ZAŠTO ARHIVA? Tragični događaji koji potresaju Srbiju imaju složene, duboke i decenijama pripremane preduslove – društvene, političke, ekonomske, psihološke, kulturološke. Užasi kojima danas prisustvujemo jasno su, precizno i prepoznatljivo najavljivani, strateški utemeljivani, ozbiljno organizovani i pripremani. U minuloj deceniji i po „Pečat“ je objavio na desetine tekstova iz pera svojih eminentnih i sjajnih autora koji su – dokumentovano, analitički sabrano i činjenicama obrazloženo – najavili i upozorili na sumornu i zabrinjavajuću „budućnost koja je počela“. Zaprepašćujuća je aktuelnost i „savremenost“ mnogobrojnih tekstova objavljivanih pre deset i više godina. Podrazumevajući da su sličnosti i odgovarajuća objašnjenja pojava, situacija i događaja unekoliko uslovni, da nikada nije reč o bukvalno i doslovno istovetnim situacijama, danas ponovo štampamo predočene analize – kao prilog razumevanju duha našeg vremena i podsticaj za razmišljanje i pronicanje u tragediju koju upravo živimo, zbunjeni, preneraženi i zabrinuti. U ovom broju pred vama su tekstovi izuzetnog analitičara, poznavaoca i tumača globalnih geopolitičkih i duhovnih prilika Biljane Đorović, a u narednim brojevima podsetićemo čitaoce i na niz drugih „arhiviranih“, a u ovom trenutku aktuelnih tekstova „Pečatovih“ autora.

OBJAVLJENO 6. 4. 2018

Svet je samo san tinejdžerskog gejmera?

Tvrdnja da je naš svet nepovratno i drastično izmenjen razvojem kompjuterskih igara zvuči naivno i lakonski. Čini se, međutim, da je istina i drastičnija: svet se ne samo izmenio već uveliko, zajedno sa igračima i tvorcima igara, evoluira u jednu veliku video-igru besmisla i apsurda u kojoj stvarnost postaje sasvim relativna, pa čak i nepostojeća kategorija na kojoj se, doduše (makar to bilo i samo san), zarađuje bolje nego u Holivudu

Kaže se da je trenutno, a to trenutno traje najmanje nekoliko prethodnih godina, industrija zabave, ogranak video-igre, po godišnjem prihodu daleko ispred doskora o tom pitanju nedodirljivog ogranka filmske zabave. U ovom ili onom vidu, ukupno, godišnje produkcija video-igara obrće između autora i potrošača preko trideset šest milijardi dolara! Iz dana u dan rastući i inače poštovanja vredni zamašni deo tog ogromnog prihoda od video-igara dobijaju tinejdžeri. Njihovo sve dominantnije prisustvo s obe strane igračke populacije, dakle i u stvaralačkoj i korisničkoj sferi, predstavlja u izvesnom smislu istovremeno i novu revoluciju i još jednu značajnu evoluciju u industriji ove vrste zabave. Jer dok je ranije Holivud u svojim filmovima osobe ovog uzrasta predstavljao kao štreberske spodobe prilepljene uz igračke konzole, otuđene, agresivne i buntovne, bez smisla i cilja u životu osim da provode vreme igrajući najagresivnije video-igre, danas je ovaj deo potrošačke mase industrije zabave prilično van ovog stereotipa. Da, naravno, i dalje je mnogo onih koji ispunjavaju sve pomenute aspekte holivudske banalizacije ljudskih arhetipova, ali je rastuća nova fela koja postaje faktor u ovoj oblasti zabave daleko drugačija.

