ХРАБРИМ ОДЛУКАМА СПРЕЧАВАО ПОГИБИЈЕ

Генерал-пуковник Спасоје Смиљанић

Агресија НАТО-а на Србију (СРЈ) 1999. године по много чему била је другачија и специфичнија у односу на ратне сукобе тог времена.Генерал-пуковник Спасоје Смиљанић, иначе пилот, који је био командант РВ и ПВО, на почетку рата донео је неколико тешких одлука, чиме су спречене погибије припадника тог вида Војске Југославије

У нашим војним школама уче се лекције економисања снагама и средствима током дејстава у рату и извршавања наменских задатака. Војник, односно старешина, највеће је благо одбране. Приликом решавања тактичких задатака у миру увек се даје предност оним решењима где се ратни задаци остварују брже, са што мање људских губитака и уз редуковани утрошак муниције и других артифиција.
Поређења ради, споменимо рат у Украјини, где се по свему судећи у просеку гине више него у претходним ратовима. У досадашњим биткама и борбама украјинска војска је често потурала своје војнике као топовско месо. Западне државе, штедро подржавајући Оружане снаге Украјине, неколико пута је то саопштено, нису у могућности да у специјализованим фабрикама произведу толико муниције колико војници потроше на фронту.
Генерал-пуковник Спасоје Смиљанић, у време агресије на Србију (СРЈ) 1999. године командант РВ и ПВО, пре отпочињања ратног сукоба донео је више одлука којима су предупређени губици у нашим јединицама и саставима тог вида ВЈ. Једна од најтежих била је изричита забрана полетања пилота на суперсоничним авионима МиГ-21.

Како је, господине генерале, дошло до тога да се ваздухопловним снагама НАТО-а не супротставе авиони МиГ-21?
Био је 24. март 1999. године, 19.55 сати. Пуковник Милош Гордић, у функцији начелника групе за борбено командовање, јавља: „Прве ракете су погодиле наше објекте.“ Наредио сам: Све снаге ПВО планиране за супротстављање првом удару активирати, изузев авиона МиГ-21, којима забрањујем полетање. Одлучио сам да зауставим оно са чим су се сложили сви, и колеге сарадници и ГШ ВЈ. Била је то тешка одлука, али није донета у тренутку! Ја сам пилот. На авиону типа МиГ-21 почео сам да летим 1970, до дана агресије летео сам на овом авиону пуних 29 година. Познавао сам авион, како би рекли пилоти, „у душу“. Припадао је другој технолошкој генерацији и имао врло скромне маневарске и ватрене могућности. Опремљен је радаром домета осматрања око 20 км, ракетом домета 10-15 км. Његови основни недостаци били су: недостатак савремене нишанско-навигацијске опреме, врло слаба отпорност на електронско дејство противника. Шта може авион таквих борбених могућности да уради против НАТО ловаца Ф-16, Ф-15, Ф/A-18, Ф-14, Мираж-2000? Шта ће радити пилоти у тако инфериорној ситуацији? Потребе одбране земље су налагале ангажовање свих расположивих снага, а разум ми је говорио да авиони типа МиГ-21 немају никакве шансе. Према важећим оперативним прорачунима, за уништење једног савременог авиона противника, било је потребно 10-15 авиона МиГ-21. Одлука о забрани полетања мигова 21 је производ мог познавања авиона и размишљања.
Та одлука наишла је на бурно реаговање у војном врху, а примедбу је имао и председник Слободан Милошевић.
Моја одлука, код већине људи у РВ и ПВО, као и код људи на највишим положајима у Војсци, наишла је на разумевање и уважавање. Неки од њих нису имали разумевање. На једном састанку (око 15. априла) код председника СРЈ, у присуству начелника Штаба Врховне команде, генерала Драгољуба Ојданића, председник Слободан Милошевић ми је рекао: „Генерале Смиљанићу, има генерала који мисле да је требало да употребите авионе МиГ-21 у противваздушној одбрани.“ Затечен, покушао сам да објасним да је моја одлука сасвим исправна и да остајем при њој. Рекао сам: Господине председниче, имали смо 24. марта исправних 46 авиона МиГ-21. Колико год да смо их подигли, дубоко сам убеђен да се ниједан не би вратио. Извинио сам се и рекао: Не знам шта би било са нашом одбраном 25. марта, када би у свет отишла информација да су авиони НАТО-а у првој ноћи агресије (у првом удару) оборили 20, 30 или можда 50 авиона ловаца СРЈ. Председник Милошевић је реаговао: „Правилно сте урадили, генерале, потпуно схватам колико су наши мигови-21 инфериорни у односу на НАТО ловце.“ Пријало ми је разумевање председника за донету одлуку. Била је то за мене велика сатисфакција. У самом почетку агресије девет најсавременијих авиона ловаца (МиГ-29), које је имала Војска Југославије, употребљено је за супротстављање авијацији НАТО-а. Од полетелих девет авиона оборено их је шест и погинула су два пилота.
