Присила и принуда

Споразум о несталим лицима

После вишегодишњих опструкција у Бриселу је хитно усвојена Декларација о несталим лицима, наизглед повољна по српску страну, мада има скептика који указују на „мине“ у њеном садржају

По завршетку оружаних сукоба на територији бивше Југославије – у Босни и Херцеговини и Хрватској 1995. године, а на Косову 1999. године – изгледи за одржив и ефикасан рад на тражењу десетина хиљада несталих лица нису много обећавали. Током тих сукоба, у периоду између 1991. и 1999, нестало је више од 40.000 лица. Па ипак, до данас је пронађено више од 70 одсто несталих захваљујући заједничким и сталним напорима органа власти уз подршку Међународне комисије за нестала лица (ИЦМП) и велики ангажман породица несталих. Поменута ИЦМП је споразумом утемељена међународна организација са седиштем у Хагу у Холандији, а њен мандат је да обезбеди сарадњу влада и других органа власти у проналажењу лица несталих услед сукоба, кршења људских права, несрећа, организованог криминала, илегалних миграција и других разлога и да им пружи помоћ у тим процесима. ИЦМП ради искључиво на решавању питања несталих лица.
Упркос овом напретку, најмање 11.000 лица још увек се воде као нестале на територији бивше Југославије, а суви текстови стручних публикација наводе да је потребан непрекидан рад демократских институција држава, укључујући судове, агенције за провођење закона и државну службу, како би се расветлиле и судбине преосталих случајева несталих лица. И члан 2 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода прописује законску заштиту права на живот сваког човека, а опште је прихваћено да су њиме прописане стварне и процесне обавезе провођења истрага. Ова обавеза остаје на снази све док се нестало лице не пронађе, односно док се не предузму одговарајуће радње како би се истражио његов нестанак.

ПИТАЊЕ ТРЕТМАНА Тако је када су у питању државе, мада ни ту не иде све како треба, рецимо са Хрватском. Али како то решити на Косову и Метохији, нашој јужној покрајини, где власти у Приштини, потпомогнуте менторима и заштитом са Запада, траже да се и у овом деликатном проблему третирају као држава.
На Косову и Метохији, према статистици Међународног комитета Црвеног крста, још се 1.621 особа води као нестала. Њих 568 су неалбанске националности. За 23 године идентификоване су само 382 жртве. На КиМ се налази још девет регистрованих масовних гробница које нису истражене, нашим властима су потпуно недоступне, а са потрагом и истрагама се нарочито застало последње две године јер се албанска страна противила да Вељко Одаловић, председник Комисије за нестала лица Владе Србије, буде део тог процеса.
Смицалице и врдања Приштине наједном су заустављени, да би на састанку у Бриселу, у склопу преговора по тзв. Француско-немачком плану, дошло до усвајања Декларације о несталим лицима. У ионако натегнутим и не баш јасним преговорима овај гест је дочекан славодобитно, иначе би и ови преговори доживели фијаско као и низ досадашњих. На страну Бриселски споразум који се уопште не поштује.
Да ли је усвајању декларације допринео и Хаг у коме се суди лидерима ОВК Хашиму Тачију, Кадрију Весељију, Јакупу Краснићију и Реџепу Сељимију, који се терете за ратне злочине и злочине против човечности, укључујући нелегално притварање, мучење, убиства и нестанке више стотина људи? У допуњеној оптужници из Хага на којој се налазе и имена 102 жртве ОВК налазе се локације које Приштина упорно одбија да претражи, а за које се сумња да се ту налазе посмртни остаци несталих Срби и других неалбанаца које је ОВК киднаповала и убила у периоду од марта 1998. до септембра 1999. године.
Тек, Декларација је брже-боље објављена и на сајту Европске уније, има девет тачака а усвојили су је председник Србије Александар Вучић и премијер привремених приштинских институција Аљбин Курти. Декларација прати схватање појма нестали у складу с Међународним комитетом Црвеног крста (МКЦК), што значи да укључује и присилно нестала лица. Све категорије несталих лица биће равноправно третиране, а одаје се признање за важан посао који је урадила Радна група за нестала лица. Стране ће подржати сарадњу са другим релевантним партнерима у области несталих лица, посебно са Међународном комисијом за нестала лица, уз детаљно набрајање заједничких обавеза. Декларација треба да омогући приступ странама и увид у сву документацију државних архива – писану, аудио-визуелну или било коју другу, укључујући и ону која се класификује као поверљива.
Председник скупштинског одбора за КиМ Милован Дрецун изјавио је за РТ Балкан да Приштина час тврди да архива постоји, а час да не постоји. Како каже, не очекује искрено ангажовање Приштине о питању проналаска несталих, посебно имајући у виду њено претходно понашање.
„Мислим да Приштина неће бити спремна да достави тражену документацију, то је углавном архива терористичке ОВК. Тврдили су да то не постоји, па постоји, сад опет не постоји. Из те архиве се може видети судбина многих несталих и Срба, али и Албанаца. То је оно што Приштину највише плаши“, напомиње Дрецун.
Међутим, иако је реч пре свега о хуманитарном питању како би породице несталих сазнале истину о својим најмилијима, политизација и правне зачкољице нису мимоишли ни овај документ.
Приштина је инсистирала да Декларација садржи термин „присилно нестала лица“ (enforced disappearances), јер је он део посебне међународне конвенције о заштити свих лица, конкретно у случају Косова и Метохије. Усвајањем овог термина, упркос томе што је злочине чинила ОВК, Србија би била одговорна, будући да је у то време њен суверенитет на Косову био неупитан.