Neki novi sajber-klinci Industrija video-igara je najpre dobila potpuno novi profil autora igara koji su, navodno, motivisani i nekim drugim porivima osim da što brže zarade što više, iako je to i dalje prisutni motiv i generator svega u globalnoj atmosferi neoliberalnog kapitalizma. Neki, dakle, tvrde da su se pojavili „novi klinci“ izuzetnog talenta koji stvaraju modele zabave ne samo da bi punili svoje maloletne bankovne račune već i da bi pomagali druge. Čak i kako bi ovaj sve mračniji i moralno i na sve druge načine posrnuli svet učinili boljim. Tako, ovi novi autori igara zaradom od svojih dela u ovoj sferi pokazuju daleko napredniji nivo svesti od gorespominjanog holivudskog „tipičnog tinejdžera“, pa su novac usmerili u svoje skupoceno obrazovanje. Dobar deo tih novih mlađanih milionera, dakle, odlučuje da finansira skupo visoko školovanje. Drugi se ističu i time da ne misle samo o sopstvenom boljitku pa su na specijalizovanim sajtovima-platformama ponudili igre uz pomoć kojih se mladima otvaraju čak i altruistički horizonti sveta koji ih okružuje. Naime, u porastu je trend igara koje ukazuju na sve moguće socijalno-političke probleme i teme (glad, ratovi, politički progoni i, naravno, takozvana polna svest i opredeljenja i s njima vezane nepravde koji su sada u trendu). Neke od igara čak i posredno odvajaju značajna sredstva za pomaganje u borbi protiv pomenutih nepravdi i problema, ali i mnogih drugih. Postoje igre koje uče decu stranim jezicima, koje, neverovatno, imaju potrebu da im podstaknu potrebu za novim saznanjima. Još je neverovatnija popularnost tih igara koje se igraju i distribuiraju preko društvenih mreža i u okviru novih vrsta sajber-komuniciranja što su upravo smišljene za ove potrebe. U ovom smislu se najčešće spominje primer trinaestogodišnjeg dečaka iz Australije koji je uz pomoć igara koje je stvorio uspeo da skrene pažnju na sopstvenu bolest – autizam – i da na izvestan način unapredi shvatanja zdravih kada je o ovoj bolesti reč pokazujući kroz igru kako izgleda biti autističan. Dečko je postao društvena tema dana i sajber-hit širom sveta. Uz pomoć sličnih video-igara „za podizanje svesti i znanja“ brojni mladi autori iz u tom smislu naprednijih socijalnih sredina su uspeli da u centar pažnje brojnih vršnjaka postave probleme životne sredine, ali i raznih kriminalnih delatnosti kojima bi mogli da budu pogođeni od zlonamernika, uključujući i „sajberbuling“ (maltretiranje maloletnika preko interneta, bilo međusobno, bilo od strane starijih). Jedna američka devojčica indijskog porekla je o ovom poslednjem pitanju pokrenula pravu revoluciju u zaštiti dece na internetu svojom aplikacijom koja je doslovno onemogućila internet nasilje prema deci. Među revolucionarno korisnim igrama su i one koje su bile delo maloletnika angažovanih od strane Univerziteta Jute koje služe kao terapeutsko sredstvo za invalide trajno vezane za kolica. Primera je sve više, a mašta mladih i sposobnost da je efikasno pretvore u realnost je skoro neograničena.

Hajde da se gledamo kako igramo Svakako, i dalje je ekonomski momenat glavni pokretač svega. Bilo koji ozbiljni i uspešni tvorac i „razvojni autor“ neke igre koja je postigla popularnost može da računa na milionsku zaradu. Sve više ovakvih ozbiljnih autora igara dolazi iz tinejdžerske populacije. Posle sportista i muzičkih zvezda adolescenti su dobili još jedan način da efikasno naplate svoj rano procvali talenat. Na listama novih bogataša su otuda sve brojniji tinejdžeri „gejmeri“ i to uzrasta koji je daleko bliži dečjem. Pratioci ove nove revolucije u industriji zabave tvrde da je deo školskog obrazovanja koji omogućava ozbiljni razvoj programerskog i svakog drugog neophodnog obrazovanja da bi se došlo do ozbiljne i uspešne video-igre postao prenatrpan sasvim mladim polaznicima. Svima je zajedničko da im nije u prvom planu brzo bogaćenje već iskrena želja da baš njihovo delo i angažman menjaju i poboljšavaju svet u kome živimo!
U istom tom obilju altruizma i čovekoljublja postoje, razume se, i druge namere, odnosno makar i hotimične posledice. Jedna od njih je istinski bizarna, pa i prilično tužna, takođe širom sveta sve zastupljenija pojava takozvanog „let’s play“ igranja koje u realnom vremenu, zapravo „strimingu“, pokazuje osobe koje se za to prijave i registruju na odgovarajućim sajtovima kako se ponašaju dok igraju igre. Otužno devijantna varijacija na bolesno devijantni hiperkomercijalni vid takozvane rijaliti televizije postao je jednako popularan kao i najkomercijalnije „onlajn-igranje“, samo što je sada agresivno zloupotrebljen poriv voajerskih nagona gledalaca koji uživaju u posmatranju drugih tokom igranja video-igara. Ako tražite dokaze besmislenosti naše civilizacije, ovo bi morao biti jedan od najupečatljivijih. Zasad je glavni njen promotor platforma „Tvič“ („Twitch“), pa koga zanima može da testira i stanje sopstvenog duha zajedno sa ostalim, kažu multimilionskim svakodnevnim njenim posetiocima i učesnicima koji okreću milione dolara igrajući video-igre samo zato da bi ih drugi gledali kako to čine. Platformu je, inače, još pre četiri godine kupio „Amazon“ za čak milijardu dolara, što već samo po sebi dovoljno govori o ozbiljnoj komercijalnoj budućnosti ove besmislenosti. I, naravno, ne treba pominjati da danas vredi mnogo više.

