УСПЕШНА НАТО ПРИЧА

Ако је веровати речима Аљбина Куртија да је такозвано Косово „успешна НАТО прича“, онда би случај јужне српске покрајине заиста био суи генерис, у шта Колективни запад већ дуже од деценије убеђује сав остали свет, пошто ниједна друга „НАТО прича“ до сада није била успешна. А тешко и да је „Косово“ изузетак који потврђује правило

Такозвани премијер такозваног Косова Аљбин Курти много је забринут што би такозвано Специјализовано веће Косова са седиштем у Хагу (народски речено суд за ратне злочине такозване Ослободилачке војске Косова) могло да, како је рекао, помогне Србији да „прекроји историју“. Сваки Србин се када се помене „прекрајање историје“ на Косову и Метохији загрцне, јер одмах помисли, на пример, на албанско својатање српских манастира. Тако, на пример, припадници Удружења косовских историчара „Али Хадри“ тврде да Дечани не припадају Српској православној цркви, него је то „храм православних Албанаца, који је обновљен на темељима илирског храма – Дардан, а манастир је саградио Фра Вита Кучи на земљи Хака Кучија из Дечана“.
Исто тако, албански „историчари“ тврде да су Немањићи заправо албанско племе Нимани, а да је Милош Обилић заправо био Албанац Милуш Копилићи (Milush Kopiliqi). Према њима, чак ни вожд Карађорђе није био Србин него Албанац из племена Клименти. „Њиховог“ највећег националног хероја Скендербега да и не помињемо. Рећи да породица Ђурађа Кастриота води порекло од старог српског братства Браниловића (Бранила) из Зете, да је до промене презимена из Браниловић у Кастриот (изведено од латинске речи castrum, односно грчке κάστρο за „замак“) дошло у доба Скендербеговог прадеде, да се скендербегов деда Павле Кастриот доселио се у Јањину у Епиру као српски кефалија, да му се отац звао Иван, мајка Војислава, браћа Станиша, Репоша и Костадн, а сестре Мара, Јелена, Анђелија, Влајка и Мамица, да му је матерњи језик био српски, да је писао ћирилицом, на (старо)српском језику… све би то, вероватно било „прекрајање историје“ из Куртијеве визуре. Прекрајање историје је и негирање тврдњи „енглеског“ социолога Гезима Аљпиoна рођеног у Албанији да су Албанци били чак и Хомер и Александар Велики.

