Израел – поигравање на ивици грађанског сукоба

Бењамину Нетанијахуу могу се упутити различите критике, али му се не могу одрећи две особине – политичка храброст, на самој граници дрскости, и политичка вештина, достојна великих мајстора парламентарних и страначких борби

Почетком марта 2015. године пред оба дома америчког Конгреса и уочи потписивања нуклеарног договора са Ираном, Бењамин Нетанијаху се усудио да оштро критикује политику америчког председника – и то баш сегмент спољнополитичке агенде који је Обама још тада подводио под наслеђе које ће историјски одредити његов мандат.
Нетанијаху је у спољну политику, својеврсну израелску геополитичку доктрину, унео елемент крајње усредсређености вођен јасним уверењем – да Израелу прети егзистенцијална опасност, те да је он – и само он – позван да се против те опасности бори.
У доба када се политика у великом делу света претворила у бригу о комуналним пословима, оваква уверења делују анахроно. Мање анахроно делује вештина страначке борбе – после вишеструких избора, нестабилне коалиционе владе његових противника и напослетку дуготрајних преговора с политичким савезницима Нетанијаху је крајем прошле године успео још једном да постане премијер Израела. Но и највећи мајстори политичке вештине умеју да претерају. Настојање нове већине у Кнесету, коју чини премијеров Ликуд заједно с посланицима крајње десничарских и ултрарелигиозних странака, настоји да усвоји правосудну реформу која би – према критичарима – нарушила темељне вредности израелског политичког устројства. Или, како би то рекли неки најистакнутији антитрамповски делатници у САД – „нашу демократију“. Заговорници промене овог устројства упућују да реч није ни о каквом нарушавању демократије већ напротив – омогућавању изабраног законодавног тела да контролише неизабране, и како десничари сматрају изразито пристрасне, правосудне чиниоце.
Политички речник, спрега правосудних чинилаца, медија и „цивилног друштва“ уз вербалну подршку САД упућују на познату технику – у више наврата опробану на Блиском истоку последњих десетак година. Ризик погоршања односа са САД, у временима крајње сложених геополитичких односа, представља додатни фактор који поткопава опстанак израелског премијера.

БИБИЈЕВО РИЗИЧНО ФИЛИГРАНСТВО Фрагилност политичке семантике често упућује на врења и цепања у некој политичкој заједници. За демонстранте у Тел Авиву реформа правосудног система коју је предложила влада Бењамина Нетанијахуа представља нарушавање демократије, поништавање равнотеже између различитих грана власти и укидање механизама контроле владе. За њене заговорнике она значи ограничење моћи неизабраног тела које је, према њиховим речима, често доносило одлуке супротстављене њиховим вредностима и опредељењима. Протести због најављене реформе су масовни. Различити посматрачи другачије оцењују број демонстраната. Према неким проценама на протестима је учествовала и трећина секуларних Јевреја – друштвена подељеност учесника демонстрација готово је апсолутна. На њима не учествују Арапи, који чине двадесетак одсто становника Израела. Незадовољни правосудном реформом и уопште десничарски оријентисаном политиком, они су несагласни и са центристичким порукама демонстраната који нису вољни да се одреде према питању њиховог положаја и шире према палестинском питању. Левичарске странке су на ранијим протестима у знак солидарности истицале палестинске заставе. Сада се такав чин обесхрабрује.
Нетанијаху је привремено устукнуо. Усвајање правосудне реформе одложено је за месец дана. Кнесет поново заседа 30. априла. Пат-позиција наступила је као последица дугогодишње политичке кризе. Због корупционих оптужби – које његове политичке присталице подводе под још једну злоупотребу правосудних органа – Нетанијахуов коалициони капацитет је крајње сужен. Но крајем прошле године, захваљујући филигранској вештини изборне борбе – и неколико противничких странака чији су гласови остали испод цензуса – Нетанијаху је дошао у прилику да формира владу с десничарским, националистичким и устраортодоксним посланицима.
Незадовољство судским политичким активизмом Врховног суда ових политичких снага је дуготрајно. „Ми нисмо они који настоје да обликују Израел у складу са својим вредностима, већ је то Врховни суд“, бележи „Економист“ речи Елија Палеја, председника Хареди института за јавне послове, организације ултраортодоксних Јевреја, хареда. Према споразуму Ликуда, националистичке али и секуларне политичке снаге коју предводи Нетанијаху, и његових коалиционих партнера у децембру прошле године, предуслов формирања владе била је реформа Врховног суда.
Наиме, Израел нема писани устав, те Врховни суд третира неколико основних закона као квазиустав. Владајући се својим тумачењима ових закона, он има овлашћења да поништи било који закон који изгласа Кнесет. Према предложеној реформи нове судије бирала би скупштинска комисија одговорна владајућој већини. Присталице ове реформе указују да је ово нужност с обзиром на то да неизабрано тело, на основу, како тврде, лоше дефинисаних закона, располаже огромном политичком моћи, што они називају правосудном диктатуром. Противници ове реформе сматрају да се њоме спроводи националистичка агенда која уподобљује друштво тежњама религиозне деснице. Половином марта председник Израела Исак Херцог предложио је компромисно решење – повећање утицаја владе у именовању судија, али да јој се ускрати потпуна контрола овог процеса. Врховни суд би и даље задржао моћ да надзире Владу и да дисквалификује већину владиних одлука уколико за то гласају две трећине чланова овог тела. Владајућа коалиција одбила је овај предлог.
Нетанијахуово узмицање уз позив на широке консултације и постизање друштвеног консензуса противници сагледавају као тактички потез, уз уверење да ће настојати да настави са усвајањем реформе када се за то стекну одговарајући услови. Постоји ризик да то доведе до замрзнуте пат-позиције: уколико Влада усвоји реформске законе, може се наслутити да ће их Врховни суд поништити, а онда је готово извесно да ће се Влада оглушити о ту одлуку суду. Два табора у располућеном друштву тако ће се наћи један наспрам другог.