E-SPORTOVI u ekspanziji Poseban deo ove priče je vezan za sport. Takozvani e-sportovi (igranje sportskih igara) u ekspanziji su godinama, ali su sada izgleda dosegli takav nivo da ih potpuno ozbiljno shvataju čak i oni koji bi trebalo da važe za najozbiljnije u svetu sporta. Naime, sasvim je izgledno da će e-sport postati čak i olimpijska disciplina! Predviđa se da e-sportovi već u naredne dve godine dobiju gledalište od najmanje pola milijarde ljudi i prihod od bar milijardu i po dolara. Postoje čitavi timovi koji se nalik pravim sportistima ozbiljno pripremaju za onlajn-takmičenja u raznim e-sport disciplinama, uključujući i najpopularniji sport na svetu – fudbal. Stvar uzima zamah pa su se u ovu priču uključili i najveći fudbalski klubovi. Prvi je među njima profitabilni potencijal prepoznao francuski fudbalski gigant „Pari Sen Žermen“ koji je osnovao svoj e-tim onlajn-igrača. Najpoznatije od brojnih fudbalskih takmičenja ove vrste je „Liga legendi“ za koju je čak i čuveni engleski klub „Mančester siti“ kupio kompletan e-tim profesionalnih gejmera. Nagrade za najbolje timove u ovoj sajber-ligi su već dosegle sto miliona dolara!
Tvrdnja da je naš svet nepovratno i drastično izmenjen razvojem kompjuterskih igara zvuči naivno i lakonski. Svet ne samo da se izmenio već uveliko, zajedno sa igračima i tvorcima igara, evoluira u jednu veliku video-igru besmisla i apsurda u kojoj, kako su doduše neki ekstremniji filozofi odavno tvrdili, stvarnost postaje sasvim relativna, pa čak i nepostojeća kategorija na kojoj se, doduše, pa makar to bilo i samo san, zarađuje bolje nego u Holivudu. Odnosno parafrazirajmo nekada jedno od najradikalnijih apsurdnih filozofskih opservacija na moguću „stvarnost sveta“ – da smo svi mi samo san jednog psa. U ovom slučaju tinejdžerskog gejmera.

19

Objavljeno 11. 1. 2013.

Mediji su okosnica globalne idiotizacije ljudi

Edvard Herman, ekonomista i ekspert za korporativna pitanja

Razgovarala Biljana Đorović

Čitav sistem UN stavljen je u ulogu izvršioca politike, kontinuirano usmerene protiv Srbije i Srba: srpski generali, predsednik, pripadnici establišmenta, svi su izvedeni pred ovaj sud. Mislim da je to neviđeni skandal. Sistem institucija međunarodnog poretka uzurpiran je od strane moćnih interesa, a MKTJ je slugeranjski agent SAD koji operiše preko NATO-a

Da li je čovečanstvo zarobljeno u medijski i institucionalno proizvedenom matriksu, bez sposobnosti da se suoči sa realnošću koja sve više odgovara negativnim utopijama Franca Kafke i Džordža Orvela? Zbog čega je protiv Srba pokrenuta monstruozna globalitaristička mašinerija, čitav arsenal institucija i uvezanih organizacija? Kako je Haški tribunal uništio i poslednju naivnu pomisao da je u pitanju nekakvo istinsko sudsko telo? Za jubilarni broj „Pečata“ o ovim i drugim pitanjima govori Edvard Herman, jedan od vodećih svetskih intelektualaca, profesor emeritus na Vartonovoj školi ekonomije i Anenbergovoj školi za komunikacije Univerziteta u Pensilvaniji, izuzetan poznavalac delovanja propagandnog modela u sprovođenju politike moći, ekspert za korporativna i regulatorna pitanja, političku ekonomiju i medije, prijatelj i saradnik Noama Čomskog sa kojim je napisao niz studija koje su precizno dekodirale strukturu, mehanizme, odnose, uzroke i posledice sistema koji počiva na moćnim interesima.

