ПИСМА ИЗ ТАМНОГ ВИЛАЈЕТА – Катил-ферман из Бијеле куће

Док се обрачунава са СДА, Запад из видног поља не губи Републику Српску, захваљујући којој би „рат против тероризма“ могао да добије и своју балканску варијанту

Босна је изгубила још једну битку, сад у Црној Гори. Показало се да новинари, салонски стратези и Мајке Сребренице, који су позивали на подршку Милу Ђукановићу, немају пређашњу снагу и ауторитет. Народ Црне Горе изабрао је, а поменута „савест“ Бошњака забавила се домаћим невољама. У земљи у којој ни шест месеци након парламентарних избора муслиманско-хрватска Федерација у Сарајеву нема владу, зацрвенили су се фесови, забијелиле ахмедије, а хоџе и новинари поручили: „Овако више не може“.

СЛЕДЕЋА СТРАНПУТИЦА Пре него што им дамо за право, требало би се запитати која је улога тог народа у архитектури поменутог хаоса и кад је то, против чега се сада буне, почело? Извесно је да „Федерација Алије и Туђмана“ није изабрала своју владу већ четири и по године. Тачније, воља исказана на изборима 2018. није никад спроведена. Све је заправо почело раније и везано је за распад Југославије…
Протести пред ОХР-ом на којима се таргетира Кристијан Шмит, а Запад сумњичи за издају, такође су израз безизлаза СДА. Нађено је да намјесник Босне, с којим је годинама пактирала цела политичка чаршија, сада с мржњом и расизмом гледа на муслимане. Ове тешке речи поверене су хаџи Сенаду, новинару и власнику Фејс ТВ који не без разлога слови за гласноговорника милитантног ислама, у његовом тумачењу грађанске свијести коју супротставља милитантном крилу СДА. А ово крило се тешко мири с тим да Бакир Изетбеговић броји своје последње политичке дане.
Бакир зна да „његов народ“ није, у културно-историјском, а ни у цивилизацијском смислу, јединствена хомогена заједница. Такође, припадност одређеним политичким обрасцима које у БиХ имплементира Запад представља најважнију тачку идентитетског ослонца, непресушни извор чврстих веза, као и разорних подјела. Исход борбе између Запада и СДА на који указују и протести у Сарајеву неће битно променити судбину Босне, али ће указати на њену следећу странпутицу.

ПУТИНОВИМ ПУТЕМ Истовремено, Запад не губи вријеме ни када је реч о Републици Српској. Америчка врата за десант на Балкан, и на Српску, отворио је Ентони Блинкен, изјавом да се Милорад Додик налази на путу Владимира Путина.
Да у својој бити није опасна, ова опаска могла би се протумачити као риједак комплимент који је Додик, постојаном државном политиком и одбраном националног интереса и статуса РС, вишеструко заслужио. Јер када из Бијеле куће, царског сједишта највећег империјалног злодуха и најмасовнијих убица, народа, држава и политичких лидера, дође таква оцјена, у којој се нека личност пореди с највећим непријатељем САД, онда то значи да амерички „рат против тероризма“ добија и своју балканску и српску варијанту.
Блинкенову тезу допунио је Данијел Сервер: „Вучић не дозвољава Додику да отцијепи Републику Српску.“
На позадини црногорских избора и политичких пожара у муслиманско-хрватској федерацији, претње смрћу адресиране на предсједнике СДП БиХ Нермина Никшића и НИП Елмедина Конаковића добиле су размере скандала. Инцидент је послужио као повод старом ратном полицајцу из Тешња и вјечитом кандидату за фотељу лидера СДА Шемсудину Мехмедовићу да затражи оставку или смијену тек изабраног директора Обавјештајно-безбједносне агенције Алмира Џуве.
Агенција је, тврди, морала да у року од два сата прибави информације о томе којом пријети. Овако, абринут је, његова СДА може бити предмет напада или оптужби да је терористичка странка („а зар није“) спремна да насиљем брани своје учешће у власти.

ШЕСТ ПИТАЊА РЕИСА ЦЕРИЋА И на крају, бивши реис-улема Мустафа еф. Церић, са скромне фејсбук позиције, подржане објавом у „Авазу“, поставио је шест питања Никшићу и Конаковићу. Одговорности не лишава ни Бошњаке.
„Бошњаци, хеј, изгубљеници, гдје сте ви? Нема вас, нема вас у Босни (и Херцеговини) тамо гдје вас треба бити, већ вас има нешто мало тамо гдје сте у мањини… тамо гдје сте у већини има вас много, али стојите и чекате пред мањином да сазнате да за вас нема мјеста у власти с њима зато што вам не ваља ни вјера ни нација ни држава.“
Кад Церић каже „Бошњаци“, требало би знати да он мисли на СДА. У трактату оживљава стару политичку авет с Косова Сејду Бајрамовића откривајући да се он повампирио у новим представницима Бошњака, који су „издали нашег Богића Богићевића“. Бивши реис Церић није Богића назвао „српским Сејдом Бајрамовићем“ него „нашим, босанским јунаком“. Никшића и Конаковића је пак напао због политичког договора са странкама с којим је СДА увијек била у власти и савезу. Када је савез био добар за СДА, зашто не би за Никшића и Конаковића?
„Е моји, Бошњаци“, завапиће Церић. Кукала им мајка кад су његови.