ИЗ ПЕЧАТОВЕ АРХИВЕ: ОДГОВОРИМА НА ПИТАЊА

ЗАШТО АРХИВА? Трагични догађаји који потресају Србију имају сложене, дубоке и деценијама припремане предуслове – друштвене, политичке, економске, психолошке, културолошке. Ужаси којима данас присуствујемо јасно су, прецизно и препознатљиво најављивани, стратешки утемељивани, озбиљно организовани и припремани. У минулој деценији и по „Печат“ је објавио на десетине текстова из пера својих еминентних и сјајних аутора који су – документовано, аналитички сабрано и чињеницама образложено – најавили и упозорили на суморну и забрињавајућу „будућност која је почела“. Запрепашћујућа је актуелност и „савременост“ многобројних текстова објављиваних пре десет и више година. Подразумевајући да су сличности и одговарајућа објашњења појава, ситуација и догађаја унеколико условни, да никада није реч о буквално и дословно истоветним ситуацијама, данас поново штампамо предочене анализе – као прилог разумевању духа нашег времена и подстицај за размишљање и проницање у трагедију коју управо живимо, збуњени, пренеражени и забринути. У овом броју пред вама су текстови изузетног аналитичара, познаваоца и тумача глобалних геополитичких и духовних прилика Биљане Ђоровић, а у наредним бројевима подсетићемо читаоце и на низ других „архивираних“, а у овом тренутку актуелних текстова „Печатових“ аутора.

Медији и зло које (ни)је  однела вода 

ОБЈАВЉЕНО 19. 4. 2013

Уместо постављања логичних питања поводом прошлонедељног убиства тринаесторо људи у селу Велика Иванча, у нашим медијима је брзо успостављен непроблематизовани наратив чијом анализом долазимо до конструкција које спадају у домен рубрика „веровали или не“

Убиство тринаесторо људи у селу Велика Иванча (смештено између Младеновца и Тополе), које је, по закључцима полиције, извршио 60-годишњи ратни ветеран Љубиша Богдановић, наневши, на крају, и себи смртоносне повреде од којих је преминуо у болници, произвело је медијску хистерију. Дневни листови „Курир“, „Блиц“, „Ало“, „Информер“, „Наше новине“ и остали утркивали су се у величини слова и њиховом црнилу којим су и графички битно допринели тону порука садржаних у насловима. Пренебрегавајући све законске прописе о поштовању претпоставке невиности, медији су имали за циљ да искористе сав свој потенцијал (објављено је и како је тело Богдановића у „највећој тајности кремирано на београдском гробљу Лешће“) како би људе увели у стање шока и ужаса, у складу са којима је неуморно изнова било могуће објављивати контрадикторне извештаје о овом догађају, а не поставити нека сасвим логична питања:
1. Како је могуће да се нико од тринаесторо људи у пет кућа није пробудио, вриштао, бежао од „монструма“?
2. Како је могуће да нико у селу није чуо пуцњеве (нико није споменуо да је убица користио пригушивач, нити да ли је нађен). ЦЗ 88, тзв. тетејац, којим је по тврдњама директора полиције Милорада Вељовића, изведено убиство, производи веома снажан звук.
3. Због чега је тело Љубише Богдановића кремирано, а да претходно није изведена аутопсија којом би се установило да ли је званична интерпретација догађаја одржива?
Уместо постављања ових логичних питања успостављен је непроблематизован медијски наратив чијом анализом долазимо до конструкција које спадају у домен рубрика „веровали или не“.

КОНТРАДИКЦИЈЕ И ЗАГОНЕТКЕ Злочин је, по медијском наративу, најпре пријавила супруга Јаворка Богдановић, по наводима листова прошле недеље: „тешко рањена“; „у болницу примљена у критичном стању“ („Вечерње новости“ 9. 4. 2013). У истом тексту директор Ургентног центра Златибор Лончар изјављује да је Јаворка „у пуцњави погођена у главу и врат“. Но Јаворка је неколико дана потом пуштена на кућно лечење. „Вечерње новости“ не проблематизују експресни опоравак „тешко рањене“ Јаворке, пошто је погођена „у главу и врат“ (из ватреног оружа), већ циљају на емоционални учинак наратива: „После операције у Ургентном центру, ране на глави и врату зацељују, али велика, непреболна рана отворила се на Јаворкином срцу. Вест о губитку сина Бранка и мужевљевом крвавом походу у којем је настрадало још 13 комшија, међу којима и двогодишње дете, тешко је примила. Скрхана од бола, донела је одлуку да живот настави у Јагњилу…“ („Вечерње новости“, 16. април 2013).
Уместо да је наслов текста: „Још једна енигма случаја убиства у Великој Иванчи: невероватно брз опоравак жене погођене у главу и врат из ватреног оружја“, он гласи „Супруга масовног убице из Велике Иванче пуштена на кућно лечење“, као да је то сасвим нормално и уобичајено у сличним случајевима.
На основу медијског наратива не можемо знати ни када је супруга погођена, ни када је позвала полицију. „С медија“ извештава: „Љубиша је прво убио свога сина Бранка, затим је пуцао у супругу, па је кренуо да пуца по комшилуку“; потом у истом тексту: „Злочин је пријавила супруга убице Јаворка. Док је била на вези са полицијом чуо се јаук, због чега се претпоставља да је убица пуцао у супругу док је звала полицију.“
О истом аспекту „Блиц“ овако извештава: „Како јавља репортер ’Блица’ са места злочина, према причи комшија, Љубиша Богдановић је најпре у својој кући убио сина хицем у главу, а потом се упутио ка кућама комшија где је направио масакр.“
Следећи пасус: „У својој кући Љубиша Богдановић прво је убио сина Бранка и мајку.“ И тек пошто репортер изређа чланове убијених породица и емоционалним шоком заслепи читаоце („Потом је изашао из куће и кренуо у смртоносни поход у којем је направио масакр у четири комшијске куће“), помиње се први пут супруга Јаворка: „Како сазнајемо, злочин је пријавила његова супруга Јаворка и док је била на вези са полицијом, чуо се јаук, због чега се претпоставља да је он пуцао у њу у том моменту. Младеновачка полиција је одмах кренула на место злочина и затекла Љубишу у дворишту своје куће. Како сазнајемо, он је пуцао у себе пред полицијом.“
И даље нема података о тренутку када је супруга позвала полицију, но репортер „Блица“ у овом „извештају“ и не намерава да нас извести о томе, већ нас упућује на незваничне информације, према којима је: „Богдановић потом највероватније покушао да убије и себе. У овом тренутку убица и његова супруга дају основне знаке живота и у тешком су стању.“