СИГУРНОСНИ АНЕКС Србија је због тога инсистирала да декларација одбаци тај термин који је правна категорија дефинисана међународном конвенцијом и која би за собом повукла последице по Србију, те да усвоји израз „принудно нестали“ (forcibly disappeared). Да би Београд осигурао који термин ће бити усвојен, Вучић је уз Декларацију приложио изјаву у којој појашњава ове изразе.
„Ово појашњење је дато како би се избегли било какви неспоразуми или тумачења израза ‚принудно нестали‘ (forcibly disappeared) као ‚присилан нестанак‘ (enforced disappearance), који има јасно правно значење дефинисано Међународном конвенцијом о заштити свих лица од присилног нестанка (2006). Лице може да буде ‚принудно нестало‘ као последица радњи учињених од стране појединца, војне, паравојне, политичке или друге групе или организације, у вези са сукобом“, наводи се у Вучићевом писму.
Тако је овим термином, наводно, осујећена намера да се питање несталих исполитизује, што је изазвало бурне реакције у Приштини, нарочито од опозиције. Најбурније је реаговала потпредседница Демократске партије Косова (ДПК) Вљора Читаку, која је усвајање Декларације о несталима оценила као „скандалозно“ и оптужила Куртија да је направио историјску грешку. Она је навела да је забрињавајуће што се две стране изједначавају у погледу материјалних доказа у вези с несталима. „Ова декларација на крају ослобађа Србију међународне одговорности за насилан нестанак појединаца током рата на Косову (1998–1999), док се ‚Косово‘ поставља у улогу стране која је институционално починила злочине, као и Србија. Скандалозно“, навела је Читаку.
Приштина ће уз овако усвојену Декларацију имати проблем да покрене најављивану тужбу за геноцид против Србије, сматра приштински професор међународног права Мазљум Бараљи, уз напомену да ће о томе одлучивати судови, „па ће време показати како ће то бити оцењено у случају било каквог спора пред судом“.
Терминологија је добила велики значај јер је она битна и у Међународној конвенцији за заштиту свих лица несталих услед насиља. Члан 24 ове конвенције говори о компензацији за жртве, односно тачка 4 члана 24 каже да „свака држава ће у свом правном систему обезбедити да жртве присилног нестанка имају право на компензацију“. Са терминологијом која се користи у споразуму „принудно нестала лица“, а не како је дефинисано Конвенцијом „присилно нестала“, одштета се не може тражити.
Па ипак, замерки има и са ове, српске стране, у тврдњи да Декларација из Брисела од 2. маја ове године има нову димензију сагледавања догађаја из прошлости са извесним реперкусијама у будућности. У експертизи Горана В. Ђорђевића, доктора правних наука, познатог нишког адвоката и члана Управног одбора Српског демократског савеза, објављеној на сајту НСПМ, најкобнији сегмент новог усаглашавања представља одређење (што представља окосницу последње Декларације) „лица која су нестала под принудом“. За утврђивање овог есенцијалног појма с последицама које производи по српску државу, важно је само упућивање значења овог појма из преамбуле Декларације да „ова декларација следи схватање МКЦК о несталим лицима која укључује лица која су нестала под принудом“. Што ће рећи да је бриселском Декларацијом Србија прихватила све тезе тзв. међународне заједнице о кривици Србије за све што се дешавало на Косову, чиме су прихваћене управо чињенице које су представљале разлоге за „хуманитарну интервенцију“, тј. агресију на Србију 1999. године.

