Drugim krugom do predsednika

Na prošlonedeljnim izborima, koje su mnogi proglasili najsudbonosnijim u njenoj istoriji i „najvažnijim u svetu 2023.“, Turska nije izabrala šefa države, a odluka ko će predvoditi zemlju u narednih pet godina pašće u ponovljenom glasanju, 28. maja, kada će na „crtu“ izaći aktuelni predsednik Redžep Tajip Erdogan i kandidat ujedinjene opozicije Kemal Kiličdaroglu

U Turskoj će se 28. maja održati drugi krug izbora za predsednika republike, jer na glasanju minule nedelje nijedan od trojice kandidata nije osvojio natpolovičnu većinu, a najbliži tom cilju bio je 69-godišnji aktuelni šef države Redžep Tajip Erdogan, sa (prema preliminarnim rezultatima dostupnim do zaključenja ovog broja „Pečata“) 49,4 odsto osvojenih glasova. Drugi je bio Kemal Kiričdaroglu (74), kandidat široke opozicione koalicije, za kog se izjasnilo 44,88 odsto građana izašlih na birališta. Treći kandidat, desničarski nacionalista Sinan Ogan, koji je u trku ušao kao totalni autsajder, osvojio je 5,17 procenata, a njegovi glasovi bi, kako sad stoje stvari, mogli da prelome drugi krug, tj. da odluče ko će u sledećih pet godina sedeti u predsedničkoj palati.
Na glasanju za parlament sa 600 mesta, održanom paralelno s predsedničkim izborima, Erdoganova Stranka pravde i razvoja (AKP) osvojila je oko 37 odsto glasova, a u koaliciji s partnerima trebalo bi da zadrži parlamentarnu većinu. U opozicionoj koloni, kojoj je pripalo 38 procenata, najuspešnija je bila Kiričdarogluova Republikanska stranka (CHP), sa 28 odsto. Levičarska opcija, čiji je član i kurdska partija HDP, imaće oko devet odsto glasova, čime preskače cenzus od sedam odsto. Glasalo je skoro 90 odsto od nešto više od 64 miliona birača koji su birali između tri predsednička kandidata, 24 političke partije i 151 nezavisnog kandidata za parlament. (Navedeni rezultati su nakon prebrojanih 97 odsto glasova.)
Po oceni državne izborne komisije, glasanje je proteklo bez većih problema, što je potvrdio i Erdogan, navodeći to kao dokaz da je Turska demokratska zemlja koja poštuje izbornu volju svojih građana. Kiličdaroglu je, međutim, tokom brojanja glasova upozoravao svoje članove biračkih odbora da ne gube iz vida glasačke kutije sve dok ne bude potpisan i poslednji izveštaj.