Kako biste opisali svet u predvečerje ulaska u 2013. godinu? Da li se čovečanstvo suočava sa najmračnijim perspektivama Džordža Orvela i Franca Kafke?
Svet je postao užasno mesto. Izgleda da se krupnim koracima približavamo najmračnijim perspektivama po čovečanstvo. SSSR je davno nestao sa svetske pozornice, a SAD umesto da smanjuju vojni budžet, neprekidno ga uvećavaju projektujući svoju moć na čitav svet. Retorika kojom je branjeno upumpavanje novca u oružje kako bi se Sovjetski Savez sprečio u osvajanju „slobodnog sveta“ pokazala se kao potpuno lažna. Sa nestankom SSSR-a, SAD su povećale svoju vojnu moć i otpočele beskrajni rat. Situacija je izuzetno loša, sa još gorim perspektivama. SAD uništavaju zemlju za zemljom i stvaraju propale države na globalnoj bazi. Jugoslavija je model po kojem se taj proces realizuje; ona je stajala na putu planova SAD i Nemačke. Kao relativno nezavisna i relativno socijaldemokratska zemlja, nije smela da opstane, i stoga je napadnuta i uništena. U toku agresije na Srbiju uspostavljena je farsična i tragična agenda „borbe za ljudska prava“ i „humanitarne intervencije“, i od tada SAD odabiraju mete, jednu za drugom: Avganistan, Irak, Libija, Sirija, a sada je na horizontu i Iran.
Dejvid Piterson i vi nedavno ste objavili tekst u „Magazinu za palestinske studije“ pod nazivom „Iran kao ’pretnja’ u kafkijanskom svetu“, koji je moćna ilustracija prave prirode sveta u kojem živimo…
Da, zaista je „pretnja“ kakva je Iran odlična ilustracija našeg sveta, koji su Orvel i Kafka anticipirali. Amerika uspeva i dalje da predstavi Iran kao veliku pretnju zato što bi jednog dana možda mogao da dođe do atomskog oružja. Izrael je značajna nuklearna sila, a SAD su najveća nuklearna sila, obe ove zemlje otvoreno prete Iranu, a čitav svet je ubeđen u to da Iran predstavlja nekakvu pretnju. Iran nije mrdnuo izvan svojih granica tokom stotina godina i funkcioniše pod okriljem ugovora o nuklearnoj proliferaciji koji je Izrael odbio da potpiše, tako da je cela ova stvar oličenje jedne neverovatne gluposti, masovne lobotomije i strahovite hipokrizije. Vaši čitaoci bi trebalo da se sete da su SAD 1953. nametnule Iranu diktatora šaha Rezu Pahlavija kada su oborile demokratsku vladu, i da su tada podržale njegov nuklearni program, ali da je, pošto je šah bio smenjen, nuklearni program došao pod neverovatan udar i SAD su angažovale UN kako bi od Irana napravile pretnju.
Međunarodna agencija za atomsku energiju podnela je 38 izveštaja o svojim inspekcijama u Iranu, u kojima su tvrdili da Iran ne razvija nuklearni program. A Izrael ne samo da je nuklearna pretnja već je aktivno i neprekidno angažovan u etničkom čišćenju. Sećate se ove sintagme, bila je u neverovatno čestoj upotrebi tokom ratova u Jugoslaviji devedesetih godina prošlog veka; njome su karakterisane akcije „tih odvratnih Srba“ koji „sprovode etničko čišćenje“, dok se u stvari u Jugoslaviji radilo o uzajamnom etničkom čišćenju. U slučaju odnosa Izrael–Palestina, radi se o etničkom čišćenju koje isključivo sprovodi Izrael nad Palestincima, a da Izrael to i ne krije već otvoreno tvrdi da im je zemlja potrebna za njih – Jevreje. Jedan članak iz „Njujork tajmsa“ pre nekoliko godina izneo je podatke da je 40 odsto zemlje koju je Izrael uzeo Palestincima zapravo oteto od Palestinaca, vlasnika te zemlje u otvorenoj akciji etničkog čišćenja.
U javnosti, takođe, nikad nije bilo rečeno da je rečenica koja je pripisana Ahmedinedžadu, da bi „Izrael trebalo zbrisati sa lica zemlje“, bila pogrešno prevedena, ali i da on nikada nije rekao da bi Iran to trebalo da uradi već je uporedio potencijalni nestanak Izraela sa urušavanjem SSSR-a koji je nestao usled unutrašnjih procesa. S druge strane, Izrael svakodnevno govori da će napasti Iran, a SAD imaju razrađene opcije i planove u tom smislu takođe. Čitava interpretacija i proces su proizašli ravno iz Kafke i Orvela, ali SAD uspevaju da se izvuku, bez obzira na to šta radile i kako monstruozne planove realizovale.
To nas vraća na pitanje Srbije. Institucionalni okvir za sprovođenje globalitarističke agende uspostavljen je tokom rata, koji protiv Srbije kao da još uvek traje.
Da, SAD koriste sve institucije i internacionalne organizacije u cilju realizacije agende uništavanja Srbije, serijom užasnih manipulacija, laži i montiranih procesa. SAD su stvorile nelegalni Tribunal; Povelja UN nije dozvoljavala Savetu bezbednosti da stvori sudski organ, i taj nelegalni sud, koji nije ni smeo da bude uspostavljen, služi kako bi institucionalizovao agendu koju su SAD u EU namenile za Jugoslaviju. SAD su formirale ovaj tribunal kako bi ga upotrebile protiv Srbije i sprečile da se uspostavi mir, kako je to pokazao izvanredan pravni ekspert Majkl Mendel u svojoj studiji „Kako se Amerika izvlači za ubistva“. U tu svrhu su SAD sprečile potpisivanje Lisabonskog sporazuma 1992. MKTJ je omogućio da sve te „užasne“ Srbe optužimo, uhapsimo, sudimo i osudimo. Čitava stvar bila je totalno nelegalna i lažna. Protiv Srba je pokrenuta monstruozna mašinerija: čitav arsenal institucija, mrežno povezanih organizacija, kako bi Srbi bili uništeni. Korupcija međunarodnih institucija i organizacija je potpuna.
