ТЕОПОЛИС – ИДИ НА КОСОВО

Истина је да не можемо имати снаге да се вратимо на Косово док не почнемо да живимо њиме овдје и сада

Ако ти се не свиђа француско-њемачки план, а ти, брате, купи породицу па право на Косово. Доста је више брањења Косова одавде“, мирно ми говори пријатељ за кога – да ме је неко питао само који дан прије тога – никада не бих помислио да је у стању да ми каже ту омиљену лозинку случајне Србије. Мој пријатељ није аутошовиниста, мада га финале косовске драме и склоност преузимању готових мисаоних слика чине све више ехом и њему самом до јуче незамисливога.
„Очигледност“ таквог моралног максимализма не би било тешко оспорити на безброј начина. Једно од основних људских искустава је оно о смјештености у одређену ситуацију од тренутка нашег зачећа: из те ситуације не можемо се покретати по вољи и рјешавати све проблематичне аспекте стварности тако што се само измјестимо из окружења. Борба за живот, достојанство, будућност своје породице и народа подједнако је важна у Београду, Фочи и Грачаници. Иначе: косовски и метохијски Срби углавном немају ту потребу да свакога ко воли Косово и Метохију „морално“ транспортују код себе. Ваљда зато што и сами сваки дан слушају пријетње да ће их неко послати за Србију ако им се „Косова репубљик“ не свиђа.

БОЛЕСНА ЛАКОЋА ЖИВЉЕЊА Постоји нека болесна лакоћа с којом данашњи човјек – у доба „свеопште љубави свих ка свима“ – упућује друго људско биће да оде из његовог видокруга, живота и простора само зато што му се не свиђају његови (различити) погледи. Та другосрпска склоност да нас пошаљу на Косово неодољиво подсјећа на исту поруку коју чујемо од некадашњих сународника у Сарајеву и на Цетињу. Истина: пасивно-агресивни облик углавном не спецификује тракторски превоз, трајно визуелно везан за осјећање немоћи и прогонства крајишких Срба као једини пожељан начин нашег одласка на Косово и Метохију.
Зрно истине у том приговору – без кога он и не би био болан – састоји се у очигледном размаку између живота убједљиве већине нас и косовског завјета по коме би требало да живимо. Па ипак, када мало размислим о свему, чини се да су други видјели мој живот као ближи Косову него што се то и мени самом чини.
Када нам се родило треће дијете Марија, већ је понеко из родбине констатовао да смо „непросвећени“. Кап је у том дијелу родбине прелило рођење Василија. „Ви сте Шиптари“, пола у шали, пола у збиљи каже тетак Миодраг. Чак ми је и једна монахиња помало подругљиво констатовала да „попови хоће да оправдају своје парохије тиме што ко Шиптари рађају дјецу“. Парохију, као професор на Факултету, немам, али ако се заиста било шта несумњиво честито може рећи о свештенству нашег доба, то је оно да је многодјетније од просјека друштва. (Знам да ће огроман број читалаца поентирати да је то могуће управо због бољег животног стандарда од друштвеног просјека, на шта је вриједно поставити узвратно питање: зашто онда још боље стојећи привредници, фудбалери и политичари немају још више дјеце? Да бар нешто није везано и за вриједносне приоритете?) Срби на Косову и Метохији, нарочито у гетима јужно од Ибра, најчешће ступају у брак млади и имају по петоро дјеце (или што би они рекли „петоро деца“). Да ли нам то нешто говори? Можемо ли ми у слободи и просперитету да више будемо „Шиптари“ и „Косовари“? Да живимо као да смо на Косову – да живимо Косово? Можемо ли да личимо на наше сународнике у Ораховцу, Грачаници, Хочи?

ФОЧА КАО ХОЧА „Где оно ти предајеш?“, пита ме београдски таксиста док гестикулацијом показује суманутост возача испред њега. „У Фочи.“ „Па зар не беше оно богословија у Пећи“, не предаје се београдски таксиста, полихистор по мјери XXI вијека. „У Призрену је, и то је средња богословска школа, ја сам у Фочи, у Републици Српској.“ „А да, бре, Фоча, знам, ја мислио негде на Косову.“ „Можда сте мислили на Хочу?“ „Јесте, знао сам нешто тако. Фоча, Хоча…“ За човјека у чијем космосу и полису је Панчево шаљива „Румунија“ а Младеновац „тамо у Србији“, ми већ живимо тамо гдје би нас поборници пашалукизације Србије и мој пријатељ послали.
Заиста: можда и даље не живимо на Косову (породична митологија нас је у лику Павла Орловића већ након Косовске битке доселила у Херцеговину. Ако смо за напуштање Косова криви – криви смо вијековима). Али Косово је данас подједнако име за достојанство српског народа, за један – рудама богат а историјом незамјењив – неотуђиви дио Србије, као и за стање руралног и заосталог, онај багаж који Срби који су имали сиорановску несрећу да буду рођени (па још рођени као Срби) желе да оставе нама „Шиптарима“.
Косово је, изгледа, само наша брига. Шта, онда, да се у постојећим околностима ради како би се онемогућило стање у коме би Србија – са потписом предсједника или без њега – почела да остварује договорени текст и анексе њемачко-француског споразума? Када живите „на Косову“, мјесту гдје вам није до краја познат друштвени и политички крајолик Београда – јединог српског политичког простора од важења данас – тешко да можете да дајете конкретна упутства и задатке – што многи који се такође прибојавају коначног „мирења са косовском реалношћу“ очекују. Дух фрагментације, осипања и агресије (као одговор на невјерицу и фрустрацију) код многих несумњиво родољубивих људи производи жељу за једноставним и динамичним рјешењем. У свеопштем консензусу да се нешто мора учинити како „двије стране“ не би признале „суверенитет, симболе и државну цјеловитост“ оне „друге“ (тј. како Србија не би чињенично признала као независну државу своју аутономну покрајину), сви саставни дијелови нашег отпора непрекидно се антагонизују тактиком „пусти то, то је замајавање, дај ово што ти ја кажем“. И лична и црквена молитва, и јасна и артикулисана ријеч непристајања на суверенизацију АП Косово и Метохија и „нормализацију“ стања у коме су Србија и Косово два одвојена правна субјекта, и размишљање о положају Русије, и лични труд да се преобразимо тако да живимо Косовом и на Косову – све се то у једном жамору забринутости набацује једно против другог, иако једино како можемо успјети јесте ако не паднемо духом и не ископнимо у несигурности и недоумицама. Свакако, ако је потребно купити вријеме, оно се може платити свим само не Косовом. Јер чему онда вријеме након Косова, вријеме након Србије?
Истина је да не можемо имати снаге да се вратимо на Косово док не почнемо да живимо њиме овдје и сада. Свако од нас ових дана пред страдалну а онда и свијетлу седмицу има разлога да са Христом прође од Јерусалима на Голготу. „Изгубили смо ми, Дарко, Косово, 1999“, каже ми други пријатељ, такође родољубив али склон поравнавању са линијом која му се зада. „Изгубили када су твоји Орловићи пошли са Косова, изгубили 1945.“ „Је ли Христос изгубио на Крсту?“, мој је једини одговор.