ИЛИ-ИЛИ И ПОСЛЕ ТОГА: Наша деца – српско бити ил’ не бити

Жртва коју смо положили је страшна. Надилази страхоте рата, којима смо такође изложени. Ово јесте нека стихија – и природна и друштвена – за коју ово друштво, а пре свега организовани његов део, није хтео да зна. Напротив, „поразе прогласисмо за победе“, што рече Дис. А то се може кротити само свеобухватним и револуционарним мерама које, шта год о томе мислили, укључују промену парадигме. Јер извесно је да „они који праве мирну револуцију немогућом, учиниће насилну револуцију неизбежном“, рече Џон Ф. Кенеди

Mного пута је цитирано да „ако у првом поглављу напишеш да пушка виси на зиду, она мора да опали у другом или трећем чину. Ако неће опалити, не треба ни да виси на зиду“. Кажу да је те 1904. за драму „Вишњик“ (ту су ове речи) Чехов сугерисао редитељима Станиславском и В. Немировичу-Денченку: „Моју представу треба режирати мелодично. Без грубости.“ Антон Павлович, прозорљиви геније, осећа да нема потребе да се урла и пренемаже, стање у друштву води – да пушка опали.
Годину дана после премијере „Вишњика“ (17. 1. 1904) избила је Руска револуција (22. јануар 1905) за коју се говорило да је била „анархистична“. Што је са политиколошког становишта тачно, али покренути процеси нису се могли зауставити.

ЗАШТО ЈЕ ОРУЖЈЕ ПРОБЛЕМ Сваки редитељ на политичкој позорници верује да је Чехов само досетљив писац, те је сигуран да ће он држати ону пуцаљку мирном дуго… А и кад опали, верују, да Чеховљева пушка пуца ћорцима.
Кад је у Србији почетком маја 2023. опалила пушка – у земљи која је зачудо мировала док је читав континент пуцао иако нико у Европи није имао тако јаке разлоге за пуцање као Србија – председник је брзином муње ухватио проблем: оружје!
Оружје је пуцало два пута – седамнаест мртвих. То је тако застрашујуће, и кривац се мора ухватити за рогове.
Пошто је број тачака у решењу 10 – јасно да је то смислила глава задужена за кризни менаџмент. Принцип те памети следи логику да није важно колико то има везе са реалношћу, већ је намера да се утиче на реалност! Да маса, слуђена и уплашена, поверује – све је под контролом.
Здрав разум пред тим пада ничице. Срамота те да питаш.
Истовремено бујају нуспродукти – множе се наративи (стари појам – гласине) како је то су оружјем испуњавање агенди споља, да се разоружа српски народ и припреми за… кланицу! У оваквим ситуацијама расправе о истинитости су бесмислене – јер ток неумитно показује да се Србија дуго подаје свим западним налозима, клечи пред амбасадорима, даје Косово, бауља на „европском путу“ без икаквог резона…
И није кризни менаџмент, колико год га плаћаш, свемоћан. То су послови који помажу у дневним манипулацијама, али само одлажу решавање проблема. Као дрога или опијати – данас ти је боље, сутра ти је горе. Прекосутра стартујеш од јучерашњег стања.
Зато свако ко укључи мозак схвата да је то са оружјем као централним проблемом као кад би, на пример, за сва зла у концентрационим логорима Трећег рајха неки решавач оптужио – жицу. Бодљикаву жицу.
Дакле: нису криви ни егзекутор, ни чувар на торњу, ни управник фабрике смрти, ни Химлер који је то све организовао и одржавао, ни „Мајн кампф“, ни држава, ни то да се све дешавало у друштву коме концлогор беше прихватљиво решење… Него жица! Бодљикава, може и са струјом, која је логорашима показивала да је излазак из логора немогућ. Наравно, ни логораши нису мислили да је жица убица.