МАГЛЕ И ИНСЦЕНАЦИЈЕ Невероватна некохерентност, замагљена причом која рачуна на произвођење емоција и увођење читаоца у стање шока, без постављања иједног логичног питања, основна је карактеристика медијског наратива по којем не можемо да закључимо: када је убица пуцао у супругу; како је могуће да особа која је у тешком стању и која даје „основне знаке живота“ буде пуштена из болнице недељу дана потом; како је могуће да ниједан медиј не говори о невероватно срећној околности да особа рањена ватреним оружјем у главу и врат остане жива и без последица. Али објашњења очигледно нису потребна, будући да медијски наратив неометано иде даље и даље… Љубиша Богдановић, по једним медијима „монструм који је завио у црно, пет породица“, по другим „завио село у црно“, а по трећим „завио Србију у црно“: нема психијатријски досије, није се никада понашао насилно; ратни је ветеран из Славоније, помагао је комшијама.
Већ 11. априла „тешко рањена Јаворка“ која је „давала основне знаке живота“ када је превезена у Ургентни центар: даје прву изјаву полицији коју „Блиц“ објављује у тексту „Ни миран, ни повучен: Убица из Иванче тукао супругу мокрим конопцем и ланцем за псе.“ Наслов, међутим, не произлази из прве изјаве коју је Јаворка (пошто се повратила из стања у којем је давала основне знаке живота, прим. Б. Ђ.) дала полицији: „Љубиша има веома преку нарав и умео је и да је удари“, већ је заснован на изјави Јаворкиног брата који је „кроз сузе испричао“ новинарима „Блица“: „Љубиша је тукао моју сестру Јаворку док су им деца била мала. Ударао јој је шамаре, тукао је мокрим конопцем, а сазнао сам и да ју је једном ишибао металним ланцем за везивање паса…“
И тако се, по првим извештајима, „мирна и повучена породица“ већ следећег дана у медијском наративу претвара у породицу у којој се жена туче „мокрим конопцем“ и шиба „металним ланцем за псе“. Поставља се питање како је могуће да после тако стравичног злочина мештани и даље говоре о мирном човеку који се никада није насилнички понашао. Па ваљда, ако некога пребијете мокрим конопцем или тучете ланцем за псе, то не може да прође без видљивих озледа, којих би се бар неко у селу присетио у тренутку када онај који шиба и злоставља жену ударајући је ланцем за псе, изврши „злочин који завија Србију у црно“.
Изношење новог следа нелогичности (које нико услед медијски произведеног шока не проблематизује) праћено је, међутим, пласирањем одабране ретуширане фотографије оптуженог (увелико осуђеног и озлоглашеног) која је требало да сугерише да се ради о патолошкој личности (и сви су одмах, после логистике и форматизације перцепције којима су медијски подвргнути понављали као папагаји: „Види се на фотографији“…)

