ИЛИ-ИЛИ И ПОСЛЕ ТОГА – Quo vadis, Србијо?

Упркос великим и безобзирнима викама Хила, Блинкена и Ротшилдовог потрчка Емануела Макрона које одјекују српским престоним Београдом свет чека Бастиља 2.0. Иако ово није 1789, извесно је нека блиска претходница. Ето: Quo vadis, Србијо?

Министар иностраних послова Северне Македоније Бујар Османи, министар владе Албаније за Европу и спољне послове Олт Џака, заменик министра иностраних послова и дијаспоре тзв. Косова Крешник Ахмети, те Ђорђе Радуловић, саветник за спољну политику премијера Црне Горе Дритана Абазовића, састали су се у Скопљу 29. марта ове године и лансирали нешто што су назвали „Западни Балкан – 100 одсто усклађеност са заједничком спољном безбедносном политиком ЕУ“.
Ако вам је Бог дао мозак па га укључите на часак, шта видите? „Велику Албанију“! И тачну поруку да то Европска унија подржава – 100 одсто. Односно кога брига за ЕУ, читај – САД.

БЕОГРАДСКА НИРВАНА Из Београда који је на „европском путу“ није било никакве званичне реакције. Министар иностраних послова еврофилне Србије, наравно, неће имати никакву примедбу. Уосталом, потписао је Бриселски споразум, који је Србију довео до стања кад би и она могла озбиљно да поразмисли да приступи овој екипи из Скопља. Премијер/ка Србије је, три дана касније, дочекала у Београду премијера Македоније Димитра Ковачевског и није нашла ни питањце о деловању његовог потчињеног из владе. Осим ако храбра Брнабићка није, у разговору који није за јавност, ударила по стубовима европске безбедности на Западном Балкану, свим одреда великоалбанцима.
„Сагласили смо се да су односи Србије и Републике Северне Македоније најбољи у савременој историји“, објавио је председник Србије.
Општој слици западнобалканске љубави ишла је у прилог најава одлучног Ковачевског „да ће у недељу с председником Србије Александром Вучићем и председником владе Албаније Едијем Рамом посетити сајам вина у Италији, где ће винари из три земље имати заједнички штанд“. И крунска мисао: Ковачевски је оценио да „нема веће глупости од граница на Балкану“. И Димитров о програму који је очигледно неупитан: „Западни Балкан замишљам као регион без граница, интегрисан у ЕУ.“
Шта рећи на ово?
Какав је ово галиматијас? [Тако су Французи док нису знали да им се судбина може свести на Макрона називали – збрке од речи, речи без смисла; израз који је наводно настао према случају замене падежа у једном старом француском правном спису (уместо gallus Mathiae Матијин петао, стајало је galli Mathias петлов Матија).] Сад кад су своју историју довели до Емануела Макрона Французима је галиматијас – као добар дан.

ГРАНИЦЕ СУ „НАЈВЕЋА ГЛУПОСТ“ Е, сад се званични Београд предаје таквој памети да она реши питање Косова. Памет која, наочиглед читавог света, не зна шта ће сама са собом решава српско и албанско питање као од шале. У Београду се као опиру тој шали, злој шали, али онда им дође Ковачевски и – објасни да су границе „највећа глупост“, наравно, не односи се то на границе које цртају Макрон, Шолц, Хил и не знам како се зове амерички амбасадор у Скопљу, већ на ове наше представе о границама које се заснивају на Резолуцији 1244, гаранцијама СБ УН итд., итд.
Јер кад се већ има заједнички вински штанд, а који лидери држава сматрају великим резултатом, ту се нешто попије и разговори лакше иду… Тако су нешто медији и јавили.
На нашу велику жалост, никад и нигде се историја није одигравала по Ковачевски-мудрости. Тако да је глупо веровати да у тој неподношљивој лакоћи очекивања издаје има ишта сем празне приче која нас води у затезање, драму и сукобе.
По Косову, као и по Макроновој Француској, горе аутомобили. То је знак да су људи расути по селима и градовима схватили да овима горе не могу другачије послати поруке. Да се они не слажу с тим одсуством одговорности за – тренутак у коме је све на граници постојања. Србија ћути! Злослутно? Или је мртвија од мртве Европе?
Одмах да се разумемо, овде се нема никакав приговор Димитру Ковачевском. Далеко му била лепа кућа! Овде се стрепи над чињеницом да нико из Београда не упита човека о радовима Бујара Османија, јер то би, чини се, морало да брине сваки шрафчић власти Србије. Прави се „Велика Албанија“, међу зидарима је Република Северна Македонија, узима се део територије Србије… А ми ништа. Да је бар неки наш шофер нешто приупитао, јер код нас је корак од шофера до амбасадора кратак. Али сви ћуте…

