Miloš Timotijević, isto­ri­čar – VLADIKA NIKOLAJ I KOMUNIZAM

Zbog vere u posebnu misiju pravoslavnih Slovena, potom obnovljene nacionalne Rusije, kao i balkanskih naroda, Nikolaj Velimirović je uobličio blažu ocenu komunizma, čiju je ideologiju i državnu praksu prevashodno odbacivao zbog agresivnog ateizma i primitivnog materijalizma

Nedavno se, u izdanju Instituta za balkanološke studije SANU i „Sent Sebastijan presa“ iz Los Anđelesa, pojavio, na engleskom, zbornik „Episkop Nikolaj Velimirović: stara protivrečja u istorijskom i bogoslovskom kontekstu”. Teme su krajnje važne i ozbiljno obrađene: kosmpolitizam i ekumenizam vladike Nikolaja do 1919, njegov boravak u Engleskoj u Prvom svetskom ratu, odnos prema prehrišćanskoj filozofiji, pitanje Ljotića i Zbora, doba regentstva kneza Pavla i konkordatske krize, nacionalizam, fašizam i antisemitizam koji mu se „spočitavaju”, proglašavanje Nikolaja za „narodnog neprijatelja“ posle rata, rad na biblioteci „Svečanik” u dijaspori, odnos prema demokratiji, rad u Svetskom savetu crkava i delatnost u Americi. Autori su Slobodan G. Marković, sveštenik Aleksandar Đakovac, đakon Filip Kalington, Rastko Lompar, Dragan Bakić, Vladimir Cvetković, Radmila Radić, Nemanja Andrijašević, Dragan Šljivić, Srećko Petrović i episkop Maksim Vasiljević. Jedna od tema zbornika je odnos vladike Nikolaja prema komunizmu a njome se bavio Miloš Timotijević, sagovornik „Pečata”.

Komunisti su, posle Drugog svetskog rata, vladiku Nikolaja proglasili za „narodnog neprijatelja”, a oduzeto mu je i državljanstvo. Pre rata, međutim, njegov upliv je doticao i umove onih koji će postati komunisti. Dobrica Ćosić je, između ostalog, u mladosti birao između Nikolajevog hrišćanstva i revolucije, i pred kraj života je o tome govorio. O kakvoj protivrečnosti je reč? Kako je tekla Nikolajeva misaona evolucija?
Sve do 1919. Nikolaj Velimirović imao je prozapadnjačku usmerenost u svom intelektualnom delovanju, da bi posle dolaska u Ohrid izgradio stav protivljenja Zapadu, u znaku odbrane „istočnog usmerenja srpskog duha” koje je poistovetio sa pravoslavljem. Univerzalne ideje nisu nestale sa ovim preokretom, ali one se u „posleohridskoj” fazi više ne izvode iz ekumenizma, panhumanizma i teohumanizma, već iz potpune identifikacije sa tradicionalnim pravoslavljem utemeljenim na svetootačkom hrišćanskom nasleđu. Jugoslovenstvo postepeno ustupa mesto srpskom svetosavlju u znaku „narodne teodulije” (unija pravoslavnih balkanskih država-nacija), a filozofija svečovečanstva teologiji Bogočoveka istorijskog pravoslavlja vaseljenskih sabora. „Posleohridski” antimodernizam vladike Nikolaja zastupao je narodne tradicije srpsko-slovenskog pravoslavlja, ličnost je određena sabornom realnošću, sloboda konceptom „sloboda za”, istina žrtvovanjem, društvo se doživljava kao organsko jedinstvo staleža, a ekonomija određuje zadružnom solidarnošću. Na takav stav značajno je uticalo iskustvo Prvog svetskog rata, slom ruskog carizma, geopolitički cinizam velikih zapadnih sila prema Balkanu, izneverene nade u jugoslovensko jedinstvo, kao i uspon totalitarnih ideologija.
Kako su se razvijali Nikolajevi stavovi prema komunizmu?
