све вријеме било ријечи о аустријској, односно аустроугарској окупацији.
Но како су Бокељи дочекали цара?
Пазимо…
У склопу посјете Далмацији, цар Фрањо Јосиф боравио је у Котору три дана, од 2. маја, а у Будви и Паштровићима до 9. маја 1875.
Цар је у главни град Боке допутовао из Дубровника јахтом „Мирамар“. На Риви су га дочекали представници цивилних и војних власти. Након протоколарних поздрава, цар се кроз море народа упутио према палати Гргурина, гдје је и одсио. У барокној палати с почетка 18. вијека у којој се данас, у срцу Старог града, налази Поморски музеј Боке Которске, цар прима изасланике заливских општина, бискупа и владику, кад и представнике војних власти.
По властитој жељи цар се пјешице упутио до врха бедемима опасане планине изнад града, до тврђаве Сан Ђовани. У 18 часова уприличено је послужење за многе узванике, а у 20 ч Одбор за дочек позвао је цара на Риву да посматра величанствену илуминацију градских зидина. Док је пролазио улицама уз пратњу бакљоноша, грађани су узвикивали „Живио цар Фрањо Јосип!“ и „Ура!“ Док је цар боравио у Котору, власници свих бутига држали су радње затворенима. Кад се цар вратио у палату Гргурина, Градска музика одсвирала је на данашњем Тргу Бокељске морнарице царску химну. Цар је поздрављао с истог оног балкона с ког ће и Тито махати народу. Онда је Котор утихнуо и само су се могле да опазе градске страже на вратима.
Цар је у Котору 4. маја посјетио и даривао Катедралу Св. Трипуна, те православну Цркву Св. Николе, обишао је Општинску зграду, војну болницу, школе, улазио је у касарну, па и у тамнице.
С балкона палате Гргурина посматрао је, наводе хроничари, с великим занимањем, древну кореографију кола Св. Трипуна, не први пут, јер га је већ гледао у Бечу 1908, приликом прославе 50-годишњице владавине.
Цркви Св. Ивана у Будви поклонио је сребрни „liturgijski komplet za vodu i vino, kao i baroknu bijelu misnicu“. У Будви је одсио у кући Мађаревића, био је у Кастел Ластви (Петровац), те до граница с Црном Гором и Турском, јашући на коњу и по 13 сати.
Осим Котора, Фрањо Јосиф је посјетио градове и мјеста са тадашњим статусом општине, Муо, Прчањ, Пераст, Доброту, Рисан, Херцег Нови и Грбаљ. Дон Белан подвлачи како су Грбљани, одјевени у народне ношње, на путу до Котора поздрaвљали цара скоро све до града – што ће рећи да је суверéна поздравила цијела плодна жупа Грбаљ насељена скоро па стопостотно Србима. Православцима, упутно је натукнути када се говори о времену у коме се још увијек многе римокатоличке обитељи у унутрашњем дијелу Залива држе између себе Србима.
Бока је у доба Фрања Јосифа била неосвојива тврђава, брањена с преко 80 што већих што мањих тврђава, о чему, награђен од аустријске владе пише Радојица Павићевић у капиталној фото-монографији „Werk – austrougarske tvrđave u Crnoj Gori“ (заправо Боки; Побједа, два издања).
Приликом посјете Кривошијама, 7. маја 1875, на самој граници са Црном Гором, православни Срби Кривошијани су се понудили да баш они буду стража и пратња цару, што је цар прихватио.
Ова његова одлука је била куражна управо зато што се нашао у епицентру јединог устанка у доба Аустроугарске, Кривошијског названог и Бокељски, јер је убрзо захватио цијелу област, са све обалом. До хватања за оружје дошло је 1869. зато што је аустријска влада прекршила старе привилегије и више пута поновљена обећања да ће поштовати древне повластице Бокеља у вези с трајним либеравањем од војне обавезе.
Дон Белан подвлачи, позивајући се на историка Игњатија Злоковића, како су Кривошијани „dočekali cara pod oružjem, pozdravljali ga plotunima iz pušaka. Put do crkve Pokrova Bogorodice na Dragalju, koju je car tom prigodom posjetio, bio je zastrt strukama (vuneni prekrivač za tijelo). S obje strane zastrtog puta stajale su djevojke s gorskim cvijećem. (…) U ovoj gesti dolazi u prvi plan hrabrost cara, a možda još i više etika njegovih podanika. Godine 1869. nije bila pobuna protiv cara i države, već odbrana principijelnosti. Iste one puške koje su tu principijelnost branile sada brane i čuvaju monarha, čija je vlada ili on, svejedno, pokušala oduzeti privilegije.“ Изванредна доза жонглирања логичким премисама не може се оспорити за живота школованом и штованом дон Белану.
Дункве, пошто се жив и здрав с граничног крша повратио у Рисан, цар је на јахти „Мирамар“ приредио свечани пријем.