BITNO RAZLIČITI KANDIDATI Iako je većina predizbornih anketa, a posebno prognozera na Zapadu, „tipovala“ pobedu Kaličdaroglua, Turci su pokazali da i dalje najviše poverenja imaju u Erdogana, koji zemljom vlada već dve decenije, kao premijer i predsednik. Objašnjenje za tu naklonost su Erdoganova harizmatičnost i spremnost da, braneći interese 85 miliona Turaka, odlučno pokaže neslaganje sa stavovima i najvećih sila. Pred samo glasanje Erdogan je optužio Džozefa Bajdena da je dao naređenje da ga svrgnu, i da to svi znaju. Kiličdaroglu, nazivan turskim Gandijem, zbog fizičke sličnosti sa slavnim Indijcem, više podseća na birokratu koji teže uspostavlja prisniji kontakt s masama. Prednost Erdogana je i to što ga sunarodnici bolje poznaju i što mogu da kažu da su, pre sadašnje ekonomske krize, obeležene visokom inflacijom i privrednom stagnacijom, s njim imali niz godina stabilnog razvoja. Turska je danas vojna sila i važan faktor u međunarodnim odnosima, što imponuje njenim stanovnicima i što je vešto koristila zahvaljujući najviše Erdoganu.
Nedavni zemljotres, u kom je stradalo oko 50.000 ljudi, uzdrmao je Erdoganovu vlast, pre svega zbog saznanja da je pad mnogih zgrada bio posledica nepoštovanja zakona i korupcije, ali većina građana i dalje smatra da će zbrinjavanje unesrećenih najuspešnije izvesti baš on. Erdogan je, inače, obećao da će svi ljudi koji su u zemljotresu ostali bez krova nad glavom, do proleća, dobiti nove domove. Kiličdaroglu nema iskustvo u vođenju države, što rađa sumnju da bi, bez većih društvenih lomova, ispunio obećano: promenio sistem vladanja obnovom demokratije, vratio funkciju premijera ukinutu „Erdoganovim referendumom“ 2017. godine, i učinio realnim pristupanje Turske Evropskoj uniji. Kiličdaroglua sunarodnici doživljavaju kao političara otvoreno naklonjenog Zapadu, pre svega Americi, dok u Erdoganu, što im izgleda više odgovara, vide lidera koji uspešno balansira između Zapada i Istoka, pre svega SAD i Rusije, uz konstantnu brigu za ono što odgovara Turskoj.
U pokušaju da ublaži nezadovoljstvo ljudi, Erdogan je najavio značajno povećanje minimalnih zarada i niz drugih socijalnih mera, poput ranijeg odlaska u penziju i poreskih olakšica. Nije, međutim, pokazao spremnost da, uprkos kritikama iznutra i spolja, menja način vladanja, koji mnogi nazivaju apsolutističkim, a njega „izabranim sultanom“. Posle neuspelog državnog udara 2016, iza kojeg je stajao verski vođa nastanjen u Americi Fetulah Gulen, i više bombaških napada u zemlji, Erdogan je zaoštrio borbu protiv terorizma, u čemu ima široku podršku naroda, mada se, pod firmom te borbe, ne kloni ni represije prema političkim neistomišljenicima i medijima.

TURSKI KANDIDATI I SVET Turska je, zbog svog geostrateškog položaja, kao spoj Evrope i Azije, oduvek bila važan svetski igrač, bitan Istoku i Zapadu. Iako članica NATO-a, ona je u Erdoganovoj eri više puta ušla u ozbiljan klinč sa tom alijansom. Najnoviji je bilo njeno dugo protivljenje prijemu Finske i Švedske u NATO, uz obrazloženje da te zemlje štite počinioce terorističkih napada protiv Turske. Pod pritiskom Brisela i SAD, Erdogan je, ovog proleća, dao „zeleno svetlo“ Finskoj, ali i dalje drži spuštenu rampu za Švedsku.
Zaoštravanje između Turske i NATO-a posebno je pojačalo Erdoganovo zbližavanje s Rusijom i Vladimirom Putinom lično, koji mu je, kako se često čuje u Turskoj, spasao glavu dojavom o pripremi udara „gulenista“. Kulminacija te bliskosti dostignuta je 2019. kad je Rusija isporučila Turskoj raketne sisteme S 400, čime je zadat težak udarac bezbednosnoj arhitekturi zapadne vojne alijanse. Erdoganova Turska ljuti NATO i zbog Ukrajine, pre svega odbijanjem da se pridruži sankcijama Zapada Rusije i držanjem svog neba otvorenim za ruske civilne avione. Erdogan je i tu sledio tursku računicu, a rezultat je bio pravi bum u rusko-turskoj trgovini, a usledilo je i otvaranje prve turske nuklearke izgrađene ruskim sredstvima i tehnologijom. Isplatilo mu se, dakle, kažu analitičari, što nije hteo da kažnjava Rusiju, iako je osudio njenu agresiju na Ukrajinu i pružao podršku Ukrajincima isporukom naoružanja. Uspeo je i da, uz pomoć generalnog sekretara UN, „izboksuje“ da Rusija otvori luke na Crnom moru za izvoz ukrajinske pšenice.
Erdoganovi protivnici su i u predizbornoj kampanji oštro kritikovali ovo njegovo „rusofilstvo“, ocenjujući ga kao loš politički kurs za zemlju, pogotovo za posrnulu tursku privredu i trgovinu, jer se one – prema sudu tih kritičara – ne mogu oporaviti kidanjem veza sa Zapadom. Upravo zbog toga je Kiričdaroglu često govorio o potrebi snažnijeg zaokreta Turske prema Zapadu i Americi. Kao mamac za svoje potencijalne glasače isticao je i da će, postane li predsednik, ozbiljno poraditi na vraćanju „priče“ o ulasku Turske u EU, što je Erdogan davno izbacio s liste svojih prioriteta tvrdeći da „EU ne želi Tursku“.
Kad je reč o bližem okruženju, Turska najverovatnije, bez obzira na to ko će biti predsednik, neće menjati politiku prema Kipru, što znači da će se i dalje zalagati za dve države na davno podeljenom ostrvu između tamošnjih Grka i Turaka. Što se grčko-turskih odnosa tiče, dugo zategnutih, moglo bi se očekivati njihovo poboljšanje. Nadu tome dali su kontakti i izjave najviših zvaničnika dve zemlje posle katastrofalnog zemljotresa u Turskoj kada je Atina pokazala veliku solidarnost s komšijama preko Egeja i poslala veliku pomoć, što je Ankara primila sa zahvalnošću i uvažavanjem.
Odnosi Srbije i Turske, prvenstveno ekonomski, koji su tokom Erdoganove vladavine dobili snažan zamah, najverovatnije će se unapređivati, ali nije realno očekivati da će Ankara, ko god da pobedi, povući priznanje lažne države Kosovo, koju je priznala među prvima u svetu.