Period između dva svetska rata skoro u potpunosti pripada „posleohridskom” periodu u misli episkopa Nikolaja Velimirovića, u kojoj se on istrajno protivio negativnom uticaju zapadnog modernizma i materijalizma. Iako je i marksizam shvatao kao jedan od proizvoda modernosti, vladika Nikolaj zapravo nikada nije direktno istupao protiv komunizma u formi posebnih govora i članaka. Zato se takvi stavovi mogu uočiti i analizirati u brojnim tekstovima u kojima kritikuje modernizam i uspon totalitarnih ideologija, potom boljševičku vlast u Rusiji i na kraju u upozorenjima na opasnost od početka novog velikog svetskog ratnog sukoba.
Otpor Evropi, traženje svog puta i vera u misiju Slovena obeležili su i mnoge rasprave o kulturnom identitetu i putevima njegovog daljeg izgrađivanja. Otpor Zapadnoj Evropi dolazio je i od modernista i tradicionalista. Takav stav se poklapao i s veoma jakom rusofilskom strujom kod srpskih intelektualaca, čiji su se stavovi uglavnom podudarao sa idejama ruskih „slavjanofila” koji su insistirali na sopstvenoj samobitnoj pravoslavnoj slovenskoj kulturi.
Sekularizacija društva u Zapadnoj Evropi i materijalistička kultura bili su glavni predmet kritike vladike Nikolaja Velimirovića između dva svetska rata. Prema njegovoj viziji, pripadnost pravoslavnoj crkvi suzbijala je gordost i samovolju, a zatim razvijala smernost i poslušnost, što je bio način da se izbegnu „zamke” modernog društva. Celokupnu stvarnost posmatrao je kroz vizuru religioznosti, uključujući i potrebu za promenama. Kada je u pitanju sam pojam „revolucije”, vladika Nikolaj je Hristove ideje smatrao revolucionarnim, ali u religioznom smislu, razlikujući političku i duhovnu revoluciju. Govorio je: „Revolucionarna je samo u odnosu čoveka prema samom sebi. Revolucija hrišćanska je moralna, unutrašnja i duhovna i to je jedina opravdana, korisna, pozitivna i konstruktivna revolucija. Sve ostalo, što je Evropa nazvala revolucijom, nije ništa drugo do gomila zločina, veća ili manja”. Pojava hrišćanstva tumačena je kao najveća revolucija, koja neprekidno traje u kontekstu spasenja ljudske duše.
Episkop Nikolaj nije izbegavao da direktno i otvoreno iznese svoje mišljenje o aktuelnim ekonomsko-političkim pitanjima vremena u kome je živeo. Kako je tumačio aktuelne pojave u svetu i kod nas?
Zaista, Nikolaj se redovno oglašavao o aktuelnim pitanjima. Tako je 1932. izneo svoj stav prema tadašnjoj ekonomskoj krizi koja je potresala ceo svet. Kao i u drugim prilikama vladika Nikolaj je i ovu naizgled svakodnevnu i sasvim profanu pojavu izvan polja vere ipak posmatrao u kategorijama religioznih pouka, jer je reč „kriza” prevodio i prikazivao kao „sud” za ljudske grehe, kao tradicionalni način objašnjenja za sve nevolje koje bi ih zadesile: „I sadašnju finansijsko-ekonomsku nevolju narod smatra kao sud Božji, no ne govori sud nego kriza. Da bi nevolja bila umnožena nerazumevanjem! Jer dok se izgovarala razumljiva reč sud, znao se i uzrok zbog koga je nevolja došla: znao se i Sudija koji je nevolju popustio; znao se najzad i cilj popuštene nevolje. Čim je pak upotrebljena reč kriza, reč nerazumljiva svima i svakome, niko ništa ne zna da objasni ni zbog čega, ni od koga, ni k čemu? Samo se time razlikuje sadašnja kriza od kriza koje su od suše ili poplave ili rata ili pomora ili gusenica ili druge neke napasti.” Uzrok ekonomske krize video je takođe očima konzervativnog teologa: „Grehom bogootpadništva prouzrokovali su ljudi ovu krizu i Bog ju je popustio da bi ljude probudio, osvestio, oduhovio i k Sebi povratio. Modernim gresima – moderna i kriza. I zaista Bog se poslužio modernim sredstvom da urazumi moderne ljude: udario je po bankama, po berzama, po finansijama, po valutama novca. Ispreturao je menjačke astale po celom svetu, kao negda u hramu jerusalimskom. Proizveo je nebivalu paniku među trgovcima i menjačima novca. Diže, obara, meša, zbunjuje, zastrašuje. Sve da bi se ohole glavice mudraca evropskih i amerikanskih probudile, osvestile i oduhovile. Da bi se usidreni u luke materijalne sigurnosti setili duše svoje, priznali svoja bezakonja i poklonili se Bogu Svevišnjemu, Bogu Živome.” Okončanje krize je najavljivao tek posle pokajanja ljudi („Dokle oholi prouzrokovači ove krize ne kapituliraju pred Svemoćnim”). Vladiku su njegovi kritičari upozoravali da u svojoj kritici materijalizma ipak nije dosledan, jer je dopuštao „sjaj” i „bogatstvo” hramova.