КОЈИМ ПУТЕМ ИДЕМО Амерички државни секретар Ентони Блинкен нашао је времена да Милорада Додика упореди с најомрзнутијим ликом на свету Путином зато што доноси законе о НВО (истоветан са америчким законом, који је после преписао и руски председник, покушали су и Грузијци) и уводи могућност казне за клевету у медијима (такође западњачка вредност), али о наступу албанске четворке у очигледној акцији против суверенитета држава на Западном Балкану – не рече ни речи! То, ваљда, сваком у Србији говори све!
Quo vadis, Србијо?
Побуну Карађорђа 1804. против окупатора који је Србима био за вратом четири и по века узимамо за – нормално. И тада и сада.
Јесте мир велика вредност, али само ако подразумева слободу и праведност. Без тога, историја је то неупитно показала, мир је толико неподношљив да се трпети не може. Добро, увек има оних који народу саветују да буде миран и кад се то не може – јер њима, као групи, такав мир може бити и обично јесте од користи.
Балкански ратови, сурови и мучни, нису предмет никакве осуде у нашем погледу. Јер да се Србија тада дала историјском ленствовању, пливала би као Београдски пашалук, мање-више, и ништа од оног што смо ми до јуче учили као светлу историју не би имала. И – данас не бисмо морали да бринемо ни о Косову, ни о Републици Српској! Кад слушате новобрифоване НВО мислиоце, новоаналитичарску хорду, скупштинску већину, осећате жал за таквом земљом Србијом.

ИСТОРИЈСКА ПАРАЛЕЛА Ово данас, с француско-немачким решењем за Косово да би се решило албанско питање, неодољиво подсећа на велика решења с Хрватском бановином а како је кнез Павле решавао хрватско питање. „Давало се, давало – од Сушака до Дубровника, од Загреба до Шида и Илока! Хрвати су ван Приморске и Савске бановине тражили за себе сваки срез, где су они били у већини, али у тим бановинама нису давали ниједног среза где су већину имали Срби“ (Владимир Ћоровић).
У народу се ћутало, ћутало и разумевало да власт ваљда зна шта чини – све до 27. марта! Данас новоисторичарска мисао све пребацује на Енглезе – пола их се диви енглеској вештини а друга половина распирује испразну мржњу према енглеској несклоности Србима. Црни и бели пиони у заједничком нападу на здрав разум.
Али, побогу, каква Британија! Моћ тих служби и искуство за које кажу да је успевало да завади две рибе на дну мора – не би ни под каквим условима, нити би покушавало да дигне 27. март у Загребу или Марибору. Они су брали цвеће за тенкове који су стигли ускоро после тога. И Хитлер и Черчил (и Стаљин, наравно) знали су да је једино Србима стало до слободе која није стајала у онај, касније скован, Орвелов цинизам: Слобода је ропство! Черчил је свог кнеза Павла, кад га је молио за сламку спаса, послао у Кенију! Сила губитницима не верује! А побуњени народ зна да нема милости.
Где смо данас?