МИРНА ИЛИ НАСИЛНА РЕВОЛУЦИЈА Кад се вратимо на „оружје“ у пролеће 2023. у Србији, ова извикана оптужница има врло мало везе с проблемима с којима је пуцњава (у Основној школи „Владислав Рибникар“ у центру главног града и потом у Младеновцу) суочила српско друштво.
Има везе, али мало. И кад би неки силан магнет покупио све што се оружјем зове, готово ништа од нашег проблема не би било уклоњено. Неће ништа решити ни КД врата, ни 1.200 полицајаца плус. Решавање почиње од оних који никако да се сете себе.
Жртва коју смо положили је страшна. Надилази страхоте рата, којима смо такође изложени. Ово јесте нека стихија – и природна и друштвена – за коју ово друштво, а пре свега организовани његов део, није хтео да зна. Напротив, „поразе прогласисмо за победе“, што рече Дис.
А то се може кротити само свеобухватним и револуционарним мерама које, шта год о томе мислили, укључују промену парадигме. Јер извесно је да „они који праве мирну револуцију немогућом, учиниће насилну револуцију неизбежном“, рече Џон Ф. Кенеди.
Све се толико искомпромитује у друштву да се мора кренути другим путем. Томас Кун је, говорећи о научном мишљењу, писао да је „узастопни прелазак из једне парадигме у другу путем револуције уобичајени развојни образац зреле науке“.
Наравно да политичари, као практични људи, верују у науку и искуство само док испуњава њихове накане. Дневне. И не држе до зрелости. Што би, како је Кант мислио, значило „имати храбрости користити властиту интелигенцију“. Али кантовци се не баве политиком.
Зато су повишени тонови, драмске паузе, јавно исказивање жала – само куповина времена да се уобличи одговор. Ипак, председникова екипа ПР професионалаца, без обзира што нас – како се рачуна – коштају више од два милиона евра годишње, неће то моћи да уобличи у лаке предизборне комаде „За нашу децу“. Не, ово није инсценирана поплава. Ово је велика поплава.
Као апокалипса из сећања Душка Трифуновића стављена под наслов Поплава: „Још грца грмље још шкрипи храст / још мајка бира смјер још плачем ја / још сусјед псује псује још сунце на нас зја… / А пливају видре пливају даске пливају краве / лети вика кружи птица плива пласт / на њима рода за њима кров са крова зов… / Небо вода – вода хорда… / Пукла равница а пукла брана па нема о шта / да удари вал…“ Препознајете атмосферу.
Олако бацане клетве и заклетве ће само дисквалификовати клеветника. Друштво се суочава с дубинским страхом од „болести насмрт“ која носи и питање може ли оно ово, уопште, да преболи.

СЕТИМО СЕ ДИСА Све је као у оној већ поменутој песми Наши дани Владислава Петковића Диса а из 1910: „Набујао шљам и разврат и пороци, / Подиг‘о се трули задах пропадања… / Исмејане све врлине и поштење, / Понижени сви гробови и животи, / Упрљано и опело и крштење… / Сад сву славу пронађосмо у партији… / Помрчина притиснула наше дане, / Не види се јадна наша земља худа; / Ал‘ кад пожар подухвати на све стране, / Куда ћемо од светлости и од суда! / Помрчина притиснула наше дане.“
Знам да знате, али понекад се учини да историја може бити „учитељица живота“. А и данас је сва памет у – партији.
Данима се партијска булумента која нама влада нападајно брине о себи. Пребројали мртве, изјавили саучешћа, ређали фразе на телевизији као пасијанс, организовали сахране… И ту се затвара њихов људски ум, а партијска памет тражи хитно: шта да се ради, за партију и партијско? Иза велике жалости ради се на самоспасавању. Јер циљ није здраво друштво него опстанак на власти. То није оптужба, то је смисао овог политичког система. Он не зна другачије.
Политички механизам постдемократског друштва није нам имплементиран да решава проблеме него да одржава потребну владу. Отуд су најважније активности – свакодневно мерење расположења јавног мњења и ПР акције, да би се знало који трик сад употребити: колико пута поновити лаж (Гебелсов бонус од сто пута је превазиђен) и колико дубоко потапати истину. Однекуд пробија она Ђинђићева мисао, које се он после одрицао: Коме је до морала нека иде у цркву!
Министар просвете је, ипак, пуштен низ воду. Не одмах! Какав је то учинак? Једино би он испао човек. Али после проигравања на шаховској табли, опипавања пулса масе… Сад, подноси! Жртвован је коњ, а краљ ће видети да ли је вредело.
Иначе, председник и премијер/ка су рекли да, кад се погледа, ту се и није ништа боље могло учинити. Они не верују да има икаквих разлога за злокоб поред оваквог партијског раја: предаја Косова Кристоферу Хилу да га он интелектуално поклони злом Куртију; или пред рушењем Сајма за потребе екстрапрофита неких Арапа или неарапа, ипак би се рекло; или пред испраћањем произвођача млека и стоке у Србији на сметлиште евробизниса а да „наша деца“ пију млеко у праху и да Срби славу славе, уместо уз примитивни ражањ, уз усољене мраве и пржене скакавце; или пред акцијом довођења ЕПС-а у оно стање у каквом смо гледали сва предузеће у рушилачкој приватизацији а што ће нам донети европску цену струје па и већу; или поред изузетног рачуна да нема ништа боље него да даш западним пљачкашима, да л‘ Рио Тинту да л‘ Немцима, да ти за рудну ренту од два-три одсто униште пола земље; или поред изузетног економског скока који нам је донео неколико пута већу инфлацију него у Европи која је такође на коленима итд., итд.
Дакле, поред таквих достигнућа изванредних, неки злотвор слави Хитлера у Србији, ђубре једно!? И зато дозивамо смртну казну за „нашу децу“, па да је провучемо до седме године, те да и прваци знају да имају право и на електричну столицу. То би било – достигнуће. Али укорили би нас они добри људи из Давоса. Ипак, да народ зна! Толика би била наша одлучност, кад бисмо смели.

