САВО СТИЈЕПОВИЋ, КЊИЖЕВНИК – Овде не обитавају људи већ њихове љуштуре

Да ли присуствујемо времену које не само да је потиснуло Бога него је и човека искључило из свог тока?

Саво Стијеповић, књижевник из Чачка, некад песник, сад романописац, добитник награде „Мирослав Дерета“, приређивач бројева култног часописа „Градац“ чије су теме Џим Морисон, Џек Керуак и панк. Недавно је изашла неготинска „Буктиња“ која му је, у целини, посвећена.
Једном речју, Стијеповић је остатак древне прошлости, која нам, у доба тријумфа вештачке интелигенције, испоручује фосфоресцентне фосиле какав је он. У једном ранијем интервјуу своје фосилство је потврдио следећим исказом: „Мени једино није јасно како може да постоји подмладак било какве политичке партије. Па, то није нормално! Сваки млади човек треба да буде у побуни против система, против сваке власти. Чак и ако му је све потаман, он треба да буде против тога и да се гласно пита: Зашто ми је све потаман? Побуна је једина здрава ствар која нам је у Србији остала. А можда останемо и без ње.“ А онда се усудио да дода: „Рокенрол је данас постао меркантилна ствар, роба, забава, фол. Заиста ме буни то што сада, када је побуна доиста потреба, не једино у Србији већ и у свету, такве побуне нема.“

Стијеповићу, реци – чему се ти надаш? Зар не видиш да те је време прегазило? После свега што се чини на путу ка трансхуманизму ти пишеш романе и причаш о побуни?
„Благословена да је Нада!“ Она је у темељу свега, у првом постављеном камену сваког цивилизацијског здања, у сваком стварању, уметности и философији. Јасно, постоје и оне мале наде до којих веома држим, и на којима се сваки живот заснива, рецимо то како ћу успети да још једном посетим нека чудесна места у Боки, на Дурмитору или у Левчу, да ћу, као у старог, доброг Диса, присуствовати једној идили, бескрајном летњем предвечерју, на некој веранди, док се испред мене простиру беле херцеговачке стене, топла српска брда или широко море, нада како ће ми се жена, син или пријатељи радовати каквом успеху и постигнућу. И све то припада малим породичним хроникама.
Али великих нада заиста више немам и не носим их у себи – рецимо, то да се ово друштво икада може поправити или учинити бољим. Наравно, то не значи како треба ову тврду и горку стварност нихилистички радосно прихватити, напротив. Оваква друштва, изопачене и злураде заједнице треба тући равно у главу. Борба не престаје када се истроше све илузије, када потону утопије или када се цела младост рашчивија. Живот, просто, није нека угодна и лепа пасторала.
Присуствујемо страшном, великом одрону цивилизације, мада се та цивилизација непрестано урушава, хиљадама година се урушава, али ће једном стварно ударити о ледину. Довољно је погледати око себе, није само хуманизам пресвучен у транс већ је све около постало „транс“. Технологије су придонеле убрзању, а то убрзање је повећало страх код људи, и истовремено још више му стегло окове. Није нимало чудно што се онда фашистичке силе, сулуде и мучне скупине јављају посвуда, само сада одевене у некакве либералне сукње или у добро познате националистичке дресове. А плус су ту и стари весели нагони који воде ка порицању других, порицању другости, најзад – и порицању себе. Порицати сопство, порицати себе, то је суицид, једна од најдубљих деструкција. Опасности, дакле, долазе са свих страна, рађајући екстреме. Сви ти екстреми се, ма одакле да крену, слева или здесна увек лепо, па чак и повесно поздраве, кадгод да се сретну. А на крају, ма из како удаљених равни да пођу, свакако се сретну у некој тачки. И рукују, притом. Срдачно се поздраве. То је зато јер ово доба у себи нема више никакве самилости, емпатије, ово човечанство, што је помало збуњујуће и парадоксално, нема више никакве љубави ни према свом потенцијалном потомству. Ми смо у времену које не само да је потиснуло Бога већ је и човека искључило из свог тока. Овде обитавају не људи већ љуштуре од људи. Те и такве љуштуре ће пре изабрати смрт света него живот и трајање, успон човека. Да се присетимо паметних стихова Љубе Симовића, „ко се из човека не пење у Бога, силази у звер“!
О чему су биле твоје песме, а о чему су сада твоји романи?