Zanimljivo je da je vladika Nikolaj kritikovao i kapitalizam, i to radikalno, smatrajući da se položaj radnika mora apsolutno popraviti.
Kritika kapitalizma kao uzročnika pojave sukoba u društvu, a zatim i okretanje radnika ka ateizmu i komunizmu, bilo je i stanovište koje se širilo među pripadnicima bogomoljačkog pokreta koji je predvodio episkop Nikolaj Velimirović: „Radnici su danas obmanuti. Njihove vođe su bogataši, profesori, književnici, koji se staraju da preko radnika dođu do vlasti i slave. Radnici su iz ogorčenja bezbožni. Njihov komunizam je komunizam iz očajanja. Ovo ogorčenje i ovo očajanje je plod nemilosrdnog kapitalizma. Veliki kapitalisti su najveći bezbožnici i najveći materijalisti. Oni su praktički, a lažna nauka teorijski omogućili bezbožništvo kod radnika.” Vladika Nikolaj je zapravo bio svestan da je boljševička vlast u Rusiji uslovila da se položaj radnika u zapadnim zemljama popravi: „Pa ipak mora se priznati, da Rusija i na tuđem poslu nije ostala beskorisna za čovečanstvo. Strah moskovski učinio je, da se stanje radničkog staleža popravi svuda u svetu – izuzev Rusije. Strah moskovski odsekao je nepotrebno salo kapitalizmu celoga sveta. Strah moskovski kao hladan mlaz probudio je i pobudio starešine i vođe naroda po svoj zemlji, da ispituju i leče rane nepravde prema malim ljudima u svojim narodima i državama.”
Episkop Velimirović nije bio potpuni protivnik modernizacije društva, pa je u svojim propovedima često isticao da treba primiti tehničke novine sa Zapada, ali ne i promene koje uništavaju „staru veru i pobožnost”. Da li bi to značilo modernizaciju bez ateizacije?
Zaista, najveći problem u evropskoj civilizaciji video je u ateizaciji: „Opasnost je u tome što smo okrenuli leđa jedinoj istini, jedinoj stvarnosti, jedinoj sreći – Hristu. Mi smo sahranili Hrista, po drugi put smo ga sahranili i kao da to nije bilo dosta, postavili smo ga naopako. Umesto njega, obožavamo filozofe, kao Marksa u Rusiji; Ničea u Nemačkoj i u Italiji; i Darvina u celom svetu. Obožavamo nauku, mikroskop, mašinu. A šta je sve to u stvari? Ništa do prah. To bi imalo izvesnu vrednost ako bismo na sve to gledali prosto kao na projave koje nas vode u pokornost Hristu. Umesto toga mi provodimo vreme u izučavanju nižeg sveta, minerala, hemijskih procesa, mikroba i u poricanju višeg sveta. To može voditi jedino u propast.”
Kritika Zapadne Evrope često se temeljila na stavovima Dostojevskog i Špenglera, i njihovom „proročanstvu” o propasti Evrope, ali i uzdizanju Slovena kao nove civilizacije u budućnosti. Kakve su bile njegove pozicije s tim u vezi?