КО ВЕРУЈЕ У МЕРЕ РАЗОРУЖАЊА Само је проблем, сад кад је пукло, ко ће веровати држави кад се она неприкривено показује – антинародном, о кључним питањима: 1) Косово, са прихватањем европлана и вођењем преговора само о предаји; 2) санкције Русији за усаглашавање са пропалом западном политиком, 3) економска политика коју презентују председник који све зна, премијер/ка која не зна ништа и први међу привредницима из Коморе чије је привредно искуство колико средњошколца који је радио петнаест дана преко студентске задруге – а ради се на предаји свих ресурса и поништавању сваке српске привредне активности; 4) породица о којој, на челу колоне, брине премијер/ка која организује Европрајд и са партнерком (док ради на доношењу закона о истополним браковима) показује народу шта је узорита срећа; 5) војска која херојски пуца на Пасуљанским ливадама а сутрадан хрли – упркос објави да тамо неће ићи док траје рат у Украјини – на мрачни НАТО „Платинасти штит“; 6) полиција, која је најпониженија – кад ви бедни возите 54 на сат следи казна од осмине просечне плате, а кад председниково кумче вози „ламборгини“ 154 км на сат и псује плаве гадове у камеру, онда они ухапсе „ламборгини“ на неки дан; 7) црква која и чињењем и ћутањем одступа од пута патријарха Павла; 8) школовање, које је постало радња без икаквог циља, сем да се младалачка необузданост усмерава на вршњаке и наставно особље. (Да имамо ПР менаџера, смислио би још две ставке.)
Ко ће предати оружје таквим институцијама? У времену кад сигурност измиче. Околни народи се наоружавају, дижу тон, а наш председник објављује – разоружавање Срба!
Парадокс драматичне најаве је што нема слоја спремног да слуша: они који државу доживљавају као маћеху зазиру и зазираће од сваке сарадње, а они „њени“, класа деце поборника Београда на води (обојица „јунака“ мајског пуцања су из тог слоја) – то немају ни у примисли. Они верују, знају – јер су то видели и јавно и у својој околини, да се никакве санкције не односе на њих. Зато и јесу важни што хорда њихових очева хапси и кажњава, а њима гледа кроз прсте. Њима Србија није домовина.
Улазимо у време кад власт неће подржавати нико осим плаћених чиновника: полиција, војска, државни секретари, министри… „У држави у којој већи део грађана дангуби не могу се рађати значајна дела“, знао је Николо Макијавели. А ствар је још гора, ако они одлуче да не дангубе.
И? Шта? Нормално, најављује се спасоносно решење – избори! Нови избори! А проблеме ћемо решавати – некад. Никад?