Ljudi su uslovljeni medijima koji su paralisali njihovo osećanje za realnost. Medijima se realizuje kontrola uma, postiže masovna hipnoza, sprovodi inženjering stavova, uverenja, očekivanja. Jedan ste od najboljih poznavalaca medija i njihove pozicije u sistemu. Kakva je šansa da se ljudi oslobode ovog transa i pokrenu u cilju zaustavljanja globalitarističkog, totalitarnog pohoda na život?
Ljudi su sistematski i sistemski zaglupljivani. Ljudski rod ne voli da se angažuje i zamara ozbiljnim mislima. Doktor Samjuel Džonson je, još u 18. veku, rekao da ljudi neće čitati knjige ukoliko budu imali neki drugi način da se zabave. A televizor je vodeći izvor zabave. Ljudi mogu da najveći deo slobodnog vremena provedu sedeći ispred televizora, zabavljajući se i ne razmišljajući. A televizijske kompanije su pod kontrolom reklamnih agencija i oglašivača, zainteresovanih za prodaju svojih proizvoda konzumerski orijentisanoj populaciji. Svakako da niko iz tog sistema nije zainteresovan da ometa vojnoindustrijski kompleks ili bilo koga iz slojeva koji odlučuju o sudbini naroda i država, kao ni da zamara ljude nepotrebnim debatama o njihovoj sopstvenoj sudbini, te tako čitav sistem predstavlja savršeno vozilo za odvlačenje ljudi iz sfere javnosti.
Izgledalo je da će internet biti daleko korisniji čoveku, budući da pojedinci sami kontrolišu svoje delovanje na individualnom nivou, ali se, nažalost, pokazalo da nije tako, jer pojedinac nema dovoljno osnova u obrazovanju da bi mogao da postavi prava pitanja i da zna gde može da potraži informacije. Fejsbuk i ostale društvene mreže se svojim najvećim delom realizuju izvan političke i intelektualne sfere, i one su u velikoj meri kontrolisane od strane poslovne zajednice. Internet je tako postao još jedno razočaranje, u smislu oslobođenja ljudi, njihovog obrazovanja i organizovanja. Tačno je da internet otvara mogućnost edukacije, ali da bi tako funkcionisao, neophodno je da znate šta radite. Tu se pokazuje dugotrajni uticaj koji je na ljude ostavilo institucionalno i vaninstitucionalno delovanje moćne elite. Mediji i posebno TV su depolitizacione institucije, gledano u najširem smislu, a takođe čine da ljudi postanu više upravljani i skrojeni po meri moćnih interesa. Ljudi su postali subjekti sopstvene kontrole posle ovog inženjeringa kojim su preparirani. Dogodio se veliki pad nezavisnih medija i organizacija koje bi trebalo da preispituju uspostavljeni poredak. Oni su uspostavljeni u strahovito fragmentisanom društvu, u kojem sebični pojedinci usmeravaju svoje delovanje isključivo na same sebe i svoje interese. U takvim uslovima ljudi prestaju da preispituju rad moćne elite koja kontinuirano prisvaja sve više moći.
Predsednik SAD Barak Obama je, po zvaničnim podacima, odgovoran za ubistvo na hiljade dece u osam zemalja bespilotnim letelicama. Da li je on ikada pustio suzu zbog smrti ove dece kao što je povodom ubistva u Osnovnoj školi „Sendi Huk“ u Konektikatu zaplakao, izjavljujući pred TV kamerama saučešće porodicama ubijenih?
Obama i čitav sistem je veoma dobar u racionalizaciji događaja: u medijima ćete videti svaki detalj koji se odnosi na ubistvo nedužne dece u školi „Sendi Huk“, ali ni jedno jedino telo deteta iz Pakistana koje je razneseno bombom koju je ispustila bespilotna letelica. Mediji računaju na emocije gledalaca kojima se neprekidno servira slika o Amerikancima kao pravednim i dobrim ljudima, tako da ukoliko ljudi i saznaju da Amerika šalje bespilotne letelice po Pakistanu, Avganistanu i drugim mestima, oni veruju da postoji veoma dobar razlog za to. Takođe, opšte je mišljenje da su vojne operacije usmerene samo protiv vojnih snaga tih zemalja. Ukoliko mediji objave da su u napadima stradali civili, i među civilima deca, onda se to naziva „kolateralna šteta“. Hipokrizija ide i dalje od toga. Vojni izveštaji, u kojima se sve češće pojavljuju informacije o ubistvima dece, tvrde da su mala deca angažovana od strane talibana kako bi obavljala brojne zadatke za njih. Time tu decu predstavljaju kao legitimne mete. Mi smo strašne decoubice. Setimo se samo Vijetnamskog rata ili rata u Iraku: radi se o milionima dece koje smo ubili. U Vijetnamu je racionalizacija bila neverovatna; ubijali smo, po zvaničnim interpretacijama, vijetnamsku decu kako ne bi, kada porastu, postali pripadnici Vijetkonga. Takav je slučaj i sa Avganistanom. Da bismo izvadili ribu iz mora, moramo osušiti more. A u moru je veoma mnogo dece. Hiljadama Amerikanaca bi moralo da se sudi pred sudovima za ratne zločine, a mnogi od njih su umešani u ratove u bivšoj Jugoslaviji. Madlen Olbrajt je nacionalni heroj u SAD. A to je žena koja je izrekla najstrašniju rečenicu u istoriji američkog decoubistva, kada je na nacionalnoj televiziji otvoreno priznala da smatra da je smrt pola miliona iračke dece u Iraku opravdana. Možda će Olbrajtova ponovo postati državni sekretar SAD. To je svet u kojem caruju kriminal i hipokrizija. To je kafkijanski svet.
Da li i dalje svakodnevno pratite najznačajnije štampane medije?