(НЕ)УПОТРЕБЉИВИ МОТИВИ Следећи низ контрадикторности проналазимо у медијском извештавању које покушава да објасни мотиве злочина. Медији најпре истичу да је „Љубиша Богдановић некада радио у фабрици ’Црвена звезда’, па је проглашен технолошким вишком и изнајмљивао је пољопривредне машине по селу“ („С медија“), као и да је „Учесник рата у Славонији деведесетих година“, дакле ратни ветеран.
Мотив отпуштања са посла убрзо се показао као неупотребљив. Љубишин брат, Радмило Богдановић у изјави за „Блиц“ каже: „Не знам шта му се десило. Новца су имали. Никад није имао никакав конфликт, сви знају колико је добар био“ – и наводи да је Љубишина кућа била права домаћинска кућа, „имали су све машине, комбајн, два трактора, два аута“.
Контрадикторни су и извештаји експерата. Тако је специјалиста клиничке психологије Влајко Пановић, пензионисани стручњак са Војномедицинске академије (ВМА), упозорио јавност „да се масакри попут оног који се данас догодио у Србији у скорије време могу десити и у Босни и Херцеговини и Хрватској“. Пановић је истакао да је масакр који је починио Богдановић вероватно последица ратних траума, додавши како нико не зна када ће оне испливати на површину. Појаснио је да ти људи обично нису свесни својих недела и да злочине не чине из задовољства… „Нико не може да предвиди када ће да се то догодити“ („С медија“, „Вести“).
С друге стране, министарка здравља Србије Славица Ђукић Дејановић у изјави за РТС каже: „То што је убица био на ратишту сигурно не може бити узрок вишеструког убиства у Великој Иванчи. То не може бити непосредни разлог. Трауме из рата и последице тих траума кроз посттрауматски стресни поремећај иду неколико дана до неколико недеља од момента трауме.“
И сада долазимо до питања: због чега је тело покојног Богдановића кремирано? „Вечерње новости“ и већина дневних листова смешта веома штуру информацију о кремацији у контекст описа реакција „супруге убице“ Јаворке Богдановић, која, пошто се (за мање од недељу дана) опоравила од хитаца који су јој просвирани кроз главу и врат, од којих је „давала само основне знаке живота“, „у пратњи кћерки Зорице, Славице, зета Радета и Љубишиног синовца Драгана (Радмиловог сина)“, под завојима на лицу и врату, стиже на гроб уз обезбеђење патроле полиције која ових дана дежура у дворишту Богдановића, како би „предупредила сваку могућу непријатност“. Ево описа којим почиње текст „Вечерњих новости“: „Ни суза, ни речи. Јецаја, ни јаука. Јаворка Богдановић се тако, у уторак, опростила од сина Бранка и свекрве Добриле, на гробљу у Великој Иванчи, где од петка почивају прве жртве Јаворкиног супруга Љубише – његов син и његова мајка…“
Информацију о томе да је тело Јаворкиног супруга кремирано проналазимо међу глосама, подржану стандардизованим синтагмама и флоскулама којима обилује медијски наратив о злочинцу: „Док се Јаворка Богдановић, из куће своје кћерке Зорице Лазић у Јагњилу, спремала да крене у Иванчу, тело њеног супруга Љубише, убице тринаесторо комшија и рођака, кремирано је на београдском гробљу Лешће. Кремација је извршена без присуства родбине. Урна са пепелом биће задржана док породица не одлучи шта ће са њом. Уколико је у наредних шест месеци не преузму, урна ће бити сахрањена на неком месту у гробљу Лешће.“
Исти извор нам открива да ће „инспектори београдске полиције покушати још једном, за месец до два, да разговарају са Јаворком Богдановић, како би покушали да баце више светла на незапамћени масакр који је починио њен супруг. Јаворка, које је једина преживела крвави пир супруга Љубише, досад је испитана два пута у болници, али полицији није била од помоћи.“
Због чега су, међутим, надлежни органи Републике Србије допустили да тело буде кремирано када се зна да им пепео после кремације неће помоћи да открију да ли је званични наратив подржан аутопсијом?
Да ли су надлежни органи Републике Србије дозволили кремацију како би „зло однела вода“?
„Телеграф“ цитира речи „једног мештанина из Велике Иванче“: „Нико од мојих није убијен, али свеједно, све нас је завио у црно и не би требало да лежи на нашем гробљу“… Како сазнајемо из истог извора, „становници Велике Иванче организовали су и потписивање петиције којом желе да се изборе за то да Богдановића не сахране на локалном гробљу“.
„Блиц“, цитира извештај оригинално објављен на страници www.svet.rs/planeta/muskarac-ubio-13-osoba-u-velikoj-ivanci-kod-mladenovca који преноси изјаве мештана који, међутим, не знају ко је покренуо петицију: „У нашем крају неко је покренуо петицију да се Љубиша не сахрани у Великој Иванчи. Не знам ко је то…“ У тексту неименовани мештани села Велика Иванча говоре о „злу које треба да однесе вода“… Но петиција, ма ко да ју је покренуо, ипак не захтева кремирање озлоглашеног покојника, али то питање се у текстовима на порталима „Света“, „Телеграфа“, „Блица“ и осталих медија једноставно не поставља.

САГА О „ПРОКЛЕТСТВУ“ Уместо тога и даље се трага за мотивима злочина: „Као могући кључ за злочин Љубише Богдановића, у Иванчи су у среду потражили породично наслеђе које у овом селу зову ’проклетство Богдановића’, о којем се ћутало. Сведоче да се није само убио Љубишин отац вешањем, већ да је та судбина погодила и његовог деду… Додају да је Љубишин стриц лечен у душевној болници и да је током лечења умро. Наводе, такође, да је снаја његовог братанца мистериозно страдала дављењем у породичном ђерму…“ Дакле, мештани „наводе“, „додају“ „сведоче“, о „проклетству породичног наслеђа“; док новински извештаји више не говоре да је злочин пријавила супруга већ да је „звала жена из куће Деспотовића“, која је полицији рекла да „неко пуца на њеног мужа“ и да је затим „јаукнула“ (исти образац је примењен и у првобитном извештају по којем је Јаворка позвала полицију и такође јаукнула)… Но потом се читаоци упућују на изјаву полиције која каже да је та жена „умрла тог тренутка“… Ни трага, ни гласа од провере наведеног о окултном „породичном проклетству“ и потребе да се образложи како је дошло до промене у односу на претходне извештаје полиције (и медија), по којима је позив стигао од Јаворке Богдановић, а камоли од постављања логичног питања: Како је могуће да се дозволи кремација тела убијеног чија би аутопсија могла да покаже да ли меци којима је Богдановић „извршио самоубиство“ одговарају пиштољу који је држао у руци, те да ли је Богдановић био под дејством психотропних лекова? Ко је дозволио кремацију и како ће сада Јаворка Богдановић помоћи у истрази која би морала да почива на аутопсији тела човека који је проглашен за убицу тринаесторо људи, на основу контрадикторних и веома нелогичних полицијских, лекарских и медијских извештаја?