Током боравка у Боки подијелио је више одликовања. Најзначајнија су добили бискуп Јурај Маркић, владика Герасим Петрановић и предсједник Далматинског сабора са сједиштем у Задру Стефан Митров Љубиша. Будући у царевој пратњи, Стефан је Митров Љубиша на једном мјесту реаговао, рекавши да цар Фрањо није први цар на овим просторима него управо други! На царево питање ко је побогу био први, Стефан Митров Љубиша је рекао да је то био српски цар Душан.
На овом мјесту ваља рећи да је заслугом Стефана Митрова Љубише, царским указом из 1870. године, била основана Бококоторска епархија. На Указу о оснивању Бококоторске епархије цар се потписао ћирилицом.
Српски историчари сагласни су да у Боки скоро да нема цркве, католичке и православне, која се градила или обнављала током 68-годишње владавине Фрања Јосифа, а да царевином није финансијски потпомогнута. Дон Белан пише: „Kada je 1896. godine požar uništio pravoslavnu crkvu sv. Nikole, koja je do dolaska Francuza pripadala katolicima, car i vlada su za izgradnju nove dali 100.000 kruna (Dionisije Miković, Srpsko-Pravoslavno Bokokotorsko vladičanstvo, Dubrovnik, 1908)“. Сто хиљада круна тежиле су тридесет килограма злата.
Током мајског боравка 1875. цијела се Бока окитила као никад. Подизани су славолуци, звонила су звона, пуцале су пушке и топови, прављен је ватромет, а у вечерњим расвјетама обале и кућа, посебно 3. маја, сви су се натјецали, не жалећи трошка.
Умјетничким ватрама било је освијетљено скоро 13 миља обале. На прозорима свих обалних кућа стајале су свијеће и разнобојни лампиони. Мореуз Вериге био је затворен освијетљеним баркама, тако да је цијели унутрашњи дио Залива, од Котора до Верига, и од Верига преко Рисна, Пераста и Доброте опет до Котора (географија под заштитом Унеска, данас) – био један велики ватрени круг.
Стотине мањих и већих окићених барки било је у Заливу, кад и конвој рибарских барки с Мула, којима је на прамцима, као да иду у лов на лигње, на великим решеткама интензивно горела борова луч.
Изнад Горњег Столива мјештани су илуминисали слова Ž. F. J., импозантне величине. Свако слово било је високо 60 метара, а иницијали су се протезали у дужини од око 180 метара. У Рисну су гореле велике ватре по планинским врховима, кад и обална расвјета. Пераст је био као из бајке, са својим 55 метара високим звоником Св. Николе окићеним стотинама уљаница. Црква Св. Матеја у Доброти изгледала је као буктиња, колико је само била освијетљена.
Путописац наводи да се „car zahvalio pratnji, osobito kotorskom načelniku Špiru Bjeladinoviću uvjeravajući ga da nikada nije vidio rasvjetu i noć od ove ljepšu.“
Бокељи су у нешто скромнијем облику приредили дочек енглеском краљу Едварду VIII, чији се долазак 19. августа 1936. поклопио са Бокељском ноћи, древном манифестацијом данас већ култног карактера. У љето 1936. године краљ Едвард VIII упловио је у Залив јахтом „Нахлин“ („Брзоноги“, на хинду језику) са изабраницом свог срца, Американком Волис Симпсон. Будући да је била двострука распуштеница, Волис Симпсонова није имала наклоност британске јавности, али јесте новинара, који су по Јадрану устопице пратили пар. Три мјесеца касније Би-Би-Си је објавио краљево обраћање у коме се зарад љубави одрекао империјалног престола.
Которски и бококоторски дочек сличан ономе који је имао цар Фрањо Јосиф доживио је само југословенски суверен, маршал Јосип Броз Тито, коме су Бокељи године 1959. приредили дочек и илуминације прошаране свјетлошћу противавионских рефлектора, о којима се као о највеличанственијој Бокељској ноћи у историји прича до данас.

Сусрет цара Фрања Јосифа са књазом Николом Трећег маја 1875. цар је примио црногорског књаза Николу, на књажев захтјев. Црногорски се књаз с пратњом спустио из Црне Горе серпентинским путем Његуши–Котор, до Црногорског пазара, занимљиво, јединог топонима у Боки с црногорским предзнаком до 20. вијека. У књажевој пратњи било је 12 перјаника који су пјешачили испред, и шест који су јахали отрага, кад и многи Црногорци који су у народним ношњама сви ишли пјешке. Књаз је одсио у палати градоначелника Шпира Бјеладиновића, да би се након уре одмора упутио да посјети цара. Цар је књазу потом узвратио посјету, у кући домаћина. Пишући о посјети цара Фрања Јосифа Боки, дон Белан за „Hrvatski glasnik“ увијек цитира неког православног историчара на мјестима гдје треба да се додатно истакне, или подвуче, однос неокупираних Срба према свом цару. Тако наводи да Игњатије Злоковић, неоспориви српски историк, пише (1963) да књаз Никола овим ријечима тражи пријем док је цар Фрањо Јосиф још био у Задру: „Zaštita koju Njegovo Veličanstvo ne prekida da daje crnogorskom narodu nalaže mi dužnost da se udružim sa onima koji se vesele danas dolaskom Vašeg Veličanstva u prijestolnicu Dalmacije. U toj namjeri prije nego što dođem da predam Vašem Veličanstvu moje poštovanje kada dođem u Boku kotorsku delegirao sam senatora St. Radonića koji će biti tumač mojih osjećaja i zahvalnosti kojima sam nadahnut prema Vašem Veličanstvu.“ Цар је у палати Гргурина приредио царски објед за многобројне званице, међу којима је био и књаз Никола са пратњом.

Програмски формат Светионика јесте да бљеска с управо бококоторске нулте надморске. С једине географије на свијету на којој наш народ и даље живи уз море