СНАГА ДУХОВНОГ ОКА

Цео актуелни вид стваралаштва овогодишње добитнице Награде „Момо Капор” за ликовну уметност Снежане Петровић, а можда и цео њен опус – вид је сна, истраживања сновитости, досањаности, облик дубоког, закопаног унутрашњег живота, на путевима vita contemplativa

Снежану Петровић (Нови Сад, 1977), овогодишњу добитницу Награде „Момо Капор” за ликовну уметност, коју додељује Задужбина Момо Капор, жири (Дејан Ђорић, ликовни критичар, председник; Драган Јовановић Данилов, књижевник и ликовни критичар и Сања Бјелановић-Јанковић, галериста) сматра једном од најбољих сликарки у Србији. Једино је она као професорка (на Академији уметности Универзитета у Новом Саду), сликарка, цртачица и графичарка успела да у богатој балканској фантастичкој фигурацији да нов и оригиналан допринос. Награда је угледна, додељује се искључиво најистакнутијим сликарима и од прошлог добитника искључиво млађим уметницима. Откад су угашене награде Нишке Арт фондације и Владимира Величковића за цртеж, Задужбина Момо Капор једина стимулише плакетом, новчаним износом и великом медијском подршком младе ствараоце.

Домаћа и инострана јавност препознале су ову новосадску уметницу као значајну, ону која ствара насупрот инстант формама актуелне уметности, предодређеним често и да се формално врате ђубришту историје, планетарном ђубришту на прелому два последња века. Она остварује материјално и естетски трајна дела, а данас, у време расула свих вредности, ништа није потребније од упоришта. Уз Љубодрага Јанковића Јалета и Жељка Ђуровића, она је међу ретким целовито оствареним уметницима, који обједињују три ствараоца у себи, делујући у различитим медијима цртежа, графике и слике. Њене слике, међутим, у новије време имају и неке скулпторске одлике, проширења са којима излазе у простор, ка трећој димензији и објективној уметности. Велики вредносни обрт који је предузела није у томе, па ни у супротстављању естетици ружног, веома присутној у данашњој фантастичној уметности највише посредством уласка хиперреализма и поткултуре. Можда највредније код ње нису даровитост, марљивост, упорност и интелигенција већ доброта. Шта то у уметничком смислу значи? Снежана Петровић је дошла на терен традиционалног начина изражавања, где су помаци минимални ако не и немогући, сваки стваралац је оптерећен исувише бројним и моћним претходницима, генијима из давне и недавне прошлости. Захтев да се ствара увек ново и оригинално, по сваку цену, највише је особеност модерног времена, као и сама идеја прогреса уведена Француском револуцијом (прогрес може водити и у амбис па је поједини традиционалисти сматрају сатанском идејом).

То доводи уметнике у безизгледну позицију, према све бржем начину рада и учесталијим помацима ка естетици шока и визуелне досетке. Фантастична уметност којом се она бави има и друга своја ограничења. Делује као надстил, метастил, који обједињује све друге, а за основне стилске формације можемо сматрати реализам, апстракцију (у виду орнаментике присутну миленијумима) и експресионизам, мада би се можда и импресионистичка решења могла пронаћи у прошлости. Фантастика болује од других болести, различита је од свих осталих основних стилских формација и велико је естетско упориште пре свега у обнови слике, цртежа и графике (постоје и скулптори те врсте као Адријана Поповић, ћерка славног сликара и академика Љубе Поповића). Фантастика не враћа изравно и буквално као реализам поверење у лепоту, она до лепоте стиже посредно, заобилазно. Како сведочи већ програмски назив групе Медиала, ирационализам у уметности обележава очигледна чињеница да су уметници те врсте најчешће осуђени да стварају из порива блиских демонским тј. како је приметио уметник Стеван Новаковић: „Лако је стварати фантастику из црнила а тешко из белог.” Тако је и сликар Микан Аничић уочио да већина српских стваралаца те врсте, старијих као и млађих, припада црном крилу, али црнило је само донекле одбрана од баналности, философ Дионисије Дејан Николић тврди да постоји и „црни кич”. То се добро могли уочити у књизи Ars Phantastica о српском цртежу фантастичне појавности, једном вероватно усамљеном издавачком подухвату у свету на скоро 700 страна, у коме су представљени и радови Снежане Петровић. Млади не излазе из црнила и мрака који је почео са надреализмом и Медиалом, за који је један француски зналац рекао: „Ви Срби сликате само рат”.
Снежана Петровић је другачија од свих осталих и усамљена у свом прегнућу по томе што ствара из позитивног, из „белог”, не дугујући ништа наслеђу Медиале и естетици чудовишног. Њено је дело одређено добротом а не злом, лепотом, племенитошћу, питомошћу и љупкошћу као заборављеном естетском категоријом. Зло има интелигенције у изобиљу а она је демонстрира у служби доброте. На тај начин је најтеже стварати и то у практичном и естетском смислу значи да је предузела неслућени и велики естетски и вредносни обрт. Питање решавања фантастичног уметничког дела које не зачарава шармом зла, греха, преступа, бунта или ужаса, које не кокетира са окултним, пребацила је на божански план.
Још је Драгош Калајић уочио да сликари из групе Медиала настојећи да изађу из ђубришног, стравичног, монструозног и мрачног постају наивни, чим напусте царства језе, хорора, смрти, палости и трулежи делују неубедљиво. Осим Леонида Шејке и још више Светозара Свете Самуровића, донекле Оље Ивањицки и Милована Видака, медиалисти су стварали у духу чудовишног, па и сада већина младих српских следбеника тог покрета из шездесетих година прошлог века посежу за естетиком „але” (Мед+ала=Медиала).

Једино се из нове генерације уметника томе одупрла Снежана Петровић, мада треба поменути и сликара, цртача и графичара Будимира Буду Димитријевића и сликара Предрага Пеђу Тодоровића. Снежана је од њих најдаље отишла, она ствара на немогућем естетском терену, у области коју нико пре ње није открио и начео, у царству фантастике која не припада Сатани али ни Барбици, Дизниленду и (пост)модерним глупостима. Само је она до краја суочена са великим изазовом у који улаже цео свој дар – како бити убедљив, али не и црн, како стварати немогуће, фантастично лишено зла.
У тај ванредни, смели и оригинални естетски подухват, који јој налаже њен карактер, у ту духовну авантуру, уметница улаже свој свет снених, крхких и леполиких фигура и фигурина, за које није само тајна како су у занатском смислу изведене, већ зашто, како се дошло до њих, којим духовним оком. Цео њен садашњи вид стваралаштва, а можда и цео опус – вид је сна, истраживања сновитости, досањаности, облик дубоког, закопаног унутрашњег живота, на путевима vita contemplativa. Дела настају као медитација, бајање над платном или папиром после којег остају неки златни трагови, украси духовног живота, пабирци среће, бића са сунцем на лицу и златом у срцу. Можда није реч ни о чему другом него о љубави, сликарству као ведрини, есенцији и лепоти, о револуционарном повратку воље за живот у време духовне сенилности, када се, како каже сликарка Љубица Мркаљ, „Људи рађају уморни”. Снежана Петровић је храбро, као Regina cordis, устала против духовне палости, усмеривши своје зраке ка унутрашњој илуминацији, према царству маште, у сусрет хелиоромантизму, једином царству које, како каже Драгош Калајић, нико не може да нам одузме.