(Не)суђене проводаџије

Трансформација ЕПС-а

Власт не аболира признање да су до сада енергетским сектором управљали лоши и нестручни кадрови. Поставиће они и нове, наводно поштене и професионалне, али у промењеној власничкој структури, која многима „мирише“ на припрему за приватизацијзу о којој сви причају, осим власти

Није случајно што је Надзорни одбор Електропривреде Србије (ЕПС) усвојио нови статут у процесу трансформације тог јавног предузећа у затворено и акционарско друштво у моменту двонедељног боравка (од 22. марта до 5. априла) мисије Међународног монетарног фонда (ММФ), с новим шефом Доналдом Мекгетигеном на челу у Београду. Отприлике је толико трајало и натезање у Надзорном одбору око усвајања новог Статута, чиме се стичу услови да се то предузеће трансформише из јавног предузећа у акционарско друштво затвореног типа, у стопроцентном власништву државе Србије, за сада.
После 30 година транзиције у либерално-демократски поредак мало тога је још остало да се приватизује, не рачунајући стратешка предузећа која се у свакој земљи сматрају имовинском сребрнином. Са приватизацијом „Комерцијалне банке“, Србија је практично препустила (готово) целокупан банкарски сектор странцима, губећи на тај начин монетарни суверенитет земље. А све више се прича и о приватизацији остатка јавних добара, Електропривреде Србије (ЕПС) пре свега – највећег и вероватно најзначајнијег јавног предузећа у Србији, узимајући у обзир број запослених, приходе и ресурсе којима располаже (ЕПС запошљава више од 30.000 људи).
Иако је основни циљ сваке приватизације, у транзицији нарочито, праведно враћање некад одузете имовине и повећање ефикасности предузећа, постојећи модел приватизације у Србији нити је био праведан, нити су приватизована предузећа добила на ефикасности. Нарочито када је у питању продаја друштвеног и државног капитала, што потврђује и низ поништених приватизационих уговора.
Од краја 2021. године када је дошло до потпуног колапса у ЕПС-у под палицом тадашњег директора Милорада Грчића, ово предузеће константно бележи губитке. Лети је ЕПС, уместо да извози, константно увозио струју. Дуг ЕПС-а у три квартала 2022. године повећан је за 50 одсто и премашио 1,5 милијарди евра. Након што је Грчић поднео оставку, наследио га је Мирослав Томашевић, али то није зауставило урушавање ЕПС-а. У међувремену, након избора, са места министра енергетике смењена је Зорана Михајловић, а на ту позицију именована је Дубравка Ђедовић. Њој је министарска функција „ватрено крштење“ у области енергетике, имајући у виду да долази из банкарског сектора. Можда се, ипак, очекује да се њена финансијско пословна стручност искаже баш овде, када евентуално дође до својинских трансакција.