ВРЕМЕНСКО ОГРАНИЧЕЊЕ Такође, у анализи се указује на временско одређење у Декларацији – од 1. јануара 1998. до 31. децембра 2000. године. Зашто овај временски период када је познато (према наводима удружења несталих са Косова и Метохије) да је добар број несталих Срба и других неалбанаца отет и по свој прилици убијен и након 2000. године. Киднаповања на КиМ су почела 1998, а након доношења Резолуције Савета безбедности УН 1244 и потписивања Војнотехничког споразума у Куманову 1999, киднаповања и нестанци на КиМ нису престали, чак су током јуна и јула 1999. били интензивнији, а жртве су били цивили и српске и других неалбанских националности.
Ограничење је дато у виду писане изјаве да „термин принудно нестали који се користи у Декларацији није стриктно правни термин већ да наглашава околности под којима је неко лице нестало, без обзира на различите правне квалификације“. Уколико наведена изјава представља неприхватање или резерву на договорени акт, онда је јасно да иста представља међународни уговор, чиме је Србија додала још један камен у темеље тзв. Косова.
Одредбе Бечке конвенције о уговорном праву јасно указују да се „резерве“ на уговор могу ставити у „тренутку потписивања, ратификовања, прихватања, одобравања или приступања уговору“ (члан 19 БКУП), као и да су тзв. резерве примењиве само на међународне уговоре између субјеката међународног права. На страну чињеница да проста изјава о сопственом схватању или перцепцији употребљених термина, уколико не представља резерву у смислу БКУП, нема апсолутно никакав значај (члан 20–24 БКУП).
Излаз из оваквог приступа као својеврсно избављење, резервисано за домаћу употребу, нађен је у „изјави“ којом се негира правни карактер појма „принудно нестали“ („enforced disappearance“ или „forced disappearance of persons“ како се наводи у Интерамеричкој конвенцији о присилном нестанку особа која је иначе преписана у бриселској Декларацији). Ма како у очима српских преговарача то изгледало или било доживљено, овај термин представља правни појам. Свака појава и сваки појам социолошки, политички, антрополошки постоји сам за себе. Али уколико се у једном акту који представља предмет усаглашавања два организована ентитета, на појам који је предмет усаглашавања („принудно нестала лица“) уведу права и обавезе политичке или правне природе, он нужно постаје и правни појам.
Питање несталих лица је било предмет разговора Косова и Србије у оквиру дијалога неколико пута. Европска унија је у априлу 2022. саопштила да су стране „веома близу“ постизања договора о расветљавању судбине несталих и да остаје само да се „усагласе две речи“. Сада су те две речи усаглашене, а на чију штету, показаће будућност.