КРЕМАЦИЈА У ТАЈНОСТИ Но нема сумње да је тело покојног Богдановића кремирано у највећој тајности и по кратком поступку. На исти начин осујећена је могућност испитивања мистериозног самоубиства амбасадора Србије при НАТО-у Бранислава Милинковића, који се децембра 2012. на аеродрому у Бриселу, „пошто је сачекао помоћника министра спољних послова Србије Зорана Вујића, који је допутовао са делегацијом, у једном тренутку на надземном паркингу за ВИП особе полако одвојио од групе, прескочио ограду и скочио с десетак метара у смрт“. И то пошто је тога дана присуствовао састанку министара спољних послова земаља чланица НАТО-а и читавог дана, како кажу очевици, „био врло добро расположен“ („Вечерње новости“, 6. децембар 2012).
Занимљиво је да су одмах после злочина у Великој Иванчи медији почели да најављују промену законских оквира за добијање дозволе за поседовање и ношење оружја. Директор полиције Милорад Вељовић 9. априла, у изјави за Радио-телевизију Србије, најавио је да ће ускоро Влади Србије бити упућен нови нацрт Закона о оружју и муницији који ће предвиђати већу контролу људи који поседују оружје; посланици Демократске странке у Скупштини Србије 11. априла поднели су Предлог закона о изменама и допунама Закона о оружју и муницији; док је професор београдског Факултета безбедности Зоран Драгишић био најпрецизнији: 10. априла у изјави коју је дао агенцији „Бета“, рекао је да би Србија требало да донесе закон којим би грађанима било забрањено да држе оружје у приватном поседу, те да би оружје у Србији требало да поседују војска, полиција и службе безбедности, као и приватне агенције за безбедност и ловачка удружења, и то по строго утврђеним правилима.
Упадљиво је иначе да су се забране поседовања и ношења оружја широм света од Аустралије до Британије одвијала по идентичном обрасцу: оружани масакр праћен стањем шока и туге после којег би уследила брза политичка акција и доношење веома строгих закона о оружју. Медијски наративи о неким од случајева тврде следеће: марта 1996. 43-годишњи Томас Хамилтон „ушетао“ је у основну школу у шкотском граду у којем је живело 8.000 људи и убио 16 деце предшколског узраста и њихову учитељицу користећи четири легално поседована пиштоља. У недељама које су уследиле отпочела је кампања за забрану ношења оружја, током које је 750.000 људи потписало петицију која је већ следеће године преточена у закон.
У Аустралији је исте године (1996) забрана поседовања и ношења оружја уследила 12 дана пошто је „наоружани убица убио 35 људи у Порт Артуру, у Тасманији“. После тога уништено је око 700.000 комада оружја од стране федералне Владе Аустралије.
У Канади, Закон је измењен 1989, после убиства 14 студенткиња у Монтреалу које је извршио „револвераш женомрзац“, а у Немачкој 2002. године, пошто је „19-годишњи студент убио 16 људи, укључујући 12 професора у Ерфурту 2002. године“.

ХИТАЊЕ У ЗАГРЉАЈ СВЕТСКОЈ ВЛАДИ Према анализама које је спровео Џоел Скаузен, теоретичар и аналитичар, специјалиста за филозофију права и Уставну теорију, дизајнер високобезбедносних станова и склоништа, одузимање оружја у земљама широм света део је глобалистичке агенде која има амбицију да све земље стави под контролу Светске владе и закона који се доносе у круговима који делују иза сцене. Циљ ове агенде је да регулише сваки аспект живота: храну, ваздух, воду, одгајање деце, едукацију, природну средину, економију, здравствену заштиту, превенцију злочина и рат. Да би била у могућности да спроведе своје планове, Светска влада мора најпре да одузме оружје од грађана, после чега ће само спроводиоци њене политике и послушници имати оружје које ће користити у обрачунима са онима који не буду пристали на ропство у Новом светском поретку. Да би се то постигло, делује се на владе појединачних земаља, користећи тактике изазивања конфликата у свим подручјима живота који омогућавају да се закони измене и поништи слобода људи. Једна по једна чврста тачка на којој су почивали међународни поредак, школски системи, култура, аутономија појединца, растакани су и замењени законима Новог светског поретка, пошто је стари таргетиран и редукован или поништен субверзијама, ратовима, нападима, фолс флег операцијама и психолошким операцијама изведеним уз неопходну и пресудну асистенцију медија који су глобализовани и/или кооптирани у Нови светски поредак, методама које су у САД почеле да се примењују од 1949. године у оквиру програма „Птица ругалица“ којим су се медији, филмска индустрија и култура почели да се обликују по интенцијама ЦИА, што се касније реализовало и на глобалном плану. Скаузен сматра да је данас неопходно да људи науче да препознају лажне нападе или фолс флег операције, које Влада САД континуирано спроводи, а у које би требало убројати Перл Харбор, рушење Светског трговинског центра 11. септембра 2001, масакр у школи „Сенди Хук“ у Конектикату и многе друге. Влада је немилосрдна и креира убиства путем контроле ума и хипнозе, што је употребљено у случају убиства у школи „Сенди Хук“. Само онај, сматра Скаузен, ко је под дејством хипнозе и психотропних лекова који мењају понашање људи и воде контроли ума, може да изведе злочин какав је масакр у школи „Сенди Хук“, чији је циљ био да допринесе укидању другог члана Устава САД који обезбеђује да Американци поседују оружје као средство заштите од структура система и владе која би намерила да заведе систем којим се укидају права и слободе грађана. Ради се о систему чистог зла спиритуалних димензија. Ужасавајући резултати масовних убистава која претходе забрани поседовања и ношења оружја широм Запада, праћени су, сматра Скаузен, прећуткивањем свих чињеница које би могле открити истину о догађају. То је један од разлога због којег се примењују црне операције – само владини агенти су довољно убедљиви да запрете поштеним полицајцима, лекарима и осталим људима који су у прилици да схвате да чињенице не одговарају интерпретацији и њима се прети губитком посла или живота како би их натерали да сузбију доказе који сугеришу на постојање операција у којима по правилу постоји неколико извршилаца убистава, од којих је један онај који се оптужује за злочин подвргнут различитим техникама контроле ума. У већини случајева важно је да дрогирани и подвргнут контроли ума, patsу (жртвено јагње фолс флег операције), буде елиминисан уколико програмирано самоубиство не профункционише. Медији, међутим, веома контролисано извештавају о оваквим случајевима и непрекидно конструишу и реконструишу своје извештаје.