У веома инфериорној ситуацији, у којој су се нашли, наши пилоти ловци на авиону МиГ-29 су без двоумљења прихватили ризик и у првим минутима агресије полетели у сусрет непријатељу – који напада нашу земљу. Потпуно свесни односа снага, они су ушли у неравноправну борбу у нашем ваздушном простору, у борбу за морал војске и народа, за оне војнике размештене на простору Косова и Метохије, за „војновце“ и „ракеташе“ који су стрпљиво и храбро седели у својим радарским кабинама и станицама за вођење ракета, свесни да сваког момента по њима може бити извршен удар и да им могу бити угашени животи. Али пре свега за заклетву коју смо дали отаџбини! Био је то исказ родољубља и патриотизма одважних и храбрих официра – пилота. Њихова борбена енергија поколебала је и непријатеља, али и више од тога, била је то варница којом је распаљен борбени морал свих припадника РВ и ПВО, па и војске у целини, а народу послата порука – спремни смо да бранимо нашу земљу!
Вашом благовременом одлуком избегнута је и катастрофа на Фрушкој гори?
Правилом за размештање и организовање рада Команде РВ и ПВО у рату, било је предвиђено да се размести на командно место „Фрушка гора“. Подземни објекат на Фрушкој гори је димензиониран за рад и смештај (стални боравак) 130–150 људи, што је око 50 одсто тадашњег бројног стања ратног састава Команде РВ и ПВО. Људство које се није могло разместити у подземни објекат размештало се у монтажне објекте ван подземног објекта. Свестан чињенице да је људство ван подземног објекта, у првом удару авијације НАТО-а по командном месту, изложено смртној опасности, донео сам одлуку да на то командо место оде онолико људи колико може да ради и живи у подземном објекту. Другим речима упућен је Штаб Команде РВ и ПВО, ојачан представницима (2-3 човека) осталих органа Команде, као веза са својим органима, ради координације. За све остале из Команде наредио сам размештај у Земуну по организацијским целинама, са једним заједничким органом за координацију којим је руководио генерал-мајор Бранислав Дашић. Колико је била оправдана ова одлука стратегијског значаја за РВ и ПВО, па и Војску Југославије, потврђује то да је НАТО већ 24. 3. у 20.35 часова извршио дејство по командном месту (КМ) РВ и ПВО „Фрушка гора“ и уништио све монтажне објекте.
По истом моделу сам, само у нешто мањем обиму, из оперативног распореда Командног места Ваздухопловног корпуса, размештеног у шаторе на отвореном простору, изместио две најбитније организационе целине – Групу за борбено командовање и Оперативно-штабну групу и разместио их у подземни објекат „Стражевица“. На овај начин је омогућен сигуран и непрекидан рад кључних органа, за планирање и извршно командовање снагама Ваздухопловног корпуса, у заштићеним условима. Командна места РВ и ПВО, посебно она оперативног нивоа, била су стална мета НАТО-а. На њих је извршено 50 напада са више од 80 ватрених дејстава, при чему су на свим нивоима погинула само два припадника РВ и ПВО.
О премештању 20. оперативног центра сектора ПВО који је лоциран у Старој Пазови било је опречних мишљења?