ДЕМОГРАФСКИ РИЗИЦИ Као и многа друга питања израелске политике и ово досеже до саме сржи одлучивања о карактеру политичке заједнице. Бивши премијер Нафтали Бенет рекао је да одавно упозорава како је највећа претња по Израел унутрашња, те да „постоје они који желе поделу на две нације,

Израелце и Јевреје“. Религиознији, сиромашнији и конзервативнији Израел свио се иза Нетанијахуове коалиције и верује да Врховни суд, изолован од утицаја изабраних чинилаца, злоупотребљава моћ. Либералнији, секуларнији Израел средње класе насупрот томе сматра да Врховни суд штити политичко устројство које им одговара. Мишљење присталица конзервативних религиозних странака да концентрација друштвене моћи у либералним упориштима у судству, медијима и академским установама представља њену злоупотребу деле и секуларније оријентисани националисти. Хереди, ултраортодоксни Јевреји, претходних неколико деценија су организовали масовне демонстрације против одлука Врховног суда.
Либерално оријентисани Израелци верују да би уклањањем овог надзорног механизма био отворен пут за даље снажење крајње конзервативних елемената у друштву. Демографски показатељи поткрепљују њихова страховања. Израелски економиста Дан Бен Давид објавио је серију чланака у листу „Тајмс ов Израел“ током марта указујући на различите економске и демографске изазове са којима се Израел суочава. Један од тих изазова, према његовој оцени, јесте демографска експанзија ултраортодоксних Јевреја. Наиме, од друге половине 1970-их ова групација пружа подршку различитим, углавном десничарским владама које су јој, заузврат, омогућиле различите друштвене привилегије. Међу њима је изузеће од служења војске, учешћа у општем образовном систему, као и издашне државне субвенције које омогућују да добар део мушкараца ове заједнице не ради. У позним седамдесетим годинама прошлог века било је упослено око 80 одсто мушке популације ове заједнице, а сада испод 40 одсто.
Бројност ове популације удвостручује се сваке генерације, уз укупни фертилитет који се процењује на преко шесторо деце по жени – што је троструко више у односу на секуларне Израелке. Хереди чине око 13 одсто садашње популације Израела, те око четвртине деце и одојчади. Статистичари процењују да ће за четрдесетак година, уколико се ови трендови наставе, половина деце млађе од 14 година бити из ове заједнице. Поврх тога, доступни демографски подаци указују да припадници заједнице не напуштају масовно свој начин живота и уверења. Хипотетичко питање – да ли демографија детерминише будућност – у израелској политици представља и практичну бригу.

НАГОВЕШТАЈ ОБОЈЕНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ? У демографској и политичкој располућености садашњег Израела стоји један парадокс Нетанијахуове политичке каријере – безбедност и економски развој, посебно технолошког сектора, били су кључне одреднице Нетанијахуових вишеструких премијерских мандата. Сада, снажан отпор предложеним реформама долази из редова безбедносних структура, синдиката запослених и удружења послодаваца, те из Тел Авива, у којем је срж израелске технолошке индустрије. Овај сектор упошљава око 10 одсто радне снаге, али остварује половину извоза. Израелци изван тог сектора стоје у економским смислу знатно слабије.
Представници појединих технолошких компанија већ су запретили да ће напустити Израел уколико дође до даљег нарушавања политичке стабилности. Упозоравајуће поруке пословног сектора уз исказивање забринутости Вашингтона због спреге правосуђа, медија и организација цивилног сектора упућују на оно што би неки назвали обојеном револуцијом а други пак техником државног преврата. Лојалност унутар Израела већ је подељена. Државни тужилац је недавно прогласио одлуку министра за државну безбедност да смени шефа полиције Тел Авива ништавном, и овај службеник се вратио на посао. Начелник генералштаба, генерал пуковник Херци Халеви рекао је у говору командантима јединица резервиста да ће војска „поштовати наређења државе и људско достојанство, али и вредности државе Израел као јеврејске и демократске државе“. Велики број војних заповедника и пилота потписао је петицију у којој наводе да неће служити диктатури.
Демонстрације на ивици насиља, недалеко од премијерове куће, спремност да се демонстрације наставе без обзира на (привремено) узмицање политичког врха упућују на питање – да ли је на сцени покушај Нетанијахуовог свргнућа?
Питање, на које се не може у овом тренутку дати дефинитиван одговор, враћа на почетно подсећање на однос Нетанијахуа према администрацији Барака Обаме и њеном спољнополитичком наслеђу на Блиском истоку. Израелски премијер је био најоштрији противник споразума са Ираном – и то је и даље. Његови политички противници су спремни да се приклоне америчком спољнополитичком естаблишменту, који је Бајден добрим делом наследио из ранијег потпредседничког мандата, уколико то олакша унутрашњу политику борбу. Ден Шапиро, амерички амбасадор у Израелу у време другог Обаминог мандата, остао је у земљи уз врло гласну активност усмерену против Нетанијахуа и усаглашавањa израелске спољне политике с политиком тадашњег председника Доналда Трампа.
Нетанијахуова унутрашња политичка борба спрегнута је тако са америчком блискоисточном геополитиком – колико ће далеко одмаћи ирански нуклеарни програм и колико иранског нуклеарног програма су САД спремне да толеришу. Нетанијахуу није страно да заигра геополитичким картама.
Да ли је и овога пута спреман да повећа улоге?