Објављено 30. 8. 2013.

Стање заробљеног ума

Свест о ономе што се догађа, и слободна воља да се на то не пристане, последња су линија одбране: уколико се веома брзо не пробуди отпор великог броја људи према свеопштој контроли ума која се спроводи на свим нивоима друштва, људи ће постати андроиди који никада неће говорити ништа што би било у супротности са општеприхваћеним ставовима и вредносним системом, погубним за човечанство у најдубљем смислу

Документарни филм „Стање ума – психологија контроле“ (State of Mind: The Psychology of Control), премијерно приказан на сајту Prison planet, 17. јула ове године, после чега је пуштен у продају у ДВД и Blu-ray издању) јесте остварење чији је значај тешко преценити. Филм приказује процес којим је моћна елита успела да моделује умове људи тако да они изгубе практичну способност контроле властитих судбина, остајући потпуно несвесни функционисања технологије моћи која делује у форми новог, невидљивог тоталитаризма.
Аутори филма су режисери и активисти Џејмс Лејн и Крис Ејмери, а филм „Стање ума“ је њихов други заједнички пројекат, реализован после експлозивног документарца „Племенита лаж: Оклахома Сити 1995“ (A Noble Lie: Oklahoma City 1995), снимљеног за исту продукцијску кућу („Free Mind Films“).

САЗНАЊЕ КАО МОТИВ Филм „Стање ума“ прављен је са јасним осећањем да је за будућност људског рода од највеће важности да почне да препознаје невидљиве силе које их контролишу и програмирају. Синтеза знања, увида и објашњења што се у филму износе, открива да је највећи део онога у шта верујемо заправо – брижљиво осмишљена масовна обмана која се утискује у нашу свест и моделује нашу подсвест, предиктивно програмирајући људски род. Филм испитује науку контроле која је еволуирала током генерација, тако да диктатори, силници и корпоративни луткари могу профитирати од нашег незнања и ропства. Испод наковња школског система, медија и индустрије забаве рођена је нова популација робова, потпуно неспособна да сагледа реалност и своје место и улогу у њој.
„Стање ума“ разоткрива тајне манипулације кроз шокантне историјске и актуелне примере, од древних корена контроле људског понашања до њене пуне зрелости у експериментима контроле ума које обављају обавештајне агенције и други центри за спровођење манипулација, откривајући план за будућност као научнотехнолошки тоталитаризам у којем не само да нестаје хоризонт људског света већ и сам човек. Амбиција аутора филма се у потпуности исцрпљује у потреби да се што већи број људи упозна са скривеном технологијом моћи, која чини да тоталитарне процедуре функционишу комплементарно са демократијама западних друштава, институционалним и културолошким обрасцима на којима Нови светски поредак заснива своје крунске доказе о томе да говора о тоталитаризму нема, нити га може бити. Непрофитна премијера на интернет-каналу „Призон планет“ и постављање на јутјуб каналу убедљиво сведоче о очајничкој потреби аутора да увиди, изложени у филму, продру до што више људи. Непостојање другог мотивационог нивоа (новац, награде, признања) од самог предавања знања овај покушај чини необично дирљивим. Аутори су свесни да гаранција у борби против зла које нас је окружило – једноставно нема. Глобалитаристички смртоносни обруч све јаче и брже стеже, на самоуништење програмирано и заглупљено човечанство, обамрло у медијском трансу и матриксу у којем су технологија и наука без савести изједначени са прогресом. Свест о ономе што се догађа, и слободна воља да се на то не пристане, последња су линија одбране: уколико се веома брзо не пробуди отпор великог броја људи према свеопштој контроли ума која се спроводи на свим нивоима друштва, људи ће постати андроиди који никада неће говорити ништа што би било у супротности са општеприхваћеним ставовима и вредносним системом, погубним за човечанство у најдубљем смислу.
Ричард Гроув, историчар и форензичар, писац је сценарија за филм, а о „стању ума“ говоре доктори, психолози, психијатри, команданти Одељења за психолошки рат војске САД: Едвард Грифин, Даг Валентајн, Шарлота Изербит, Џон Рапапорт, Курт Хаскел, Кеј Бич, као и новинар Алекс Џонс, који је својим упорним разобличавањем агенде Новог светског поретка највише допринео разумевању методологије и конкретних потеза глобалиста. Они у филму дају одговоре на питања: Да ли смо програмирани? Да ли су наши умови под контролом? У којој мери и од кога? Шта то значи за будућност човечанства?