Gotovo da ne mogu više ni da čitam štampu. Ne mogu da podnesem te dvostruke standarde, hipokriziju i spinovanje. Znate šta radim ujutru? Pročitam sportsku stranu, iako me sport ni najmanje ne zanima. Barem nije jedna od stvari koje predstavljaju uvredu za zdrav razum. Mediji su okosnica idiotizacije ljudi u SAD i širom sveta. Kada u medijima čujem interpretaciju onoga što Obama i SAD rade, hipokrizija je nepodnošljiva. Ovih dana „Njujork tajms“ govori strašnim glasom kako sirijska armija „nemilosrdno“ baca kasetne bombe na gradove. Pa kasetne bombe su omiljeno sredstvo rada američkog Ratnog vazduhoplovstva, i SAD su se agresivno suprotstavljale svakom pokušaju međunarodnog zakonodavstva i sporazumima koji bi stavili kasetne bombe na listu zabranjenog oružja. Hipokrizija je duboko ugrađena u ovaj ludački sistem, u tolikoj meri da „Njujork tajms“ može sebi da dozvoli da drži lekcije Asadu zbog upotrebe kasetnih bombi. I svakoga dana se ta hipokrizija uvećava: svakoga dana se govori o hemijskom ratu koji namerava da vodi sirijska armija. A ko je najveći lider u upotrebi hemijskog oružja u čitavoj ljudskoj istoriji?
Povodom zločina u Konektikatu o kojem smo govorili, u medijima se pojavljuje serija tekstova u kojima se postavlja pitanje: „Šta smo uradili američkoj deci“? Postavljam pitanje: A šta smo uradili vijetnamskoj deci? Deset odsto vijetnamske dece ubijeno je tokom rata u Vijetnamu. Deset od sto. Pet stotina hiljada vijetnamske dece, po pisanju „Volstrit džornala“ od pre deset godina, u tekstu sa naslovne strane, rođeno je sa teškim deformitetima posle upotrebe dioksina od strane vojske SAD u tom ratu. Da li možete da zamislite takvo monstruozno nasilje? Ali vi to nikada nećete naći u medijima u kojima se tako brižno, temeljno i sa opravdanom empatijom opisuje masakr 28 dece i osoblja osnovne škole u Konektikatu.
Načelnik Generalštaba iranske vojske upozorio je nedavno NATO da je stacioniranje „patriot“ antiraketne baterije na granici Turske sa Sirijom pripremilo teren za izbijanje Trećeg svetskog rata. Da li je, po vašem mišljenju, ovakva perspektiva izvesna?
Mi jesmo u svetskom ratu. Posle raspada Sovjetskog Saveza, SAD projektuju svoju moć na čitav svet i vode rat za ratom, uništavajući zemlju za zemljom. Rat između velikih sila je manje verovatan sada, delimično zbog toga što su SAD toliko moćne da su još uvek u stanju da nameću svoja pravila igre. Obama ne samo da nastavlja sa opkoljavanjem Rusije već preti i Kini. Obama je najavio da će poslati trupe u Australiju, da će povećati broj vojnika koji prelaze preko njene teritorije, pošto im Australija omogućava bolji pristup Južnom kineskom moru nego američke baze u Japanu i Južnoj Koreji. Šef američke komande za Pacifik Robert Vilard je izjavio nedavno da je potrebno rasporediti snage po široj teritoriji do plovne rute koja je „od vitalnog značaja za region, SAD i njihove partnere i saveznike“. SAD kontinuirano provociraju i Kinu i Rusiju, i sve čvršće stežu obruč oko njih.
Mislim da postoji mogućnost rata SAD i Izraela protiv Irana. Izrael bi voleo da rasturi Iran, ali teško da će se usuditi na taj potez ukoliko ne bude koristio SAD kao produženu ruku svojih ciljeva. Izrael je želeo da se dogodi rat u Iraku i SAD su ga vodile, Izrael je želeo više puta da napadne Liban i SAD su stajale po strani i sprečile su UN da se umešaju u agresiju Izraela na Liban. Sada Izrael želi da njihov najveći rival na području Bliskog istoka bude razbijen. Izrael je više puta pokazao svoju opsednutost ovim ciljem; SAD nisu rekle decidirano „ne“, ali oklevaju. Napad na Iran bi mogao da vodi početku svetskog rata između suprotstavljenih zemalja, ali rat je naš biznis, a biznis je uvek dobar. Stvaranje neuspešnih država, njihovo upropašćavanje – to je naš biznis. I uvek ga veoma uspešno realizujemo. U slučaju Irana, SAD oklevaju. Verujem da bi, da su republikanci pobedili na predsedničkim izborima u SAD, do tog rata svakako došlo. To, naravno, u meni nimalo ne uliva poverenje prema Obami koji je užasan predsednik, no on je neko ko u ovom slučaju okleva.
Da li mislite da je pobunjenička vojska u Siriji (Oslobodilačka sirijska armija) zapravo efektivno već objavila rat Rusiji, Ukrajini i Iranu, pošto je zapretila da će ubiti svakog Rusa, Ukrajinca i Iranca? A budući da pobunjenička vojska deluje pod patronatom Zapada, možemo li ovu objavu videti i kao opunomoćenu objavu rata navedenim zemljama?
I to je jedna od izvanrednih potvrda da živimo u kafkijanskom svetu. SAD još jednom, kao što su to radile u slučaju Avganistana, podržavaju Al Kaidu koju su i stvorile da bi se borila protiv SSSR-a, a potom se okrenula protiv nas. Dakle, borimo se protiv onih koje smo sponzorisali u Avganistanu. I bosanska armija je uvezla veliki broj pripadnika Al Kaide, oko 5.000 mudžahedina koje smo mi podržavali baš kao i u slučaju Sirije. Dakle, mi smo spremni na svaki kompromis sa đavolom. Ne verujem da ovi pobunjenici deluju pod striktnim naređenjima SAD, iako ih finansiramo i treniramo, uključujući i pripadnike Al Kaide. U Libiji smo se rešili Gadafija da bi tamo bio uspostavljen haos i islamisti došli na vlast. I šta ćemo uraditi? Najpre smo bombardovali Gadafijevu Libiju, a sada bismo mogli da bombardujemo Al Kaidinu Libiju. Ista stvar se ponavlja u vezi sa Sirijom. Svet je postao ludnica. No ne verujem da je ova objava sirijskih pobunjenika diktirana od SAD. Bilo bi to isuviše podlo, čak i u slučaju zemlje kakva je Amerika.