АКЦИОНАРСКЕ ВАРИЈАНТЕ Економисти ће рећи да трансформација у акционарско друштво пружа различите могућности да се, рецимо, Електропривреда Србије одрекне дела свог власништва, да неки пакет акција прода или да уђе у процес приватизације с јасно успостављеним релацијама ко је власник чега, што је уједно и суштинска разлика између јавног предузећа и акционарског друштва. Наравно, многи су повикали да је у питању припрема за приватизацију јер, како најгласнији у тој твдрњи из коалиција НАДА наглашавају, „никаквог разлога за одлуку о претварању ЕПС-а из јавног предузећа у акционарско друштво нема, осим једног јединог, а то је да се јавно предузеће не може приватизовати, а акционарско друштво може“.
„ЕПС има једног акционара, државу, и намеравамо да тако и остане“, наглашава Ђедовићева. То јавно предузеће је запало у кризу децембра 2021, када су се показале све грешке лошег управљања државе и њених представника, а сада ти исти треба да поставе нови, поштен и професионални менаџмент.
Нови аранжман са ММФ-ом, вредан 2,4 милијарде евра, управо почива на договору о реформи енергетског сектора, а када се прочита на шта се Србија обавезала, може се рећи да се 90 одсто споразума односи управо на ЕПС и Србијагас, било да се ради о политици цена, било о реформи њиховог пословања. Подсетимо да је шеф мисије ММФ-а Доналд Мекгетиген на овогодишњем Копаоник бизнис форуму нагласио да је у току рад на новом Закону о јавним и државним предузећима и будући пропис назвао „невероватно важним“ за повећање независности пословања и професионализације управљања, с тим да ЕПС мора постати акционарско друштво, као и да му је потребан план реструктурирања.
И ту у први план наједном избија Норвешка, што се показало током и после посете државне делегације овој нордијској земљи (крајем новембра 2022) коју је предводио председник Србије Александар Вучић. Посета је уследила неколико дана након пословне конференције Норвешка – Западни Балкан: могућности за улагања у енергију из обновљивих извора на Западном Балкану.
Због стања у ЕПС-у, председник Вучић је у Ослу нудио норвешкој консултантској кући „Ристад“ да уђе у управљачку структуру неких енергетских предузећа. „Ми смо чак понудили да неког од њихових људи пошаљу да преузму извршну функцију, што они не раде и не желе да раде“, рекао је Вучић. Из Министарства енергетике о плановима за сарадњу кажу да је Норвешка још пре 30 година увела професионални менаџмент у енергетске компаније и да има драгоцено искуство.
Управо је ову компанију поменуо и министар финансија Синиша Мали обзнањујући да је завршена студија о даљем развоју енергетског сектора у Србији, која је урађена у сарадњи с норвешком компанијом. Подсећања ради, почетком септембра 2022. Влада Србије је склопила уговор са „Ристад енерџијем“ о консултантским услугама за енергетски сектор. Додуше, опоненти власти истичу да је ова фирма ангажована без тендера а да је читав посао означен као строго поверљив, па у њега нити стручна нити шира јавност у Србији није имала увид.
Норвежани су у међувремену урадили анализу стања у енергетском сектору и дали предлог шта би по фазама требало да се ради. У оквиру треће фазе помиње се и преиспитивање власништва, а може се закључити да се то односи на ЕПС. Чак се наговештава и потенцијални улазак приватног капитала у то предузеће, па и концесиони аранжман.
Да би се Електропривреда Србије трансформисала из јавног предузећа у акционарско друштво, предуслов је био процена вредности компаније. Како се наводи у тек усвојеном статуту Надзорног одбора ЕПС-а, капитал ЕПС-а је процењен на 365.105.093.978 динара или око 3,1 милијарда евра. Зли језици сада тврде да је капитална вредност ЕПС-а 2012. била 14 милијарди евра и питају се да ли је могуће да тек тако нестане десетак милијарди евра. Упућени пак тврде да је на смањење вредности ЕПС-а у односу на неке раније процене утицало и прошлогодишње издвајање ЕПС дистрибуције заједно са свом имовином.
Управо ће ти циници рећи да се држава неће лако одрећи монопола над управљањем ЕПС-ом, уосталом и због његовог политичко-финансијског значаја, што ће рећи да ће се тражити решење да буду „сви вуци сити и овце на броју“.