ПРОИЗВОДЊА САГЛАСНОСТИ  Тријумф контроле ума почива на три стожера: употреби и променама језика (у орвелијанском смислу – производњи новоговора, политички коректног говора и двомисли), образовног система и медија. Социјална контрола и програмирање које спроводе социјални инжењери константно су усмеравани на форматизацију базичних одлика људског понашања, какве су навике, као и неговању конформистичког односа према животу. Педагогија покоравања ауторитету и онеспособљавања појединца за преиспитивање и критичко мишљење реализована је путем школског система, медија и ПР индустрије, а преломни тренутак у историји реализован је спрегом политичке моћи и корпорацијских интереса са ПР индустријом и медијима, после чега је широм отворена могућност да се делује иза сцене, манипулишући јавним мњењем.
Инаугуратор ових стратегија био је Едвард Бернез, нећак Сигмунда Фројда. Пет стотина година пошто је Макијавели написао своју расправу о систематској научној обмани маса, Бернез је започео са својом праксом научно засноване обмане јавности, упознавши се претходно са увидима психоаналитичке теорије личности чији је творац био његов ујак. Бернез је невероватно добро схватио да разумевање механизама и мотива групног мишљења омогућава успостављање контроле и владавину масама према вољи професионалних пропагандиста, а да масе тога никада не постану свесне. Бернезов је и „изум“ употребе медијских потенцијала у коришћењу визуелних симбола као инструмената у процесу који је добио назив производња сагласности. У својој књизи „Пропаганда“ Бернез је редефинисао демократско друштво у складу са интересима владајућих и економски доминантних слојева. Свесна манипулација навикама и мишљењем маса постала је његова најважнија компонента, а задатак је поверен онима које је Бернез назвао „невидљивом владом“; она има на располагању техничка средства којима се јавно мњење може креирати. Злоупотреба, „кварење“ језика је неопходно да би ови процеси били успешни. Производња сагласности заснована на деловању корпоративистичких, унисоних медија омогућила је у међувремену да се глобализациони процеси одиграју по правилима која одговарају амбицијама моћи.
Шема злоупотребе психологије коју је Бернез осмислио састојала се у претварању дубоких, ирационалних људских потреба у исконструисане жеље, чиме је створен конзумент новог типа који је веровао да, купујући и подржавајући као грађанин оно што му Бернез продаје или намеће у смислу политичке оптике, изражава своју аутентичну личност. Бернез никада није крио да није демократа. Према обичном грађанину, који је био његов купац, није гајио никакво поштовање већ одвратност и гађење. За њега је он био Глупи Џек, док је он био Паметни Еди који зна да не постоји ништа људско што се не може експлоатисати, ако се не дозволи да човек тога постане свестан. Посматрање Гаусове криве и сазнање да је количник интелигенције просечног Американца 100, довели су га до убеђења да људи који се баве односима са јавношћу припадају интелектуалној елити, која би требало да својим богатим клијентима помогне да манипулишу масама једноставно користећи психологију.
Продаја ратова као хуманитарних интервенција још је једна важна димензија доприноса оца пропаганде. За време Првог светског рата Бернез је, радећи у америчком Комитету за јавно информисање (CPI), паковао, рекламирао и продавао рат под формулом: Начинимо свет сигурним за демократију, успоставивши модел по којем ће маркетиншке стратегије за потоње ратове, све до данашњих, бити примењиване. Ангажован 1951. године од компаније „Јунајтед фрут“, која је била незадовољна тиме што је новоизабрани председник Гватемале Јакобо Арбенз Гузман дао неке од компанијиних некоришћених плантажа банана сељацима, Бернез је у време макартистичке антикомунистичке помаме успео да убеди америчку публику, штампу, као и ЦИА да политика Гузмана води у правцу комунистичке револуције. Ови напори директно су водили бруталној војној интервенцији са трагичним последицама: уследиле су деценије тираније у Гватемали под којом су стотине хиљада Маја Индијанаца излагане расејању, тортури и смрти.

НАУЧНИ МЕНАЏМЕНТ Почетком 20. века започеће ера експертизације, чему су нарочито допринели научни радови Фредерика Винслоуа Тејлора, човека опседнутог ефикасношћу и стандардизацијом не само фабричке производње већ и читавог друштва које је, по његовом мишљењу, било неопходно револуционисати у складу с технолошким напретком. Свест и навике људи постали су плен обраде по принципима научног менаџмента, према којем је изведена промена система образовања; културни и вредносни систем и индивидуализам је убрзано нестајао са хоризонта друштвено пожељних идеала и неопходних премиса ауторефлексије човека као бића слободе. Моћ појединца успешно је почела да се преусмерава у правцу користи за неког трећег, који се и не појављује на сцени.
Научни менаџмент је почео да ради на инжењерингу реалности, да ствара концепте који у физичкој реалности не постоје, и да их потом имплементира у људска „срца и умове“.
Реалне животне потребе уступале су место инжењерингом обликованим и у подсвест убаченим „потребама“. Идентитет човека је почео да се сужава и усклађује са менаџерски успостављеним идеалом продуктивности и ефикасности, чији је крајњи исход претварање човека у људски ресурс и пуки шраф у машинерији државе.
Следећи корак који су социјални инжењери предузели било је планско и програмирано довођење човека у стање константне бриге за будућност. Идеалан метод за спровођење овог циља препознат је у Хегеловој дијалектичкој тријади провученој кроз оптику социјалног инжењеринга: креира се проблем који људе уводи у стање страха и панике, у којем они безупитно прихватају унапред спремна решења по мери моћи. Савремена употреба Хегеловог дијалектичког метода у циљу контроле људи ослања се на успех фолс флег операција и пројектовању тероризма као безобалног непријатеља. У условима фабриковане економске кризе, безочна и безобзирна пљачка ресурса, укидање радних места и бизниса, овај метод је омогућио глобалистима да помоћу планираног и контролисаног хаоса приватизују и присвоје највећи део планете.