PROGNOZE ZA DRUGI KRUG Prve procene analitičara ukazuju da će pobeda koju turska nacija, ali i svet, s nestrpljenjem očekuju, biti tesna, „da će odlučiti nijanse“. Za nova ubeđivanja birača, objektivno govoreći, ostalo je premalo vremena. Građani znaju da bi trijumf Erdogana značio nastavak autoritarnog vođenje zemlje, hod po već utabanoj stazi i da bi s Kiličdarogluom, koji je obećao više slobode i demokratije, došla veća neizvesnost.
Kad je postalo jasno da će predsednik biti izabran u drugom krugu, Erdogan je, očigledno nezadovoljan što mu je nova pobeda izmakla „za dlaku“, samo pozvao birače da i 28. maja masovno izađu na birališta, dajući tako do znanja da veliku izlaznost smatra glavnim uslovom da pobedi svog protivkandidata. Bude li tako, Erdogan će obeležiti prvi vek turske republike koju je osnovao Kemal Atatur jer će, ako izgura novi sedmogodišnji mandat, na vlasti neprekidno biti 25 godina. Kiličdaroglu je, i pored značajnog zaostatka u prvom krugu, uveren da će ponovljeno glasanje doneti radost njemu i njegovom pristalicama, jer se, kako kaže, „pokazalo da većina građana želi promene“. Iako ima mišljenja da bi ishod novog glasanja mogao da odredi uticaj spoljnih faktora, pa čak i da bi moglo doći do ozbiljnijih nemira, prevladava uverenje da je ipak sve u rukama turskih birača i da se neće dogoditi ništa neželjeno uprkos činjenici da je tursko društvo oštro podeljeno na dva bloka i s tradicijom ozbiljnih političkih lomova. Na jednoj, može se reći Erdoganovoj strani je uglavnom ruralna, starija, manje obrazovana i islamizovana Turska, dok su iza Kiličdaroglua stali pretežno oni koji čine sekularnu, urbanu i bolje obrazovanu Tursku s liberalnijim pogledom na svet.
Iako se računa da trećeplasirani kandidat Ogan sigurno neće pozvati svoje pristalice da glasaju za Erdogana, izvesno je i da njegova naklonost Kiličdarogluu neće biti bezuslovna, odnosno da će on, za dogovor o podršci, od kandidata opozicije tražiti prihvatanje nekih njegovih krajnje desničarskih stavova što bi moglo biti i zalaganje za proterivanje sirijskih izbeglica kojih je u Turskoj oko tri miliona.