СКРНАВЉЕЊЕ ЕПОПЕЈЕ ОВК Није Курти, међутим, мислио на ово прекрајање историје него на бацање љаге на „епопеју ОВК“, како косовски Албанци воле да зову последњу епизоду свог ратовања против Срба и српске државе. „Подржавам да свако ко је одговоран за рат треба да одговора. Међутим, сматрам да није фер да се у први план стави Косово, док Србија, не само да није преузела одговорност за своје злочине већ их и негира“, рекао је Курти у интервјуу за лондонски „Тајмс“. У овој Куртијевој реченици има исто онолико логике, смисла и разума колико и, на пример, у горепоменутој тврдњи да је Хомер био Албанац. Подржава да свако ко је одговоран за рат треба да буде изведен пред лице правде, али не подржава рад суда који треба да утврди да ли је неко из ОВК за нешто одговоран. „Косово“ се ставља у „први план“, иако је у том истом Хагу српском војном и политичком врху суђено пре већ скоро двадесет година. Србија „негира“ злочине, а он их не негира, наравно. Мислимо, не негира српске злочине.
Морао би Курти да се побуни и што овај суд у Хагу не скрнави само сећање на дане славне борбе терористичке ОВК, него износи и неке много прљаве детаље о биографији и деловању доајена америчке дипломатије попут актуелног амбасадора у Београду Кристофера Хила. Како пишу „Вечерње новости“, на суђењу четворици лидера тзв. ОВК у Хагу – Хашиму Тачију, Кадрију Весељију, Реџепу Селимију и Јакупу Краснићију – Тужилаштво је показало фотографију на којој је Кристофер Хил у друштву терориста, што иде у прилог томе да је имао блиске везе са злогласном „Ослободилачком војском Косова“, која је у то време била на листи терористичких организација и у Америци. Снимак је настао 1. јануара 1999. и на њему се, осим Хила, виде и Волфганг Петрич, затим у униформама Јакуп Краснићи са амблемом ОВК на руци, Сокољ Бошота и Рам Буља, који су припадали дреничкој оперативној зони. Састанак америчких званичника с припадницима тзв. ОВК, на коме тадашњи амерички амбасадор у Скопљу Хил опуштено седи за трпезом с терористима, одржан је у Драгобиљу код Ораховца.
Да ли је ревизија историје или само додавање још једне странице у књигу доказивање тога да су терористи из ОВК били НАТО пешадија, односно да су пилоти из НАТО-а били ваздухопловство ОВК коју је само неколико месеци раније Вашингтон сматрао терористичком организацијом? Зар косовски Албанци нису поносни на своје савезништво с Вашингтоном? Ако се ревизијом историје назива покушај да се установи истина и спроведе правда за људе оптужене за злочине против човечности, конкретно прогон, затварање, мучење, убиство, присилни нестанак лица, друга нехумана дела, и ратне злочине (незаконито хапшење, окрутно поступање, мучење), шта је, онда, негирање злочина? Према оптужници, Тачи, Весељи, Сељими и Краснићи терете се за злочине који су се догодили од марта 1998. до септембра 1999. године, а набројана су и места затварања и мучења на 15 локација на Косову и Метохији и две у Албанији, појединачна имена 102 жртве, појединачни злочини и убиства цивила, заробљеника, неистомишљеника.

РУСИ СУ СВУДА Посебну чар Куртијевој изјави даје чињеница да и он, попут нашег угледног професора безбедности Зорана Драгишића, свуда види Русе, па и у овој оптужници. Опет је логичан као тврдња да је Хомер био Албанац. Суд у Хагу је својим деловањем, како тврди, охрабрио руску регионалну игру подривања Косова зарад отварања „другог фронта“ против НАТО-а након Украјине. Проблем је само што су овај суд основале и што га финансирају Европска унија, Канада, Норвешка, Швајцарска, Турска и САД, које баш и нису савезнице Кремља. Судијски састав је сличан и чине га арбитри из Британије, Холандије, Ирске, Норвешке, Италије, Немачке, Француске, Швајцарске, Чешке, Естоније, Канаде, САД и Белгије. Слична је ствар и с Тужилаштвом које чине искључиво држављани ЕУ, или једне од пет држава које су основале и финансирају трибунал. А можда су то све руски агенти који потпирују Балкан, што би рекли Курти и Драгишић.
Имају Руси, каже Курти, још један разлог да желе пропаст „Косову“. Поред тога што им одговара отварање још једног фронта против НАТО-а, „Косово је успешна НАТО прича, којој Руси желе пропаст“. Као да је осталим „НАТО причама“, оним у Авганистану, Либији, или Ираку било потребно руско мешање да би пропале. Лепо су то све Американци сами упропастили. Осим Авганистана, који се данас налази тачно тамо где је био и пре америчке агресије 2001. године, све ове остале „НАТО приче“ су враћене у камено доба, чиме је прећено и Србији, ако се сећате. Једино право питање овде није то да ли уопште може постојати успешна или неуспешна „НАТО прича“ него да ли НАТО, када се упушта у неку од својих авантура, жели да та „прича“ буде успешна, односно шта заиста за НАТО представља успех. Ако се погледају наведени примери, ни Срби, ни Албанци не би требало да прижељкују „успех НАТО-а“ на Косову и Метохији. Албанци још мање него Срби, јер би могла да им се понови судбина Курда у Сирији, или западних савезника у Авганистану. Могло би, на пример, да им се деси да као Авганистанци који су за време окупације радили за Британију зарад азила у тој земљи Лондону морају да доставе документацију оверену код талибана од којих се крију.