ЦЕНЕ БЕЗ ДИЗГИНА

Док у свету цене хране статистички незнатно али ипак падају, код нас и даље дивљају, што је последица увезене инфлације, скупих енергената, изостанка адекватних субвенција и недостатка одговарајуће аграрне политике

Нема ко није објавио, као бизарну вест, да је Миломир Живковић из села Мровска код Владимираца случајно, сређујући кућу, нашао трговински рачун из 2006. године. На избледелом папирићу и даље су се могле прочитати цене намирница из тог времена. Тако је хлеб пре нешто више од 15 година коштао свега 25 динара. Сардине су биле 45 динара, а паковање тоалет-папира 70. Како се даље види на рачуну, пакла цигарета могла се пазарити за 45 динара… Медији су ревносно запазили да је и плата 2006. била више од четири пута мања него данас.
Овај куриозитет је требало да буде показатељ данашњег вртоглавог раста цена хране, са не баш великом надом у смиривање ни у свету, ни код нас. Када искрсну ненадани догађаји, попут пандемије короне, енергетске кризе, рата у Украјини…, у егзистенцијалном проблему се нађу сви они који зависе од своје месечне зараде, дакле, већина становништва. А с обзиром на то да поменути проблеми и даље трају, у потрошаче се увукао немир и забринутост да ће се скок цена наставити и да ће храна и даље бити најскупља ставка на њиховим рачунима. Што ће рећи да је време јефтине хране одавно прошло.
Грађане Србије из месеца у месец на рафовима у продавницама чека све скупља храна. Поскупљивале су све намирнице, а смањења цена права је реткост. Цене меса су у последње време нарочито под лупом, будући да је Влада Србије почетком фебруара одлучила да укине ограничење цена неких врста свињског и пилећег меса.

СЛАНИНА И ЧВАРЦИ Речит пример су сланина и чварци – некада сиротињска храна сада је скупља од јунећег бифтека. Килограм чварака у појединим трговинским ланцима догурао је до 4.033 динара! Килограм обичних иде до 2.300 динара, а „дуван“ до невероватних 3.400 динара. Килограм паковања масти у маркетима углавном се креће од 540 до 600 динара а за килограм сланине, у зависности од врсте и произвођача, мора се платити 1.000 до 2.511 динара. Такозвана слајс паковања, тј. насечене шните ове намирнице, папрена су. Тако се 100 грама сланине и панчете креће од 280 до 375 динара.
Подаци Републичког завода за статистику (РЗС) показују да су потрошачке цене у марту 2023. повећане за 16,2 одсто у односу на исти месец прошле године. Према суровој статистици, хлеб и житарице поскупели за 25,2 одсто у односу на прошлу годину. Месо има већу цену за 19,1 проценат, а цена рибе је скочила за чак 26,7 одсто. Према подацима поменутог завода највише су поскупели млеко, сир, јогурт и јаја. Цена ових производа већа је у односу на прошлу годину за 42,2 одсто. Да зло буде веће, код нас 40 одсто кућног буџета породица троши за храну, а у земљама Западне Европе и Америке је то било између 12 и 17 посто. Укупно, храна у Србији у прошлој години је поскупела за 32 одсто. Из тог угла треба гледати и на инфлацију, која се креће око 16 процената.
Имајући у виду међугодишњу стопу раста цене хране, стиже се до податка да су млечни и месни производи и прерађевине поскупели за чак 81,6 одсто. Према званичним подацима РЗС, просечан раст је 32 одсто, док плата већине становника у Србији износи око 57.800 динара (500 евра), што ће тешко моћи да задовољи потребе четворочланог домаћинства. Тим пре што је минимална потрошачка корпа, опет према статистици, око 45.000 динара.
Истраживања су показала да цена хране у богатијим земљама продукује 20 одсто инфлације, а у Србији чак 40 посто, што значи да је пад цена у овом тренутку мало вероватан. У свету су, према Организацији за храну и пољопривреду УН (ФАО) цене у марту у односу на фебруар пале 2,1 одсто, а у односу на март пре годину дана 20,5, што је резултат веће понуде, а смањене потражње за увозом. Вредност тзв. ФАО индекса хране 11 месеци је у константном паду, док су цене хране у Србији веће него икад.
ФАО индекс је, како објашњавају агроекономисти, показатељ који у својој структури има пет, по проценама УН, најзначајнијих прехрамбених производа. Две групе су примарни производи, житарице, уљарице и уља, а три су из сектора прерађивачке индустрије – уље, шећер и млеко. Тих пет група формирају ФАО индекс који показује како се креће цена хране.
Наравно, овај просек потискује чињеницу да већина сиромашног света и даље гладује. Половина популације у неразвијеним земљама живи у условима које Светска банка дефинише као екстремно сиромаштво, то јест са мање од два долара дневно. А то је група која брже расте. Због политике коју воде богати, само за последњих годину дана број сиромашних у свету, који живе са мање од 1,2 долара дневно, повећао се за 44 милиона!