На свакодневним састанцима Колегијума команданта РВ и ПВО приметио сам да се измештање 20. оперативног центра сектора (ОЦС) ПВО не извршава, а време планирано за почетак измештања је већ истекло. На састанку од 22. марта 1999. тражио сам од чланова колегијума да се изјасне зашто се измештање не врши. Образложење је било да се то не може урадити а да се не наруши систем командовања ПВО у 20. сектору ПВО (северно од 44. паралеле), да је немогуће демонтирати стуб везе на коме су постављене антене радио-релејних и радио-веза. Чуо сам сараднике и закључио да командант мора донети одлуку. Када је колегијум завршен, позвао сам пуковника Милоша Гордића, начелника рода ваздушног осматрања и јављања (ВОЈ) у РВ и ПВО и члана колегијума, и питао га шта мисли о измештању Центра, за колико времена може да се измести с постојеће локације и активира у објекту „Стражевица“. Био је сагласан са измештањем, за шта су потребна 24 сата. С обзиром на то да је било око 11 сати (22. марта 1999), дао сам рок да се то изврши сутрадан до 18 сати.
Тешка је то одлука била, али оправдана и разложна јер НАТО је извршио дејство по објектима 20. ОЦС ПВО Стари Бановци 24. марта између 20.30 и 21 и потпуно их уништио. У време бомбардовања у функцији командовања снагама ПВО било би ангажовано око 35 људи, официра (углавном вишег чина), подофицира и војника.

ДА ЛИ ИМАТЕ С-300? Војни и ваздухопловни изасланик Америке у Београду пуковник Џон Пембертон тражио је пријем код команданта РВ и ПВО три пута од 12. фебруара до 18. марта 1999. године. Разговарали смо три пута у просеку по сат, највише о косметској кризи и даљим правцима разрешења, али и где је ко рођен, какву је војничку каријеру имао и сл. На трећем пријему, 18. марта, када је Пембертон већ био изместио своју супругу и децу из Београда у Будимпешту, питао ме је где сам рођен. Одговорио сам: У Србији, између две златне планине, једна се зове Златибор, а друга Златар. Он, задивљен називима планина, испољава жељу да их обиђе и упозна. Обећао сам му да ћу му бити домаћин на Златару и Златибору и да ћу га са задовољством упознати с њиховим лепотама. На моје питање где је он рођен, одговорио је: У Јапану. Ком народу припадате, питам ја, а пуковник Пембертон одговара: Америчком. Знам то, али одакле су вам корени. Одговара: Мајка ми је Иркиња, а отац Шкот. Прокоментарисао сам: А ви рођени у Јапану? И додао: По томе се баш много разликујемо. Мени су и отац и мајка Срби, а ја сам рођен у Србији. Ту сам рођен, ту морам и опстати. Питао сам га зашто је изместио децу и супругу у Будимпешту. Рекао је: Ради њихове безбедности. Прокоментарисао сам: Зар Београд није безбедан? Одлазак породице војног изасланика Америке из Београда био је још један показатељ да ускоро следи агресија. На крају трећег разговора, на самим вратима моје канцеларије, Пембертон застаје и пита ме: „Разговарали смо три пута, у врло кратком времену. Ви сте све то време, иако вам прети ваздушна кампања, показали мир, самопоуздање и потпуну самоконтролу. На основу чега ви то, господине генерале?“ Изненађен одговорио сам: Уколико нас нападнете, сазнаћете. Још нисам ни завршио мисао, Пембертон пита: „Имате ли С-300?“ Био сам још више изненађен, не питањем већ дрскошћу па сам кратко, чак и љутито, одговорио: И то ћете сазнати кад нас нападнете. Војни изасланик САД три пута за месец дана тражио је пријем код команданта РВ и ПВО да би сазнао има ли Југославија и њена ПВО противваздушни систем С-300. Пошто није успео, на самом крају, и ван протокола, морао је директно да пита. Представник из одељења ГШ ВЈ за односе са страним војним представницима, потпуковник Бранко Делибашић, који је присуствовао разговору, памбертонов поступак је прокоментарисао речима: „Колико ја знам, ово у војнодипломатским односима до сада није регистровано.“

Аеродром Приштина посебна је прича?
Већ од првог дана агресије аеродром је био изложен немилосрдним дејствима. На те објекте у току рата извршено је 47 напада, ватрено дејствовано 292 пута, при чему је употребљено око 600 тона убојног терета. У самом почетку агресије уништени су сви стамбени објекти, радионице, складишта и др. Остао је неуништен, али са знатним оштећењима улаза-излаза, објекат „Рудник“. То је подземни објекат, испод Голеша, са два улаза-излаза, намењен за заштиту авиона 83. ловачког авијацијског пука, који је базирао на аеродрому. Због уништења објеката на аеродрому, људство 83. ловачког авијацијског пука, њих око 130, свој заклон и заштиту је нашло у објекту „Рудник“, поред својих двадесетак авиона.