КУД ПЛОВИ ОВАЈ БРОД „Боримо се против Срба у име једне мултикултуралне Европе. При томе ће се жртвовати једно друштво које се са својим вредностима успротивило празном светском поретку“, рећи ће у једном интервјуу француски филозоф Жан Бодријар 1995. године, чија би мисао ваљда требало да буде више цењена од бруталног и мисаоно баналног француско-немачког ултиматума и Макроновог слободарског малтретирања сопственог народа који пева Марсељезу из очајања.
Само се то променило за четврта века. Тада су малтретирали само Србе у Европи, а данас испирају мозак и празне џепове свим Европљанима.
А ми? Ми журимо у Европу! Вратила се она велика мисао наших демократа: Европа или смрт! И то сад кад је однос Европске уније према нама – најсуровији у новијој историји! (Да и то региструјемо, кад се већ узима „нај у историји“!)
И шта можемо да очекујемо ако се ујединимо око француско-немачког решења? Па, мислим, да нема никог ко не зна да је то – предаја Косова и следи наша велика национална драма – око издаје. Издаја се, иначе, не открива на судовима и у судским процедурама. То је колективни доживљај неког чина и његових протагониста. Сам издајник тешко може да избегне својеврсну трауму, јер како је то речено „ако издате некога, губите једно од највећих блага живота, губите способност да верујете“, вели се у Википедији.
Француско-немачки документ нема ни у примисли другачије решење. Ако га не напустимо сад (и да се сторнира „европски пут“, наравно), мораћемо или да га ломимо у немирима који ће превазићи садашњи велики француски пример или – да живимо у атмосфери неподношљиве лакоће издаје.

СВЕТИ ПЕТАР И КНЕЗ ЛАЗАР И зато се ми данас никако не можемо одвојити од питања: Quo vadis, Србијо?
Да, то је она изрека којом се ми саображавамо кроз косовски завет. Вреди је поновити у овом часу, колико год да је позната: По легенди (по којој је вековима касније настало и у европској култури незаобилазно дело Хенрика Сјенкјевича) кад је Петар побегао из римске тамнице и срео Исуса. Знате да је Петар био склон врдању (Исус му је у Кајафиној кући рекао оне чувене речи: „Пре него што петао запева, три пута ћеш рећи да ме не познајеш“), али сад он упита: Quo vadis, Domine? (Куда идеш, Господе?). Христос одговори: Romam eo iterum crucifigi (Идем у Рим да ме разапну). Постоји чувена Каравађова слика која показује шта се Петру, који је отад Св. Петар, десило. За вечност остаје: они који верују су срушили Рим. Нећемо да помињемо како се звао Макрон који је у том часу столовао у Риму. Није важан.
Ових дана се ово што ради Макрон (а нису далеко ни Шолц, ни други евролидери) већ зове Бастиља 2.0 (Bastille 2.0).
Двеста година милиони задивљених дечјих очица читало је у историјским књигама како је поподне 14. јула 1789. ослобођени народ заузео средњовековну оружарницу, тврђаву и политички затвор и како се поражени краљ Луј XVI повија пред народном вољом која тражи Слободу, Једнакост, Братство (Liberté, Égalité, Fraternité).
Стотинама милиона људи су те речи деценијама одржавале наду. Зато сада у француском уличном ослобођењу милијарде људи широм света гледају отпор „који доводи у питање легитимитет и ауторитет архитеката светског подмуклог пројекта који уопштено говорећи произлази из Big Money, Big Pharma, ИТ конгломерата (информационих технологија), безбедносних апарата, обавештајних служби, војноиндустријског комплекса, Big Energy и корпоративних медија“ (Мишел Чосудосвски).
Можда ова Француска неће направити тај преокрет који ће симболички вратити 1789. на светску позорницу. Али неко ће морати да стане на пут Великом ресету Светског економског форума, очигледном „постављању тоталитарног режима широм света“. Свих 193 земаља чланица УН се слабе и поткопавају „ударом најозбиљније дужничке кризе у светској историји“ и суочавају с понудом „јавно-приватног партнерства“ којим би доминирао горњи блекроковски ешелон финансијског естаблишмента.
Упркос великим и безобзирнима викама Хила, Блинкена и Ротшилдовог потрчка Емануела Макрона које одјекују српским престоним Београдом свет чека Бастиља 2.0. Иако ово није 1789, извесно је нека блиска претходница. Ето: Quo vadis, Србијо?