КО НАС КОНТРОЛИШЕ? Проблематизација питања: ко нас контролише, у филму „Стање ума“ реконструише логику моћи као еугеничку у својој основи, методама и крајњим циљевима. Нови светски поредак се реализује као научни тоталитаризам којим глобалитаристи испуњавају сан научника еугеничара који су своје теорије развијали током протеклих 200 година, углавном у Енглеској, Немачкој и САД.
Банкарима – баронима пљачке, британској краљевској породици, индустријалцима у Енглеској и САД, ништа није могло одговарати више од научне елаборације њихових погледа на свет, оличених у теорији еволуције Чарлса Дарвина. Непосредно пошто се ова теорија појавила уследио је настанак псеудонауке – еугенике, која је своју легитимацију препознала у комбинацији теорија Томаса Малтуса, Чарлса Дарвина и Херберта Спенсера: социјалном дарвинизму и идејама по којима само најспособнији преживљавају у свету где је подела на супериорне и инфериорне расе, класе, народе и групе природна, и у којем само супериорни „преживљавају“ и улазе у нов еволуциони ланац. Будући да функционише као модус операнди елите, еугеника се данас имплементира у законске норме највећег броја држава у свету (наметање ГМО, одузимање права на воду, мандаторна вакцинација…) Генетика, биометрика, еугеника, компјутерска наука, од својих почетака развијане су као средства за тоталну контролу човечанства.
У филму „Стање ума“ посебна пажња посвећује се књизи из 1966. године, која се назива најзначајнијом књигом за разумевање праве природе догађаја у нашем времену. У питању је „Трагедија и нада“ Керола Квиглија, професора са Универзитета „Џорџтаун“, који свој подухват назива „Правом историјом света нашег времена“ (како и стоји у поднаслову). Књига „Трагедија и нада“ на око хиљаду страница документује и декодира праву историју као преузимање светских процеса од стране владајуће елите стациониране у Британији, која користећи модел „доминације пуног спектра“ управља иза сцене светским догађајима: финансира долазак комуниста на власт у Русији 1917, успон фашиста, али и демократа и републиканаца у САД, како би се одржала илузија о демократији и учешћу народа у политичким изборима. Финансирање ових процеса имало је за коначни циљ стварање глобалног друштва или Новог светског поретка у којем је елита изузета од свих закона и правила. Успех ове операције почивао је на стварању интернационалног труста мозгова, као савремене верзије јањичара. Најбољи студената из читавог света су привучени, стипендирани, програмирани и иницирани како би могли да преузму контролу владиних, корпоративних и медијских система у земљама широм света. У својој књизи Квигли детаљно описује тајно друштво, делимично финансирано од стране банкара, лорда Ротшилда, покренуто од стране Сесила Роуза и предвођено лордом Алфредом Милнером и људима окупљеним око „Часописа за спољне послове“, које Квигли назива „Милнерова група“. Тестаментом Сесила Роуза спонзорисано је друштво „Пилгрим“, које је себи ставило у задатак да Америка и Енглеска оформе глобални труст мозгова са задатком успостављања глобалне контроле, коју је требало реализовати поделом на две радне групе, групу Билдерберг и Трилатералну комисију.

ПРУСКИ МОДЕЛ Образовни систем се, у складу са агендом коју је успоставила Милнерова група, развијао по пруском моделу, усвојеном у 19. веку са циљем да моделује људе тако да послушно и беспоговорно служе држави. Успешност овог модела почивала је на делу пруског психолога Вилхелма Вунта, једног од утемељивача модерне психологије који је сматрао да људско биће не поседује душу, те да се може програмирати попут аутомата. У пруском образовном моделу постојала су три типа образовања: један за интелектуалну елиту; други за слуге интелектуалне елите, такозване професионалце: докторе, правнике итд., док је трећи намењен масама.
Операционално условљавање, кондиционирање (под утицајем бихејвиориста Ивана Павлова и Б. Ф. Скинера, психолога који је сматрао да људи немају слободну вољу), постало је принцип по којем је обликовано обавезно образовање у САД. Школе су постале институције за тренинг деце како би постала „људски ресурси“ – каже у филму Шарлота Изербит, бивши виши саветник у Министарству за образовање САД – и ту нема никаквог говора о образовању. Деца се тренирају како би омогућила повећање профита за глобалисте. Требало би, међутим, знати да пошто кондиционирање постане основ едукације – цивилизација умире.
Временом је право образовање замењено илузијом образовања. Пажљивом имплементацијом програма, фаворизовањем специјалистичког знања, производњом теорија и увођењем тестова створена је класа „интелектуалаца“ који пристају уз систем ма шта се у њему одигравало. „У школе је уведен систем ’политички коректних’ информација, тако да у америчком образовном систему никада не можете да сазнате, на пример, на који начин су се језуити инфилтрирали у све верске системе; какав је обим пљачке изведене током Крсташких ратова и слично. Уместо тога, непрекидно се повећава степен лажи и погрешних интерпретација којима се прекраја прошлост по мери моћи. Обавезно образовање је постало ништа друго до школа за слуге система“, каже у филму Ричард Гроув, писац сценарија за филм „Стање ума“. Имплементацијом Новог светског поретка, заглупљивање постаје глобални феномен.
Контрола образовања функционисала је као један од базичних метода којима су велике фондације, изузете од плаћања пореза (Карнегијева, Рокфелерова, Фордова…), преузеле образовање и спроводиле програмирање индивидуе. Фондације нису издвајале тако велике своте новца из филантропских побуда, већ како би промениле мишљење, свест народа, кроз једну или две генерације својих стипендиста. Створена је армија модерних јањичара, програмирана да реализује агенду Новог светског поретка.
Иако се образовање показало веома ефективним у контроли људског понашања, далеко од очију јавности вршена су истраживања најразличитијих метода контроле ума. Британска империја основала је Институт „Тависток“ како би проучавала контролу ума, научно прокопала пут до људског понашања и своје увиде у форми приручника за контролу ума проследила владама и корпоративним ентитетима.
Институт „Тависток“, финансиран новцем Рокфелерове фондације, укључен је у сваки ниво социјалног инжењеринга.

