Другим кругом до председника

На прошлонедељним изборима, које су многи прогласили најсудбоноснијим у њеној историји и „најважнијим у свету 2023.“, Турска није изабрала шефа државе, а одлука ко ће предводити земљу у наредних пет година пашће у поновљеном гласању, 28. маја, када ће на „црту“ изаћи актуелни председник Реџеп Тајип Ердоган и кандидат уједињене опозиције Кемал Киличдароглу

У Турској ће се 28. маја одржати други круг избора за председника републике, јер на гласању минуле недеље ниједан од тројице кандидата није освојио натполовичну већину, а најближи том циљу био је 69-годишњи актуелни шеф државе Реџеп Тајип Ердоган, са (према прелиминарним резултатима доступним до закључења овог броја „Печата“) 49,4 одсто освојених гласова. Други је био Кемал Киричдароглу (74), кандидат широке опозиционе коалиције, за ког се изјаснило 44,88 одсто грађана изашлих на биралишта. Трећи кандидат, десничарски националиста Синан Оган, који је у трку ушао као тотални аутсајдер, освојио је 5,17 процената, а његови гласови би, како сад стоје ствари, могли да преломе други круг, тј. да одлуче ко ће у следећих пет година седети у председничкој палати.
На гласању за парламент са 600 места, одржаном паралелно с председничким изборима, Ердоганова Странка правде и развоја (АКП) освојила је око 37 одсто гласова, а у коалицији с партнерима требало би да задржи парламентарну већину. У опозиционој колони, којој је припало 38 процената, најуспешнија је била Киричдароглуова Републиканска странка (ЦХП), са 28 одсто. Левичарска опција, чији је члан и курдска партија ХДП, имаће око девет одсто гласова, чиме прескаче цензус од седам одсто. Гласало је скоро 90 одсто од нешто више од 64 милиона бирача који су бирали између три председничка кандидата, 24 политичке партије и 151 независног кандидата за парламент. (Наведени резултати су након пребројаних 97 одсто гласова.)
По оцени државне изборне комисије, гласање је протекло без већих проблема, што је потврдио и Ердоган, наводећи то као доказ да је Турска демократска земља која поштује изборну вољу својих грађана. Киличдароглу је, међутим, током бројања гласова упозоравао своје чланове бирачких одбора да не губе из вида гласачке кутије све док не буде потписан и последњи извештај.

БИТНО РАЗЛИЧИТИ КАНДИДАТИ Иако је већина предизборних анкета, а посебно прогнозера на Западу, „типовала“ победу Каличдароглуа, Турци су показали да и даље највише поверења имају у Ердогана, који земљом влада већ две деценије, као премијер и председник. Објашњење за ту наклоност су Ердоганова харизматичност и спремност да, бранећи интересе 85 милиона Турака, одлучно покаже неслагање са ставовима и највећих сила. Пред само гласање Ердоган је оптужио Џозефа Бајдена да је дао наређење да га свргну, и да то сви знају. Киличдароглу, називан турским Гандијем, због физичке сличности са славним Индијцем, више подсећа на бирократу који теже успоставља приснији контакт с масама. Предност Ердогана је и то што га сународници боље познају и што могу да кажу да су, пре садашње економске кризе, обележене високом инфлацијом и привредном стагнацијом, с њим имали низ година стабилног развоја. Турска је данас војна сила и важан фактор у међународним односима, што импонује њеним становницима и што је вешто користила захваљујући највише Ердогану.
Недавни земљотрес, у ком је страдало око 50.000 људи, уздрмао је Ердоганову власт, пре свега због сазнања да је пад многих зграда био последица непоштовања закона и корупције, али већина грађана и даље сматра да ће збрињавање унесрећених најуспешније извести баш он. Ердоган је, иначе, обећао да ће сви људи који су у земљотресу остали без крова над главом, до пролећа, добити нове домове. Киличдароглу нема искуство у вођењу државе, што рађа сумњу да би, без већих друштвених ломова, испунио обећано: променио систем владања обновом демократије, вратио функцију премијера укинуту „Ердогановим референдумом“ 2017. године, и учинио реалним приступање Турске Европској унији. Киличдароглуа сународници доживљавају као политичара отворено наклоњеног Западу, пре свега Америци, док у Ердогану, што им изгледа више одговара, виде лидера који успешно балансира између Запада и Истока, пре свега САД и Русије, уз константну бригу за оно што одговара Турској.
У покушају да ублажи незадовољство људи, Ердоган је најавио значајно повећање минималних зарада и низ других социјалних мера, попут ранијег одласка у пензију и пореских олакшица. Није, међутим, показао спремност да, упркос критикама изнутра и споља, мења начин владања, који многи називају апсолутистичким, а њега „изабраним султаном“. После неуспелог државног удара 2016, иза којег је стајао верски вођа настањен у Америци Фетулах Гулен, и више бомбашких напада у земљи, Ердоган је заоштрио борбу против тероризма, у чему има широку подршку народа, мада се, под фирмом те борбе, не клони ни репресије према политичким неистомишљеницима и медијима.