Пустимо сада моје песме да се одмарају у тишини. Мада је у последњој „Буктињи“ направљен, између осталог, избор из тих мојих раних збирки. Неке песме благонаклоно читам, неке не подносим. Има ту добрих ствари, као и оних не толико добрих. Романи су друго. Чини ми се како су они, сви до једног, заправо романи идеја, али вешто упаковани – ако би се већ морало говорити о жанру или их ставити, све са етикетом, у неку литерарну фиоку – у авантуристичко штиво, роман пута. Опет, слободно се може рећи, да су тамо уплетени и одређени елементи фантастике, како фолклорне, тако и универзалне, засноване на различитим митолошким обрасцима, затим билдунгс романа, па и постмодернизма (хеј, али заиста хеј!).
Не играм се тим стварима. Озбиљно прилазим томе. Наравно да ће се јавити и неки несрећници – што узимају за себе право да се ословљавају критичарима, а то никако нису, усред своје плитке памети, уског образовања, злурадости и недовољне начитаности – који ће рећи како то није добро, да нема сврхе и доброг наратива. Али с друге стране јављају се гласови који кажу да је у питању свакако аутентична, особена и изврсна проза.
Моји су романи луди, весели урлици, они су крик и памћење, они су упозорења, готово па јестива ствар. Та атмосфера у њима, то компоновање, отмене и сумануте дигресије чине их другачијим. Јасно ми је да сам честит писац који не држи до устаљених наратива или до прозних, замућених бара и мочвара у којима тужни крокодили расипају сузе док мљацкају кости. Рођен сам за то, да пишем честиту прозу која не поставља само питања већ покушава да даје и одговоре, кроз више гласова – једни су комични, други једноставни, трећи можда и истинити – кроз сударања, поништавања или узајамна трвења: тако се стварају нови светови који се, у том вишегласју и сукобљавањима, или урушавају или тек почињу да се подижу. То је крвоток мог приповедања. Онде ударају дамари, вене се пумпају. Моја проза је, просто, један дрски организам који се не плаши медиокритета и паланачке нарави. Јер свака добра књижевност се данас склања негде у страну, понижава се, шутира, пљује, а све ради тога да не би помутила устаљеност, јер је добра књижевност увек опасна по безначајност, по осредњост, по мизерни ток ствари, по систем, мали или велики, небитно. Добра књижевност нема у себи никакву калкулацију, не жели корист и није ту да би освојила кулоаре таштине и остале глупости. А сведоци смо успона безначајности, зар не? Осредњост, глупост и подлост данас су постале вредности у које се не сме таћи. Е па, видиш ли, ја их изазивам и осећам помало среће у томе, када почну да зазиру и да се уплашено бране, као да ћу да им отмем нешто. А ја, не, нећу им отети ништа, не зато што сам онај који не отима већ због тога што немају ништа ваљано да им се отме.
Колико си своје романе градио слушајући рок, а колико бацајући око на античку трагедију?
Античке поетике су ми веома блиске. Наиме, моји су романи најближи трагичном сензусу који је у тим поетикама присутан. Многе сам дане, па и месеце проводио читајући античку књижевност, као и студије о величанственим делима која су, како год да окренеш темељ књижевности, и даље сам у томе. Питања која су онде постављена и данас одјекују у одајама, храмовима, на трговима и пољима, испод вешала, под гранатама, једнако као и на гозбама, под неонским светлима у великим градовима, за свечаним асталима. То, једноставно, траје. С друге стране, рокенрол и филм, феномени поп културе, уткани су у моје одрастање, уденути у мој светоназор. То су ствари које чине мој дивни, приватни Вавилон. Као што је у тамошњи клауструм, у то унутрашње двориште, под те аркаде, дух слободе унело хришћанство. Све те ствари посматрам у складу, јер оне и јесу измирене и красно се допуњују, све оне говоре о слободи, о срцу и побуни срца, о разореним повестима, о праведности и добром у човеку. О основном људском праву које данас, кроз лажне, западне демократије, источњачке деспотије и разваљене колоније на југу, покушавају да укину, тако што кажу: слободе нема, то је тек једна страшно рабљена реч, термин, а да је и има, шта ће ти, шта би ти с њом, поред оволико окованих, измучених и гладних, осакаћених и телом и духом, о чему то причаш, Стијеповићу, какве те то лажне омче стежу, чему?… Истина, нити сам велики борац, нити активиста, нити члан било чега, нити некакав затајни, мали пророк, али уверен сам, ма колико то звучало нескромно, да сам одличан читалац и тек довољно добар писац.
Рекао си да код тебе ликови скачу из књиге у књигу. Има ли то везе с класичним стрипом, који, у недостатку инспирације, савремени Холивуд филмски експлоатише у бескрајним Марвеловим мултиверзумима?