Vladika Nikolaj je u tekstu „Opozicija Bogu”, objavljenom juna 1940. godine (u vreme kada je Drugi svetski rat „besneo” u Zapadnoj Evropi), dao svoje viđenje „propasti Zapada” uslovljeno odstupanjem od hrišćanskih normi i dogmi, što je bila polazna osnova za sve ideologije protiv kojih se episkop borio u javnim nastupima: „Opozicija Bogu na Zapadu nije ponikla u prostom narodu nego među ljudima dobro pismenim i učenim, dakle među književnicima i farisejima, kao i u vremena drevna. Najpre se udarilo po hrišćanskoj etici pa onda i po dogmatici. Najpre su lakomisleni knjigopisci pisali lakomislene knjige, a lakomisleni slikari slikali sablažnjive slike, od kojih su, neke sačuvane do naših dana i u papskim dvorovima u Rimu. Tako je rušenjem etike pripreman teren za rušenje dogmatike. Potom je nastalo rušenje Bogom otkrivenih dogmi. I ovo rušenje trajalo je poslednja dva stoleća. Najpre francuski enciklopedisti i engleski utilitaristi, pa sociolozi i zakonopisci, pa nemački metafizičari, pa darvinistički prirodnjaci, pa razorni romansijeri i takozvani realistički umetnici, pa naučnici sa svojim upornim i fantastičnim teorijama i najzad zloupotrebitelji svih naučnih pronalazaka u sebične svrhe, a na razorenje vere i morala kod omladine evropske. Tako je opozicija Bogu rasla, temperatura se povišavala, zapaljenje se širilo.”
Bavili ste se i Nikolajevom borbom protiv „tri internacionale”.
Otpor modernizmu uključivao je i protivljenje svim totalitarnim ideologijama u čijem korenu je video ateizam i bogoboraštvo. Javno je iskazivao negativan stav prema „tri internacionale”, katoličkoj crkvi, kapitalizmu i komunizmu, kojima je suprotstavljao slobodu koju nosi pravoslavlje: „Crkva vidi tri internacionale: crvenu, žutu i crnu internacionalu. Oni misle da je samo crvena internacionala opasna, a ove druge ili ne vide il’ ne znadu, pa i ne misle o njima. Istina: crvena hoće zlo. Ona je glupa: hoće da nas učini jednolikim, da nas učini lutkama. Crkva vidi još i crnu internacionalu, koja hoće da sve Crkve nacionalne uništi i da učini internacionalnu Crkvu. Ima još jedna internacionala, žuta, a da nije nje ne bi bilo ni crvene. Žuta internacionala jeste internacionalni kapital, kartel-kapitalizam. Kapitalizam je zlo, koje goji crvenu internacionalu.”
Stav vladike Nikolaja o totalitarnim ideologijama možda najbolje oslikava poslanica evropskoj hrišćanskoj omladini iz avgusta 1939. godine („Tri aveti evropske civilizacije”). Nikolaj Velimirović je optužio Darvina, Ničea i Marksa kao glavne krivce za odstupanje od hrišćanskih normi u savremenom svetu: „Darvin je nosilac fatalne naučne teorije. Niče je nosilac fatalne etičke teorije. Marks je nosilac fatalne socijalne teorije.”
Smatrate da Nikolaj komunizam nije napadao kao antikapitalistički nego kao bezbožnički pokret?
Vladika Nikolaj nije napadao komunizam kao ideologiju koja se bori protiv kapitalizma već kao deo modernosti koja propagira primitivni materijalizam i totalitarnu bogoboračku vlast koja se služi nasiljem: „’Zašto Crkva mrzi komuniste?’ Ko vam je to kazao? Crkvu mogu da mrze, a Crkva ne sme da mrzi svoje neprijatelje. Crkva osuđuje nedela komunista, a nikako komuniste kao ljude. Crkva osuđuje nasilja komunista, ubistvo cara i dece njegove, ubistvo mnogih arhijereja i sveštenika, hapšenja i gonjenja hrišćana, ismevanje vere, pljuvanje svetinje, prodavanje ikona, prekopavanje grobova svetiteljskih, ruganje moštima svetiteljskim, pretvaranje hramova u pozorišta, riganje hula protiv Boga i Hrista Njegova, zabranu molitvenih skupova, veličanje Jude i Satane, bezumno uniženje čovečije ličnosti do majmuna, nizvođenje vrednosti čoveka do vrednosti jednog klinca u mašini, materijalističku zaslepljenost, koja ne vidi ni Boga, ni dušu, niti ikakvu duhovnu stvarnost. To je Crkva oduvek osuđivala, osuđuje i osuđivaće. Sve to ne voli Bog, pa ne voli ni Crkva Božija. Ali nije istina da Crkva mrzi ljude, ma to bili i gonitelji njeni. Nije istina da Crkva mrzi ruske komuniste kao ljude. Ne samo da ih Crkva ne mrzi, nego se moli Bogu za njih. Hoćete li verovati kad Vam kažem da se Crkva moli Bogu za ruske komuniste?”