Деси ли се пробијање објекта, то би била национална катастрофа за коју би био одговоран командни састав РВ и ПВО, а пре свих, наравно, командант РВ и ПВО. Средином априла командант Корпуса ПВО генерал-потпуковник Бранислав Петровић, коме је 83. ловачки авијацијски пук био непосредно потчињен, предложио је да оде на КиМ, да обиђе јединице РВ и ПВО у ширем рејону аеродрома и посебно да сагледа стање објекта „Рудник“. С тим сам се сагласио. По повратку, генерал Петровић је предложио да се у извесном смислу релаксира стање у објекту, маневром авиона на аеродроме Ниш, Поникве и Сјеница. Сложио сам се, и убрзо је извршен маневар четири авиона МиГ-21 на аеродром Сјеницу и два авиона на аеродром Ниш, с припадајућим људством.
Предлог генерала је прихваћен, маневар је извршен, али проблем тиме није био решен. Дејства авијације НАТО-а по објекту „Рудник“ врше се из дана у дан све, јаче и јаче. Све нас је притискала стрепња. Ако се деси, боље да не постојимо! Кулминација стрепње и неизвесности је настала 27. априла, када сам добио извештај да је од 2.50 до 2.55 сати са четири велика пројектила извршено дејство по објекту „Рудник“ и да је пробијен заштитни лук на северном улазу у објекат и зарушен улаз. Рупа изнад улаза пречника 12-15 метара. На улазу 400-450 м3 бетона. Улаз и излаз могућ само за људство. Црне мисли су ми поново прошле кроз главу.
Није било друге, а било је потребно, одлучио сам и отишао на КиМ да обиђем људе, пре свега оне у „Руднику“. Стање, боље речено вандалско разарање и рушење које сам затекао на аеродрому Приштина превазишло је и оно што сам као војник и генерал могао замислити. Све, дословно све, потпуно порушено и разорено, ниједног грађевинског објекта нема, кратери од бомби свуда около. Иза великих и дебелих челичних врата сачекао ме је командант 83. ловачког авијацијског пука, пуковник-пилот Гвозден Урошевић.
Обишли смо све. Водио ме је командант Гвозден. Приличи му име, ситуацију у којој се налазио само гвозден човек је могао да поднесе и издржи. Срео сам се са старешинама – авиотехничарима и другима с којима сам заједно 1972. дошао на аеродром „Велика Слатина“, командантима других јединица, али решење, какво је решење за Гвоздена, за његове људе и авионе?
Шта да радимо, Гвоздене, шта предлажеш? Мало је оћутао и рекао: „Генерале! Авионе из објекта за сада не можемо да извучемо, зато што су прилазне стазе објекту врло оштећене, видели сте то и сами, а видели сте да је и северни улаз у објекат зарушен. Ако изведемо људе из објекта, не знам где ћемо с њима. Било где да их сместимо у рејону аеродрома, Шиптари ће нас напасти. У таквој ситуацији нисам сигуран да нећемо далеко брже изгубити 83. ловачки авијацијски пук. Да одемо даље од авиона, ван Космета, па била би то страшна брука. Оставите нас у објекту, преживећемо, издржаће наш ’Рудник’,“ И додао: „Треба да знате и ово, у разговору са људима скоро стопостотно су за то да се остане у објекту, уз авионе.“
Нисам више размишљао, одлучио сам и своју одлуку саопштио команданту 83. ловачког авијацијског пука: Гвоздене, остајете у објекту. Издржао је наш „Рудник“. Преживели су Гвозден и његови људи. Полетео је командант 83. ловачког авијацијског пука пуковник, пилот Гвозден Урошевић 12. јуна 1999. у поподневним сатима са својих 11 мигова-21 и две Утве-53 и слетео на аеродром Батајницу. Када су грађани Нове Пазове видели наше авионе да долазе на слетање, настало је право одушевљење.
Посматрајући на француској телевизији полетање наших мигова са аеродрома Приштина, француски ваздухопловни генерал Пјер Галоа је узвикнуо: „Па шта је НАТО радио у Југославији?“