Стрип је дивна ствар. Све те слике, све те сличице које се настављају једна на другу, облачићи у којима теку речи и реченице или су, у духу, сликовног романа, стављене у посебну преграду испод цртежа, као код Хала Фостера, велико су чудо. Не разумем људе који се не радују добром стрипу. Наравно да стрип има у мојим романима важну улогу. И не само стрип већ и филм, и рокенрол. Некада је, рекао сам то већ негде, рокенрол ближи античким поетикама него што је то случај с многим високопарним књижевним делима и јадним студијама, апстрактним, климавим, испразним тумачењима зрелих уметничких штива и достигнућа. Мада зна и често бити инфантилан и приземан, морам и то рећи.
У необичном свету у коме живимо пало ти је у део да присуствујеш рађању и умирању рокенрола, који се сада преселио у област класичне музике. Радио си бројеве „Градца“ посвећене Џиму Морисону и феномену панка, али ту је и Џек Керуак. Шта се десило с рок побуном, а шта са Америком, за коју смо веровали да никад неће постати коначно уточиште идеологије Симпсонових?
Рокенрол је посебна ствар. На страну какав је сада, а готово да је никакав. Изгубио је креативност, компас никада није ни требало да има, али јесте постао роба, тек то, ништа даље. Надам се да ће уследити неки нови историјски талас, талас колективног бунта, нека врста буђења, када ће се појавити нова лица тражећи нови израз, рушећи све оно што је старо, што је терет и окоштало. Није немогуће. Можда ће уследити неки нови осунчани и слободни фестивали. И ако их буде, освануће, убеђен сам, управо на америчком тлу. Да, Америка је стварала илузије, али ко није? Нисам ту да браним царства, ни западне земље, ни Средишње краљевство, ни свето Кијево, ни беспућа Русије од које се, дубоко верујем, и сами Руси плаше, јер их та и толика земља брине, а можда и ужасава. Има ко да брани сва та лудачка царства, њихове војне и узлете и дизања и понирања. Не јашем за те банде. Али стаћу тамо где једино позвани стоје, са свим својим страховима, пијанствима и прогласима о слободном свету, не глобалистичком, не уско националном: нећу дозволити никоме да ми намеће своје ставове као једино одрживе, једино истините или могуће. Ја одлучујем коме и на који начин припадам, да ли је то племе, дружина номада, национ, одметничка скупина, породица или шта већ… Ја, а морам да потенцирам то ја, то је песничко, поетско ја, јер се оно налази и у сваком другом ја. Може бити да је непристајање и недоследност (као и отворено неприпадање) највећа побуна која нам је дата, наша најосветљенија обала. Најлепша обала. Мислим да сам ту довољно јасан.
Живиш у провинцији, али са свешћу да је то pro vincia, како би рекао Дионисије Николић – најбоља земља коју је Рим давао својим ветеранима кад се „пензионишу“, да зидају лепе куће, гаје винограде и буду домаћини. Осећаш ли се провинцијално у данашњем или у римском смислу те речи?
Могу да се осећам и као Далматинац, јер су, не заборавите, Чачак и околина припадали некада римској провинцији Далмацији, истина на северу, али ипак у Далмацији. Дакле, дубоко копнени Далмос. Но немам осећај да је живот у провинцији мана или да је то некаква предност. Једноставно, била је то врста мог избора, мада ми је сада ближа нека удаљена шума или село, више него град, престоница, штагод… Шума, залеђе мора, место удаљено од вреве, од људских гласова, њихових послова и дана. Не јер ме људи замарају или чине нерасположеним, неретко им се и обрадујем, већ зато што ме дрво, шумски пут, шипар, скривени део реке, тршчар или хлад скровите маслине чине више човеком него што ми град, улице, авеније и зграде, те људи у њима могу пружити. Да не буде забуне, не сматрам град лошим или кужним местом, Београд сам одувек волео, везан сам за њега многим везама, па и оним тајним, необјашњивим што се губе у магловитим сензусима, а исто то важи и за стару чачанску варош, али постоје предели, постоје топоси који су ми ипак дражи. Може бити да и не знам где су, али уверен сам да постоје и да их има. Наравно, не знам да ли ће ме примити у себе, на свој камен, на свој трг, у калдрму, на своје тло, али се надам да хоће. Питање је и да ли ће ме шума примити у свој свет. Најзад, то је и питање које моји јунаци у романима једнако постављају себи, будући да су одрођени, да су ишчупани из свог тла, да су одметнути и отуђени, силом прилика или својом вољом, свеједно је. Моји јунаци су нека врста лудих номада који нису сигурни ни у то да ли им је овај и овакав свет уопште потребан и ти су ликови врло захвални да се пише о њима. Веруј ми на реч.

Фотографије: АЛЕКСАНДАР АЛЕМПИЈЕВИЋ