Da li je vladika Nikolaj nudio pravoslavnu alternativu svetu umornom od internacionala? Kakav je, recimo, bio njegov stav prema evroazijskom pokretu?
Vladika Nikolaj je upravo 1921. otvoreno pohvalio doktrinu evroazijstva, koju je okarakterisao kao religiozni pokret, izrazivši uverenje u preobražaj i „pokajanje” Rusije: „Evropa predstavlja manju vrednost, Azija veću; no ujedinjene – predstavljale bi punu vrednost. Otuda poklič: natrag ka pravoslavnoj crkvi; ona je korektura za evropski ključ, za misteriju Azije. Alfa i omega ruskog naroda je pravoslavlje, vele Evraziti.” Vladika Nikolaj je istovremeno u bogomoljačkom pokretu koji je nastajao u Jugoslaviji video sličnu snagu za preobražaj zemlje na hrišćanskim osnovama.
U ideološko-političkom pogledu vladika Nikolaj Velimirović je zagovarao stvaranje „Srednjeg sistema” na principima monarhizma, pravoslavlja, sveslovenstva, otpora komunizmu, nacizmu i liberalizmu: „Naša osovina je od Jegejskog mora do Tihog Okeana, ili od Soluna do Vladivostoka. To je pojas pravoslavnih naroda, kojim je podeljena zemlja na dve hemisfere, na istočnu i zapadnu.” Episkop Velimirović je pravoslavnu „osovinu” proglašavao za „baš ono što svima ljudima i narodima treba”. Preobražaj komunističke Rusije posmatrao je na mističan način, a ne kao deo vojnog poduhvata, jer je teror boljševika bio deo nedokučivog Božjeg plana, o čemu su govorili i svetogorski monasi: „Gospod ljubi svet neizrečeno. On zna ciljeve svega i rokove svemu. Radi nekog budućeg dobra On je popustio ovo stradanje na ruski narod. Ja to ne mogu ni shvatiti ni prekratiti. Ostaje mi samo molitva i ljubav. Tako ja i govorim uzbuđenoj bratiji: vi možete pomoći Rusiji samo molitvom i ljubavlju. Ljutnja i vika na bezbožnike ne popravlja stvar.” Državna politika bila je potpuno suprotna, a borba episkopa Nikolaja tokom krize oko Konkordata okarakterisana je kao „boljševička”, „protivdržavna”, da bi ga pojedini generali okarakterisali čak kao „komunistu”, a rimokatolički klerikalci kao protivnika Jugoslavije i „velikosrbina”.
Šta biste, na kraju ovog razgovora, mogli reći o Nikolajevom shvatanju komunizma kao ideologije i prakse?
Vrednosna uporišta i javni nastupi vladike Nikolaja Velimirovića uvek su izazivali različita tumačenja, pa i osude. Njegov antimodernizam i protivljenje totalitarnim ideologijama uključivali su i antikomunističke stavove, ali koji su po svom obliku, snazi i sadržaju bitno drugačiji nego kod desničarskih pokreta iz prve polovine 20. veka. Vera u posebnu misiju pravoslavnih Slovena, potom obnovljene nacionalne Rusije, kao i balkanskih naroda, uslovili su da vladika Nikolaj uobliči znatno blažu ocenu komunizma, čiju je ideologiju i državnu praksu prevashodno odbacivao zbog agresivnog ateizma i primitivnog materijalizma.