МК УЛТРА По завршетку Другог светског рата отпочео је широк спектар експеримената који су спровођени над људима. Егзодус нацистичке интелигенције (1932–1945) из Немачке омогућио је да се експерименти ставе под кишобран националне безбедности САД. После денацификације, овим научницима дат је нови идентитет и они су постали водећи људи у институтима и на факултетима широм Америке, Енглеске и Канаде. Вернер фон Браун је постао водећи научник НАСА, а стизали су и научници који су изводили медицинске експерименте и експерименте контроле ума у концентрационим логорима. ЦИА је успоставила серију програма којима је операција довођења (операција „Пејпрклип“) и денацификације омогућена. Зло нацизма трансплантирано је у САД и Енглеску, у којој је еугеника заправо рођена. Медицинске методе развијене у концентрационим логорима пренете су у САД. Тајни програм за истраживање контроле ума „МК ултра“, који је спроводио Сидни Готлиб по директивама Алена Даласа, покренут је раних педесетих година, а званично је престао са радом 1973. Програм је спроведен на великом броју америчких и канадских грађана, без њиховог пристанка. Званични документи ЦИА описују „МК ултра“ као „кишобран“ пројекат са 149 „потпројеката“ од којих су се многи бавили тестирањем илегалних дрога за потенцијалну употребу на терену, употребом електронике, као и могућностима „активирања људског организма даљинским управљачем“. Током трајања пројекта главни циљ било је испирање мозга појединаца како би постали курири и шпијуни без икакве свести о себи. Међу методама коришћене су хипноза, депривација сна, вербално и сексуално злостављање и друге форме тортуре. Пројекти попут „Плаве птице“ или „Артичоке“ тестирали су могућност прављења „Манџуријског кандидата“ – супервојника, контролу мисли војника на бојном пољу, а истраживана је и могућност креирања камиказа. Амерички грађани константно су, без знања и упозорења, коришћени за експерименте најразличитијих врста. Саветодавни комитет који је 1994. образовао Бил Клинтон, са циљем да испита број пројеката који су се заснивали на примени јонизујућег зрачења на људска бића, утврдио је да је између 1945. и 1974. спроведено 40.000 експеримената. Неки од експеримената, финансирани из буџета САД, извођени су на случајно одабраним пацијентима у које је, без њиховог пристанка, убризгаван плутонијум. Психијатар др Колин Рос у филму „Стање ума“ тврди да се методе контроле ума усавршавају и примењују у затвору у Гвантанаму: депривација сензоријалног апарата, депривација сна, „waterboarding“, методи за промену система веровања, сексуализација истраге, употреба халуциногена и дрога. Операције „Поноћни климакс“, програмирање лажних сећања, производња мултиплих личности у оквиру програма „Манџуријски кандидат“, потврђују да нема никакве етичке, финансијске или законске препреке раду на програмирању ума које реализују највише рангирани психијатри у оквиру пројеката обавештајних агенција. На саслушању које је поводом пројекта „МК ултра“ спровео Конгрес САД, психијатар Џулс Ромејн, који је сведочио у корист ЦИА, изјавио је: „Ми сада можемо узети човека, и уколико нам се да довољно времена ми ћемо га едуковати да убије своју мајку и оца, и поједе их у супи.“ Данас се програмирање и контрола ума реализују у условима бескрајних могућности примене софистицираних електронских технологија, медија и оружја за неокортикални рат. Свет постаје електронски концентрациони логор у којем се човек претвара у безлични биообјект, погодан за сваку врсту експлоатације, апсолутно незаштићен пред сајбер системом који преузима апсолутну контролу. Систем глобалног технотронског фашизма користи најновије информационе и телекомуникационе технологије као средство контроле ума, свакодневно и неометано. Аутори филма, као и научници и теоретичари који у њему говоре, свесни су да нема никаквих гаранција за успех у борби против зла које нас је окружило са свих страна. Сагледавање метода програмирања, систематично изнесено у филму „Стање ума“ и поклоњено гледаоцима снагом акумулираног знања, помаже у активирању процеса мишљења које је од пресудне важности за успостављање снажних жаришта отпора. Јасно је: уколико не повратимо способност да мислимо, постављамо питања и пружамо отпор, неће бити апсолутно ничега да нас заштити од многих лица зла.