General Zdravko Tolimir, načelnik Odeljenja za bezbednost i obaveštajne poslove Glavnog štaba Vojske Republike Srpske tokom rata u Bosni, osuđen je 12. decembra 2012. u Haškom tribunalu na doživotnu robiju za genocid i udruženi zločinački poduhvat. Kako razumete veliki kontrast između doživotne robije za generala Tolimira i oslobađajućih presuda za Gotovinu, Markača i Haradinaja?
To je zapravo veoma smešno, i predstavlja još jednu izvanrednu ilustraciju rada Haškog tribunala, koji je uništio i poslednju naivnu pomisao da je u pitanju nekakvo istinsko sudsko telo. U pitanju je čista travestija, kako je ovaj sud opisao Džon Lokland. Strašno je što je još jedan Srbin osuđen pred ovim lažnim sudom, ali je farsičnost haških presuda prevazišla sve granice i ušla u domen izvanredne drame po čijem scenariju hrvatski generali, muslimani i kosovski Albanci bivaju oslobođeni od strašnih zločina koje su dokazano počinili. Spektakularna ironija je zapanjujuća. Haradinaj je bio uhapšen tokom suđenja Slobodanu Miloševiću. Veoma bolestan, Milošević nije mogao da dobije dozvolu da ide na lečenje u Moskvu i to uz garanciju Rusije o njegovom povratku kada završi sa lekarskim tretmanom, i tri nedelje posle toga je umro, dok je u isto vreme Haradinaju, osuđenom za ratne zločine, bilo dozvoljeno da se vrati na Kosovo radi političke kampanje. Sada je Haradinaj oslobođen, a Tolimir osuđen na doživotnu robiju. Travestija se neprekidno obnavlja, jer Haški tribunal nije nikada bio nikakvo sudsko telo već politički instrument SAD i NATO-a. Farsa i tragedija, sjedinjeni u slučaju ove travestije od suda, jedan su od vodećih fenomena našeg kafkijanskog sveta.
Da li se nalazimo u situaciji u kojoj je svetska diplomatija zapravo prestala da postoji u suštinskom smislu? Da li možemo reći da je međunarodno pravo prestalo da važi i šta se dogodilo sa međunarodnim institucijama, uključujući UN?
SAD nikada nisu pristale na primenu međunarodnog prava u sopstvenom slučaju. One su to odbile. Međunarodno pravo ne funkcioniše u svetu. Međunarodne institucije i same UN predstavljaju servis velikih sila, uglavnom SAD i njihovih bliskih saveznika. To se najbolje može videti na primeru napada SAD i Britanije 2003. na Irak. UN i njihova povelja najstrože osuđuju akt agresije, koja predstavlja najveći zločin. UN su jednostavno prešle preko toga i dozvolile agresorima da upravljaju Irakom. To je takođe bilo tačno u slučaju agresije na Jugoslaviju, što je predstavljalo povredu Povelje UN. I UN nisu prstom mrdnule da osude ovu agresiju. Štaviše, tužilac Haškog tribunala Luis Arbur je maja 1999. podigla optužnicu protiv Slobodana Miloševića, i to u jeku NATO agresije, kada je bombardovana ne Srbija već civilna postrojenja u Srbiji: nacionalna televizija, hemijska postrojenja, bolnice… I ta žena, glavni tužilac Tribunala nezakonito osnovanog od strane Saveta bezbednosti, u jeku agresije i suprotno Povelji UN, podiže optužnicu protiv Miloševića. Eto, to je čisti Kafka. Čitav sistem UN stavljen je u ulogu izvršioca politike, kontinuirano usmerene protiv Srbije i Srba: srpski generali, predsednik, pripadnici establišmenta, svi su izvedeni pred ovaj sud. Mislim da je to neviđeni skandal. Sistem institucija međunarodnog poretka uzurpiran je od strane moćnih interesa, a MKTJ je slugeranjski agent SAD koji operiše preko NATO-a. Uzurpiranje međunarodnih institucija i formiranje mnogih drugih, kao deo agende moći, vidljivo je na svim primerima: Ruande, Iraka, Libije, Sirije. U pitanju je međunarodno pravo u svetu Franca Kafke.
Srbija je zemlja čiji politički predstavnici predstavljaju produženu ruku globalitarista, radeći ono što je dijametralno suprotstavljeno interesu zemlje i naroda. Ljudi su izloženi zaglušujućoj medijskoj propagandi i manipulaciji, narod živi u paralelnoj realnosti koju proizvode strogo kontrolisani mediji…
U istom sam stanju u kojem je i većina Srba u pogledu predsednika SAD. Nemam svog reprezenta u tom čoveku, Obami, koji je monstrum. On je još jedan u nizu onih kojima je mesto u pravom sudu koji bi sudio ratnim zločincima. Svaki predsednik SAD trebalo bi da se nađe pred ovakvim sudom. Delatnost predsednika SAD pripada onome što nazivam strukturnom nelegalnošću i strukturnim kriminalom, strukturnim vršenjem ratnih zločina. Oni su nasledili moć ove velike imperijalne države, koju koriste kako bi od prvog dana činili ratne zločine. Svi su oni počinili agresije i svi su odgovorni za ratne zločine. Svi oni su ratni zločinci i to je strukturna činjenica.
Ni ja nemam svoje političke predstavnike. Američki narod je u istom brodu u kojem je i srpski narod. Odnos o kojem govore predstavnici pokreta „Okupirajmo“ možda nije 1 : 99 već 5 : 95 odsto, ali dobro ilustruje da je američki narod uništila Vlada SAD, kao i srpski narod. SAD su najbogatija zemlja u svetskoj istoriji, a veliki i sve veći broj ljudi su beskućnici, mnogobrojni ljudi su nezaposleni i prihod se neprekidno smanjuje, tako da imate krizu u SAD, koje ne samo da nameću pogubnu politiku Srbiji već uništavaju i sopstveni narod.

