Анђели се гнезде у нама

Да ли се покушајем убиства Захара Прилепина изнова поставља у центар епохе и питање теме књижевности и улоге писца у друштву?

Пре равно десет година, за време васкршњих празника, Захар Прилепин гостовао је у Београду. Ако се не варам, то је била његова друга посета Србији. Некако се удесило да једино тад, у то време може да допутује. Страховали смо да ли ће бити публике и колико, јер (нама се тако чинило) Београд је био празан. Када се велика концертна сала Студентског културног центра, негдашњег Официрског дома, испунила – стајало се или седело са стране – било је више него јасно да је Захар не само руски него и српски писац. Толико узбуђености и љубави, заједништва и радости стекло се те вечери међу свима – били смо пулсирајућа жишка у космосу. Такво осећање нам је донео Захар. Пре тога читала сам његове књиге и помислила – Руси увек пишу као да ништа друго на свету не постоји.

НЕ САМО ПИСАЦ – РУСКИ ПИСАЦ Вест да је управо у те исте дане кад је боравио у Србији, пре деценију, извршен атетнтат на писца – прострујала је светом. Светом, јер он је писац светских размера. Нелагодност и зебња увлаче се у гласове док размењујемо вести. Стрепели су сви, који га воле, за његов живот, још од почетка рата, али ето, он иде својом земљом и не мисли о томе, он просто живи једино како може – не одричући се ни земље ни народа, ни историје.
Покушајем убиства Захара Прилепина изнова се поставља у центар епохе и тема књижевности и улога писца у друштву. Овај чин је потврда да је писац важна особа, да може да утиче на свест и јавност. Истовремено доводи у питање цео западни наратив о многим стварима, а првенствено о слободи појединца. Ако писац/човек има ставове и активности изван парадигме новог светског поретка и задате теме, не само да ће бити изопштен као уметник већ се његова глава може и уценити. Захара то много не брине, јер толики у низу иза њега научили су га да човек није достојан ако мисли само на себе.
Захар Прилепин је превођен на многе језике, књиге су га водиле диљем света. Међутим, Срби су га присвојили више него многе своје писце и није тешко разумети због чега.
Захар Прилепин каже, ја нисам само писац, ја сам руски писац. Он се увек потписује и пише посвете, искључиво на руском; говори на трибинама, у ТВ емисијама, конференцијама – увек и искључиво руски. У његовим књигама јунаци нису никаква елита, они су, иако појединачно перфектно изнијансирани, увек – народ. Тема његовог књижевног опуса је Русија – руски човек. Кад каже руски човек, то значи да се и у новом веку у руском човеку огледа древноруски дух; јунаци његових књига стога имају, увек, једну сеновиту нијансу, један траг архетипског из кога се усложњава њихов свет.

ДОСТОЈАНСТВО У СУРЕТУ СА АЖДАЈОМ Појединачне приче су тешке, често туробне и бруталне; ипак, Захар увек, из сваке приче изнесе живот. Све пулсира, протиче као у врућици, као у бунилу, страдања су страшна; писац пред нас износи сурове призоре, трас па у лице, бум право у срце – знојиш се и дрхтиш док читаш; љутиш се и свађаш, спреман да заплачеш, али на крају изрониш проведен самом божјом снагом, и душком, удахнеш, стресеш се, разнежиш… тако се пише велика књижевност – да се све помери и задрхти. Тако сe пише кад си и сам дубоко у потресима и соковима света. Кад не калкулишеш. Он је и Чехов, и Толстој, и Достојевски, и Љермонтов, и Јесењин – све се то збрало у њему, као печати – цела руска традиција проговара испод његовог пера. Ипак, рецимо, један од омиљених савремених писаца Захару је Френзен. И сасвим је јасно, да кад прође овај век, њих двојица стајаће у историји светске књижевнсоти – заједно.
За нас је занимљиво питање због чега је Захара српски читалац, а доцније и шире мњење пригрлило као свог?
Захар гласно каже то што јесте и стоји иза тога, он је и писац, и човек са ставовима. Српски читалац жељан је таквих писаца. У целом овом разјапљеном веку – наш положај потпуне колонијалне потчињености потврђује се и кроз комерцијално-поданички дух у уметности. Наше културно поље препуно је млаких духова и дела преко којих могу да се добију многе привилегије и моћ, важно је само умети прилагодити се траженим глобалнолибералним моделима. И што се гласније прича против дехуманизације, то се у тишини иза кулиса она доследније одвија. Ипак, људима је потребна нада и неко ко ће показати достојанство у сусрету са аждајом. Захар се, и кроз своје књиге, и ставове појављује као тај који је кадар да издржи буру и остане доследан ономе у шта верује. Враћа наду да се може стајати усправно. Српски читалац то цени.

