ГЛЕДАМ, СЛУШАМ, ПИШЕМ… Анђели и демони

Добили смо дете демона – масовног убицу. Па ако ни то није довољно да нас приме у ЕУ, онда да коначно дигнемо руке од тога. Јер жртвовали смо најбоље што имамо. Наше анђеле

Коначно смо и ми постали део глобалног западног света. И то његовог најгорег облика. Добили смо дете демона – масовног убицу. Па ако ни то није довољно да нас приме у ЕУ, онда да коначно дигнемо руке од тога. Јер жртвовали смо најбоље што имамо. Наше анђеле. Трећи и четврти мај 2023. године били су дани када је цела Србија занемела. Тај мук осећа се и даље.
Кажу да је пред крај живота, кад је већ помишљао на самоубиство, велики књижевник и нобеловац Ернест Хемингвеј био уверен да му је преостао само један пријатељ: велики бор на крају ливаде иза његове куће у Кечуму, у држави Ајдахо, САД. Остало је забележено да се велики писац сваког јутра упућивао стазом у правцу бора. Кад би стигао да свог омиљеног места, седао би у хлад и почињао да говори с дрветом. Једном знатижељнику који му је тражио објашњење за такво чудно понашање Хемингвеј је одговорио: „Пошто сам разговарао са толико људи и пошто сам увидео да то ничему не служи, шта ми је друго преостало сем овог драгог, немог саговорника, тако удаљеног од наших беда и тако блиског небу?“
Насупрот књижевника, филозофа и хуманиста уопште, који будућност углавном доживљавају као онеспокојавајућу антиутопију, а на развој људских духовних својстава гледају као на својеврсну регресију – научници, данас, сасвим некритички и уз обилну злоупотребу најсавршенијих достигнућа информатичке ере, већ по обичају настоје да се уздигну изнад закона природе и универзума.
Све до наших дана, наука је проучавала човека заобилазећи суштину људске душе. Међутим, модерна технологија омогућила је неурофизичарима да завире и у светињу нашег мозга. Научницима се пружила могућност не само да дијагностицирају одређене његове делове већ и да анализирају и испитају како функционишу и чиме се „баве“ мождане ћелије, и у ком су односу са емоционалним животом индивидуе.
Још пре двадесетак година Сузан Гринфилд са Оксфордског универзитета је закључила: „Мозак је физички орган мишљења, разум, његово персонификовано лице. Свест је нешто сасвим друго: она је непостојана и може да нас напусти, у сну или под наркозом. Свест је душа разума, али шта је душа у чистом облику? На ово питање наука још није одговорила.“
Нити ће икада одговорити. Јер шта су Доктор Џекил и Мистер Хајд? Ко се од њих двојице налазио у мозгу тинејџера док је убијао своје вршњаке од 13 година у основној школи у Београду? Или у мозгу младића од 21 године који је насумице пуцао и убијао своје „мете“ у околини Младеновца? Извршиће се безброј испитивања, безброј анализа, стручних и нестручних мишљења, ТВ дебата, новинских чланака, али одговор на то питање нећемо добити. Могуће је да су душе тих убица (ако су их уопште имали) у том тренутку биле – на неком другом месту. И тако, као и много пута до сада, Бог је своје анђеле позвао на небо да му красе престо, а демоне је оставио нама, на земљи… Зашто? Шта ће нам? Да нас подсећају какви понекад можемо да будемо? Знамо ми то. Али то је Божја одговорност. Он нас је створио.
Толико је непојмљиво и ужасно да је све могуће. Тешка духовна криза у којој се последњих деценија нашао добар део човечанства постала је изузетно погодно тле за развој сваковрсних патолошких мутација изворног хришћанства. Верске секте, осим што разарају кохезионо верско устројство народа, представљају и озбиљан безбедносни проблем. Последица деловања секти јесте и насиље у породици, све чешће у нашој земљи. Чланови секте, по правилу, губе свако интересовање за своју породицу и у потпуности се посвећују својим „новим родитељима“. Секте стоје иза многих случајева самоубистава. Најзад, извршиоци неких монструозних убистава која су се догодила у последње време у тренутку злочина били су опчињени „дејством секте“… Да, могуће је.
Западни идеолози и протомајстори досадашњег Новог светског поретка (у одумирању) произвели су духове и силе којима више не могу да овладају или да их укроте. Због тога долази до трагичног сукоба техничког напретка са еродирајућим традиционалним моралним вредностима. Неконтролисано дивљање тзв. слободног тржишта (које је данас у очигледном узмицању пред неумољивом претњом пропасти људске цивилизације), либерализам у својим малигним метастазама, дефинитивно су поткопали дигнитет сваке хумане професије, од писца до научника, и озбиљно угрозили и до сада готово непостојећу стабилност породичних односа. Тиме је људска врста дошла до краја свог никад оствареног сна о социјалном благостању и људској хармонији.
Ернест Хемингвеј је, на своју срећу, умро без шансе да дочека „ерупцију благодети“ информатичке ере. Али слутио је велики писац да крај другог миленијума хришћанске ере и почетак трећег не доносе ништа добро: само безграничну усамљеност појединца, аутизам и аномију; људе збуњене и очајне, лишене националног идентитета и друштвених корена, суочене с безброј безвредних опција реалног и виртуелног света. Децу демоне – и њихове невине жртве.
Мора да је и о томе разговарао са својим дрветом. А с ким би?