MASAKR U nedavnom masakru u SAD, izvršenom u Osnovnoj školi „Sendi Huk“ u gradu Njutaunu, ubijeno je 20 dece od pet do 10 godina, i osam odraslih. Napadač, 20-godišnji Adam Lanza izvršio je samoubistvo. Kako objašnjavate ovaj događaj? U poslednjih trideset godina u SAD se dogodilo 67 slučajeva masovnih ubistava, sličnih ovom koje se odigralo u Konektikatu, a samo tokom protekle godine bilo ih je preko deset u kojima je pojedinac krenuo da ubija ljude. U pitanju je, dakle, nešto što se često dešava u Americi. SAD su veoma nasilnička zemlja. Svakako najviolentnija zemlja na svetu, i tako je od samog početka. Mi smo došli na ovo tle gde smo, po rečima heroja američke revolucije generala Henrija Noksa, prvog ministra rata u novooslobođenim američkim kolonijama, „uništili sve Indijance u najnaseljenijim delovima Unije“. Čitav 19. vek protekao je u uništavanju Indijanaca, a potom smo postali imperijalna sila koja ubija ljude širom sveta. Ljudi su programirani na nasilje. Industrija kompjuterskih igara, koje su veoma popularne u SAD, filmska industrija, Holivud, normalizuju nasilno ponašanje. Kompjuterske igre su prostor u kojem se uvežbava masovno ubijanje ljudi. Na tome se zasniva princip rada bespilotnih letelica. Ljudi koji navigiraju ove sisteme samo nastavljaju da igraju video-igre, šaljući bespilotne letelice i ispuštajući bombe i do 10.000 milja daleko. I oni su heroji u SAD. Rešenje problema putem nasilja je poput pite od jabuka za Amerikance, za koje je normalno da se njihova zemlja nalazi u neprekidnom ratu. Ekonomska i socijalna kriza takođe pogoduju nasilnom ponašanju, kao i nasleđe rasizma koji nikada nije prestao da postoji u SAD. Uništava se sistem socijalne zaštite, edukacija postaje nedostupna za većinu, tako da mnogi mladi muškarci misle da ne mogu da dođu do obrazovanja, zaposlenja i budućnosti zbog toga što su im Meksikanci i crnci konkurencija. Radi se, dakle, o tradiciji nasilja, portretisanju vojnih komandanata angažovanih na ubijanju ljudi širom sveta kao heroja: slavnih „ratnika“ koji daljinski upravljaju bespilotnim letelicama, a čak i policija u SAD postaje sve nasilnija i sve bolje naoružana. Mi možda nećemo imati novca da zaposlimo vatrogasce u školama, ali svakako imamo dovoljno novca za naoružavanje policije. Policajci su do zuba naoružani novcem koji im obezbeđuje federalna vlada, koja nema novca za dobro obrazovanje ljudi, ali zato obezbeđuje policiji helikoptere i najsavremenije vrste oružja. I u skladu sa svim tim, pre nekoliko dana podelio sam jedno svoje razmišljanje sa prijateljima, kojima sam izneo predlog da sve te sumnjive ljude, nezadovoljne i frustrirane, zaposlimo u vojsci kako bi išli i ubijali decu po drugim državama, umesto što ubijaju male Amerikance. U pitanju je bolesna šala, ali dobro pogađa suštinu