ЈУНАК СВОЈЕ ПРОЗЕ Писање је за њега озбиљан посао; да нема књига, ето, како бих дошао у Србију и упознао све вас, каже. Захарка, кажем кад се први пут сретнемо, Захарка. И тако настављамо да га ословљавамо нас неколицина. Он се слатко смеје. Кад кажем да сам утврђивала руски између два сусрета, рећи ће, како би тек било да ниси!
Тешко време живимо. И најлакше је правити се луд. Време је салонских и резиденцијалних писаца. Време је прогона придева руски (а и српски је непопуларан), већ смо видели рат против Чајковског, Рахмањинова, Достојевског, Толстоја… У том смислу, јасно је да савременици, уколико остају под својим придевом, немају шансе у западној цивилизацији. А како видимо, немају мира ни у својој земљи. Сви хуманистички принципи Запада падају у воду кад је у питању, ево, рецимо Прилепин. Могао је, рецимо, да постане нерус и лепо живи од тога у белом свету, међутим, ко год је прочитао његове описе језера, река, планина, смене годишњих доба на руском тлу – јасно му је да такав човек не може изаћи из себе, да је елементарни део земље.
Прилепин је, за читаоца, јунак своје прозе. А његова проза по књижевнотеоријским мерилима котира се одиста веома високо широм света. То што је Андрић говорио за Црњанског да је одиста рођени песник, може се применити и у овом случају: Прилепин је рођени писац великог талента. Писац који разуме да уметност мора имати тежину, и остати изван идеолошког поља, иначе нема сврхе стварати. Његови јунаци су разнолики, сложени, композиција задивљујућа; жанрови се преплићу и додирују толико да читалац, после сваке књиге, има осећај да је ронио дубоко (вода је ледена, дубина мрачна) и изронио насред океана у несагледиво блештавило светлости. Па, у чему је проблем?

ОДАНОСТ ОТАЏБИНИ Писац има став, одан је отаџбини – не тражи резервни језик нити земљу; говори без претварања, има хуманитарну организацију за помоћ сународницима у ратној зони – једностаавно, јавна је личност која се не крије иза својих књига, јер, како рекосмо, он и јесте саздан од свих својих јунака. Више је од писца, и читаоци га због тога присно доживљавају и то не само они који подржавају његов активизам него и они други, јер тешко је у његовим књигама наћи идеолошки наратив који би на било који начин гушио универзалну естетску раван.
Истина, рецимо он је православни бољшевик; али разуме да се у историју мора унети нека правда и равнотежа, стога у Обитељи кроз потресне слике и тежак наратив не штеди бољшевике нити комунисте изводећи, на извесни начин, правду за хиљаде страдалих у логорима на Соловецком архипелагу. Рецимо, поред многих подвучених места у књизи, наћи ће се и ова: „Корачајте кроз живот чврсто, али непрестано осећајте кроткост и страхопоштовање према ономе који ће своју благодатну помоћ неизбежно дати свима који су служили Њему.“
У Писмима из Донбаса, може се рећи, дневнику пишчевих ратних дана, са аутентичним ликовима и догађајима, пише из суштине бића – рат је суров, а судбина човекова непредвидљива; али писац је велики и приповедање остаје, са књижевнотеоријске тачке, чисто, без идеолошке црте – читаће се без предубеђења (иако су књижевни јунаци руски војници, махом ополченци), једнако и за сто година као и сад, као сведочанство једног времена.

БОГ ЈЕСТ Прилепин је маг, Бог му дао, да исприповеда непоновљиво и свет детињства и свет транзиције и распад државе, и профитере и људе са маргине и сиромашне и богате; да створи непоновљиве профиле и типове, да нас изује из ципела и бруталношћу и нежношћу. Роман Обитељ завршиће речима: „Човек је страшан и мрачан, али свет је хуман и топао.“
Бог јест, записаће Прилепин, на више места у књигама; Бог јест, рећи ће у разговору и приватно и јавно. Рећи ће у једном разговору и то да се анђели гнезде у нама. Можда је у томе, између осталог, проблем овог света с људима који надилазе празнину и бестијалност овог века?
Весна, до встречи, буди счастљива, твој Захарка. И, тако, на свакој књизи, радосно и присно, остају трагови сусрета. Заправо, срели смо се тек неколико пута, али оно осећање да си заиста с неким у вечности – родниј человјек, и да се нешто велико, суматраистичко, испунило тим сусретом, у општем бунилу века, утешно је.
Бог јест, и биће.