ЧЕШКИ ПРИМЕР Познат је пример чешког ЧЕЗ-а, који је једно од најјачих електроенергетских предузећа у Европи а у власништву је државе. И оно је претходно било приватизовано, што је изазвало гомилу проблема и навело чешку државу да поновио постане његов власник. Ако то предузеће сада успешно функционише и послује, зашто то не би могао и ЕПС? Тим пре што је енергетска независност једна од претпоставки стратешког, а тиме и самосталног развоја једне земље.
Е сад, Транспарентност Србија сматра да ће измене оснивачког акта и Статута Електропривреде Србије имати веома штетне последице на примену антикорупцијских закона у највећем српском јавном предузећу. За њих је нарочито споран правни основ јер са на ЕПС више неће примењивати Закон о јавним предузећима; убудуће ни директор ни чланови Надзорног одбора ЕПС-а неће имати статус јавних функционера, што значи да неће бити обавезни да подносе извештаје о имовини и приходима, иако ће располагати јавним средствима велике вредности. Више неће бити обавезан избор директора на конкурсу (што ни досад није поштовано). Када је реч о јавним набавкама, ЕПС ће изгубити статус „јавног наручиоца“, тако да неће имати општу обавезу спровођења набавки на основу закона, већ само у вези с неким делатностима… Ту је и читав законски галиматијас шта се од закона примењује, а шта не.
Својинска трансформација највећег јавног предузећа у Србији није први пут на дневном реду актуелне власти. Званичници су још од 2014. најављивали да ће предузеће променити статус, да би ММФ у јулу 2018. дао и званично такву препоруку. Писмо ММФ-у у то време открило је и да ће наредни степеник у преобликовању ЕПС-а бити расписивање тендера за процену имовине. Што би се то вршило ако нема намере да она буде продата?
Да у нагађањима о продаји можда има истине, потврђује писмо Владе Србије о намерама, упућено почетком јануара 2020. ММФ-у, у коме га обавештава о трансформацији ЕПС-а уз помоћ Европске банке за обнову и развој. Следећи корак у трансформацији, у коју улазе корпоративно управљање, реструктурирање и финансијска консолидација, биће тендер за процену имовине, открила је Влада. Све је то у склопу фамозног аранжмана с ММФ-ом, познатог као „чуваркућа“, који је Србија требало да заврши до јануара 2021. године.
ММФ, као прави међународни финансијски полицајац, здушно заговара приватизацију јавних предузећа, с тенденцијом да она оду у стране руке, а када је ЕПС у питању, та варијанта је у игри већ више од 20 година, тј. од петооктобарских промена. Још је Горан Новаковић, некадашњи министар рударства и енергетике у влади Зорана Ђинђића, био заговорник модела приватизације ЕПС-а који је упадљиво наликовао оном предлаганом из САД, на основу кога би ЕПС остао само с неколико каблова у руци. Срећом, то се није остварило, али је остало забележено да је наметани катастрофални модел приватизације ЕПС-а личио на модел предложен у Програму реструктурирања електропривреде у Србији, урађен „за потребе United States Energу Association (УСЕА)“, а чије је „цурење“ у јавност тада изазвало незадовољство код надлежних државних службеника.

АМЕРИЧКА ММФ ПЕСНИЦА Пошто се у целој овој причи спомиње ММФ, није згорег подсетити на неке чињенице везане за ову међународну организацију још од њеног оснивања. О томе отворено и недвосмислено говори Ерих Хобсбаум, један од најзначајнијих и најутицајнијих западних историчара XX века, у својој књизи „Доба екстрема“, где наводи да су две установе створене у Бретон Вудсу 1944. године – Светска банка (Међународна банка за реконструкцију и развој) и ММФ – формиране за финансијску помоћ земљама у невољи и праћење здравља глобалне економије, и дефакто постале инструмент америчке политике. Нема сумње да је до тога дошло, каже Хобсбаум, услед неодољиве економске доминације САД и долара, који је тим боље функционисао као стабилизатор јер је био повезан са одређеном количином злата све док систем није пропао касних 1960-их и почетком 1970-их година.
Током 1980-их и кризе у земљама Трећег света, а онда и кризе Источне Европе, ММФ је, даље наводи Хобсбаум, подржан од олигархија главних капиталистичких сила, све више земаља „учинио зависним од воље богатог света да им удељује кредите“. Ти кредити су условљавани спровођењем локалне економске политике по вољи глобалним банкарским ауторитетима. „Тријумф неолибералне теологије осамдесетих година је заправо био преведен у политику систематске приватизације и слободног тржишта, која је наметана владама сувише банкротираним да би јој се одупирале, било да је та политика релевантна за њихове економске проблеме или не“, пише Ерих Хобсбаум.
Ако погледамо у ближу прошлост, 2008. године је, уз помоћ Викиликса, у јавност испливао приручник „Финансијски инструмент националне моћи и неконвенционални амерички рат“, који се описује као „амерички приручник за спровођење државних удара“, с обзиром на то да је описивао тренутну политичку кризу у Венецуели. Документ од 248 страница који су потписали генерал Џорџ Кејси и помоћник тадашњег америчког министра одбране Џојс Моров открива како су и на који начин САД деценијама користиле и користе ММФ и Светску банку као своје тајно оружје. За подручја за која се обично мисли да се њима бави ЦИА, утврђено је да су на удару ММФ-а и Светске банке, а Викиликс наводи да је доведена у сумњу њихова независност као главних међународних финансијских институција („Печат“ је пре неколико година потанко о томе писао).
Ово подсећање може да послужи и као упозорење актуелним политичким факторима који одлучују о тако важном државном предузећу, тек да не сметну с ума да од њихових поступака зависи и какав ће траг за собом оставити. А народ ће знати да награди, или казни.