СИРОМАШНИ И БОГАТИ Како се истиче у извештају „Опстанак најбогатијих“, који је Међународна хуманитарна организација „Оксфам“ представила на Светском економском форуму у Давосу у Швајцарској, први пут за последњих 25 година истовремено расту екстремно сиромаштво и екстремно богатство. Осим тога, велике компаније и њихови власници профитирали су од разних криза. Тако је од 2020. најбогатијем проценту човечанства припало укупно 26 билиона америчких долара, а преосталих 99 процената је имало на располагању 16 билиона америчких долара, наводи „Оксфам“. Десет најбогатијих људи на свету има више новца од 40 посто човечанства, односно 3,1 милијарде људи!
И код нас су пале цене основних сировина, пре свега жита – пшенице, кукуруза, уљарица, али не и финалних прехрамбених производа. До пада цена брашна, уља, шећера…, што народ највише интересује, није дошло јер је у њих, наводно, уграђена сировина купљена у септембру прошле године по знатно већој цени, бар за 20-30 одсто од тренутне. Ту је и познати психолошки ефекат, да трговци у Србији често у цену производа урачунају и будућу инфлацију. А кад трговци једном подигну цену, тешко је после спуштају.
Инфлаторна очекивања су нешто најгоре што може да се деси на крају тог производно-потрошачко-трговачког ланца, упозоравају аналитичари. Управо та очекивања се појављују када инфлација пређе двоцифрен број. Доста увозних компоненти са собом вуку и проценте увезене инфлације, али наши произвођачи и трговци у цену уграђују и потенцијалну инфлацију, а када се то деси, постоји претња од такозване инфлаторне спирале.
Последњи подаци показују да је инфлација у Србији око 16 одсто, дупло виша него у Немачкој, што значи да код нас цене брже расту него у Европској унији. С тим да храна чини око 50 процената наше потрошачке корпе и зато је то и видљивије у Србији.
Европа може себи да дозволи појефтињење хране јер десет пута више субвенционише пољопривредну производњу него Србија, а аграрни буџет јој чини трећину од укупног. Наш буџет и невелике субвенције не дозвољавају произвођачима да смање цене јер би то ишло на њихову штету.
Аграр Србије стагнира деценијама. Стратегија која важи до 2024. године предвиђа раст од 9,1 одсто, или у лошијим годинама 6,1 одсто. Међутим, то се никада није остварило. За последње три и по деценије он има просечан раст од око 0,45 одсто. Просечна вредност годишње производње је око пет милијарди долара. Производња по хектару је вредна тек 1.000 долара (у Холандији је то 24.000, а у Данској 17.000 долара). Од извозника сировина за храну Србија је постала њен увозник.
Код нас велике субвенције и стимулације иду страним инвеститорима, док се у пољопривреди „гаси пожар“ државним мерама тек када дође до кризе, а то на дуги рок не даје резултате. Да би се донекле ублажило овакво стање, цене основних животних намирница, брашна, уља, шећера, свињског бута и дуготрајног млека замрзнуте су 15. новембра 2021, те мере су неколико пута продужаване, мада је и неупућеном потрошачу јасно да се проблеми аграра не решавају уредбама.

ОМБУДСМАН ЗА ХРАНУ Аграрни аналитичари ће рећи да у напредним и аграрно развијеним земљама постоји омбудсман за храну, који је надлежан за заштиту примарне и прерађивачке производње, али и потрошача. Иако постоји оправдање за увођење омбудсмана и у нашој земљи, уз добре примере у ЕУ, та идеја не наилази на подршку јер је у целом сектору превише корупције.
Као пример се наводи увоз свињског меса у тренутку када наши фармери због ниских цена гасе производњу. Ту је и случај дозволе на увоз живих свиња од 100.000 товљеника по потреби кланичара. Иначе, само у 2021. години у Србију је увезено око 300.000 живих свиња и исто толико прасића, док је у прва три месеца 2022. увезено 12.769 тона замрзнутог свињског меса. То је плаћено 27 милиона долара. Иначе, упозориће стручњаци, свиње од којих је увезено месо храниле су се генетски модификованом сточном храном. Млеко увозимо из Пољске, Чешке, смрзнуто месо из Немачке и земаља ЕУ. Држава оптерећује ванцаринским мерама увозно млеко са 15 динара по литру, прерађевине од млека са 30 динара по килограму. Повећала је премије за млеко са 10 на 15 динара, субвенције за млечна грла са 25 на 30.000 динара. Недовољно да би се то одразило на цене у рафовима.
Прошла година ће бити запамћена као једна од турбулентнијих за пољопривреду у свету, али и за домаћи аграр. Рат у Украјини пореметио је ланце снабдевања, а за неке пољопривредне гране, пре свега воћарство, значио је затварање дела извозног тржишта. Све се углавном врти око житарица, па је њихова цена, пре свега пшенице, кукуруза и сунцокрета, енормно расла, што значи да ће и њихова сетва додатно расти, пропорционално с растом цене семена, ђубрива, горива…
Пред ратарима је пролећна сетва у којој би требало да се засеје око 2,5 милиона хектара, од чега скоро милион хектара одлази на кукуруз, а остало на пролећне културе. Прогнозира се да ће бити скупља за тридесетак одсто у односу на прошлогодишњу.
Па ипак, струка тврди да грађани не би требало да буду забринути за снабдевање основним животним намирницама ове године јер ће их бити довољно за домаће потребе. Изузетак је велики пад у сточарској производњи, што се одражава у високим ценама млека и меса, пре свега свињског. Али снабдевање и цене нису исто.
Сточарство је посебан проблем, новац од субвенција није стигао до оних којима је био намењен, увезено је месо лошег квалитета (управо оних 300.000 прасића) а сада је велики дефицит. Видело се то баш у време Васкрса, када је прасетина драстично поскупела, цене су остале високе и после празника, а уз то је и нема.
А ту већ долазимо до оног толико пута помињаног парадокса да је недопустиво да је Србија с потенцијалом да храни пола Европе дошла до тога да увози млеко, смрзнуто свињско место, прасад… И то за скупе паре!