ТУРСКИ КАНДИДАТИ И СВЕТ Турска је, због свог геостратешког положаја, као спој Европе и Азије, одувек била важан светски играч, битан Истоку и Западу. Иако чланица НАТО-а, она је у Ердогановој ери више пута ушла у озбиљан клинч са том алијансом. Најновији је било њено дуго противљење пријему Финске и Шведске у НАТО, уз образложење да те земље штите починиоце терористичких напада против Турске. Под притиском Брисела и САД, Ердоган је, овог пролећа, дао „зелено светло“ Финској, али и даље држи спуштену рампу за Шведску.
Заоштравање између Турске и НАТО-а посебно је појачало Ердоганово зближавање с Русијом и Владимиром Путином лично, који му је, како се често чује у Турској, спасао главу дојавом о припреми удара „гулениста“. Кулминација те блискости достигнута је 2019. кад је Русија испоручила Турској ракетне системе С 400, чиме је задат тежак ударац безбедносној архитектури западне војне алијансе. Ердоганова Турска љути НАТО и због Украјине, пре свега одбијањем да се придружи санкцијама Запада Русије и држањем свог неба отвореним за руске цивилне авионе. Ердоган је и ту следио турску рачуницу, а резултат је био прави бум у руско-турској трговини, а уследило је и отварање прве турске нуклеарке изграђене руским средствима и технологијом. Исплатило му се, дакле, кажу аналитичари, што није хтео да кажњава Русију, иако је осудио њену агресију на Украјину и пружао подршку Украјинцима испоруком наоружања. Успео је и да, уз помоћ генералног секретара УН, „избоксује“ да Русија отвори луке на Црном мору за извоз украјинске пшенице.
Ердоганови противници су и у предизборној кампањи оштро критиковали ово његово „русофилство“, оцењујући га као лош политички курс за земљу, поготово за посрнулу турску привреду и трговину, јер се оне – према суду тих критичара – не могу опоравити кидањем веза са Западом. Управо због тога је Киричдароглу често говорио о потреби снажнијег заокрета Турске према Западу и Америци. Као мамац за своје потенцијалне гласаче истицао је и да ће, постане ли председник, озбиљно порадити на враћању „приче“ о уласку Турске у ЕУ, што је Ердоган давно избацио с листе својих приоритета тврдећи да „ЕУ не жели Турску“.
Кад је реч о ближем окружењу, Турска највероватније, без обзира на то ко ће бити председник, неће мењати политику према Кипру, што значи да ће се и даље залагати за две државе на давно подељеном острву између тамошњих Грка и Турака. Што се грчко-турских односа тиче, дуго затегнутих, могло би се очекивати њихово побољшање. Наду томе дали су контакти и изјаве највиших званичника две земље после катастрофалног земљотреса у Турској када је Атина показала велику солидарност с комшијама преко Егеја и послала велику помоћ, што је Анкара примила са захвалношћу и уважавањем.
Односи Србије и Турске, првенствено економски, који су током Ердоганове владавине добили снажан замах, највероватније ће се унапређивати, али није реално очекивати да ће Анкара, ко год да победи, повући признање лажне државе Косово, коју је признала међу првима у свету.

ПРОГНОЗЕ ЗА ДРУГИ КРУГ Прве процене аналитичара указују да ће победа коју турска нација, али и свет, с нестрпљењем очекују, бити тесна, „да ће одлучити нијансе“. За нова убеђивања бирача, објективно говорећи, остало је премало времена. Грађани знају да би тријумф Ердогана значио наставак ауторитарног вођење земље, ход по већ утабаној стази и да би с Киличдароглуом, који је обећао више слободе и демократије, дошла већа неизвесност.
Кад је постало јасно да ће председник бити изабран у другом кругу, Ердоган је, очигледно незадовољан што му је нова победа измакла „за длаку“, само позвао бираче да и 28. маја масовно изађу на биралишта, дајући тако до знања да велику излазност сматра главним условом да победи свог противкандидата. Буде ли тако, Ердоган ће обележити први век турске републике коју је основао Кемал Ататур јер ће, ако изгура нови седмогодишњи мандат, на власти непрекидно бити 25 година. Киличдароглу је, и поред значајног заостатка у првом кругу, уверен да ће поновљено гласање донети радост њему и његовом присталицама, јер се, како каже, „показало да већина грађана жели промене“. Иако има мишљења да би исход новог гласања могао да одреди утицај спољних фактора, па чак и да би могло доћи до озбиљнијих немира, превладава уверење да је ипак све у рукама турских бирача и да се неће догодити ништа нежељено упркос чињеници да је турско друштво оштро подељено на два блока и с традицијом озбиљних политичких ломова. На једној, може се рећи Ердогановој страни је углавном рурална, старија, мање образована и исламизована Турска, док су иза Киличдароглуа стали претежно они који чине секуларну, урбану и боље образовану Турску с либералнијим погледом на свет.
Иако се рачуна да трећепласирани кандидат Оган сигурно неће позвати своје присталице да гласају за Ердогана, извесно је и да његова наклоност Киличдароглуу неће бити безусловна, односно да ће он, за договор о подршци, од кандидата опозиције тражити прихватање неких његових крајње десничарских ставова што би могло бити и залагање за протеривање сиријских избеглица којих је у Турској око три милиона.