БИЛА ЈЕ МЕТЕОРСКА ПОЈАВА

Поводом ретроспективне изложбе дела Надежде Петровић у Народном музеју у Београду

Надеждино сликарство почетком 20. века било је међу најнапреднијим у свету, а она је у малом, у Србији, искусила много тога што и импресионисти и постимпресионисти – углавном осуду и неразумевање

Народни музеј у Београду са до сада највећом ретроспективном изложбом прославио је током марта и априла 150 година од рођења Надежде Петровић (Чачак, 1873 – Ваљево, 1915), једне Српкиње пребогате биографије. Са њом започиње успон наше жене у новије време, она је оличење слободне и умне особе, невезане за породицу, одговорне само сопственим циљевима и вредностима. Отворила је путеве модернизма у српској уметности и великом снагом личности, радном енергијом и снажном вољом постала тип савремене интелектуалке, ликовне критичарке, политичке активисткиње, организаторке ликовног живота у Србији и на Балкану, можда и феминисткиње. Била је метеорска појава, прерано сазрела за нашу средину, несхваћена као и њен брат Растко Петровић. Критичари су о њеном сликарству писали да јој боје наличе на тесто и да слика рашчупаном четком. Њене слике у своје време вределе су десет просечних плата а сада двеста педесет. Донела је у малу Србију дух Европе у најнапреднијем виду. Катарина Амброзић, најбољи познавалац њеног опуса, чији ће се докторат још деценијама преписивати, изазвала је у Надеждино име аудиторијум састављен од угледних немачких историчара уметности, доктора наука и музеалаца. Са поносом их је упитала да ли у Немачкој у Надеждино време постоји и једна тако напредна сликарка каква је била та Српкиња школована у Минхену. Одговор је био ћутање, Паула Модерсон Бекер и Габриеле Минтер, као најзначајније савременице, не могу да се мере са овом Чачанком. Истини за вољу, треба рећи да Надежда не помиње Василија Кандинског, који ју је наткрилио у светским оквирима.

Њено сликарство почетком 20. века било је међу најнапреднијим у свету, а она је у малом, у Србији, искусила много тога што и импресионисти и постимпресионисти, углавном осуду и неразумевање. У време када је још била снажна импресионистичка школа, сликала је као они који ће тек доћи, експресивно, не робујући конвенцијама, реалистичком призору или класичној композицији. Имајући изузетан осећај за боју, била је у стању да хармонизује све контрасте и врсте боја, односе и тоналитете. Стиче се утисак да је могла да почне од било ког дела слике, било којом бојом и да увек пронађе колористичко решење целине. Стари мајстори су избегавали зелене боје, сматрали су их сировим, јетким; Надежда их највише користи, као и црну и белу, којих скоро да и нема у чистом виду у старом сликарству, или су као златна и сребрна формиране од других боја. Рушила је правила да би успоставила своја, па је и у највећем сликарском напону умела да нађе прочишћене тонске односе а експресивне слике наслика у пастелном тону.
Било је то време ликовних револуционара, импресиониста, постимпресиониста, симболиста и сецесиониста а она је ликовно припадала уметницима који ће тек постати и остати актуелни. Експресионизам спада међу неколико основних стилских формација целокупне уметности, какве су реализам, апстракција и фантастика (као метастил, еклектички или синтетички). Надежда Петровић једна је од највећих експресионисткиња у светској уметности, свакако једна од првих, њен значај превазилази локалне оквире. То је веома добро осетила немачка публика на изложби у минхенској Новој Пинакотеци 1985. године, коју је организовала Катарина Амброзић. Посета је била већа него на претходној, посвећеној Ивану Мештровићу. У Србији је експресионизам мање прихваћен, ми смо од краја 18. века огрезли у разне видове реализма а од 1950-их година и фантастике или како се често говори неонадреализма. Апстракција и експресија се овде слабије примају, то су неке стране биљке. Српском хајдучком и ратарском менталитету одговара стварносна уметност, реализам са вишком смисла или фантастика као ликовни одговор на епове, легенде, народну машту и магију. Ирационалну, митску страну нашег карактера прати слична ликовност још од средњовековних илуминација, фресака са темом Страшног суда и црквених скулптура. Надежда се издваја из те матице, припада германском и европском духу, али исто толико и нашем на свој начин.

Веома је чудно да експресионизам од ране ренесансе до „Нових дивљих“, неоекспресионизма у осамдесетим годинама прошлог века, представља типично немачки стил. Ми не можемо да разумемо како и зашто је народ састављен од ванредних занатлија, војника, професора, философа и научника који највише теже прецизности, реду, дисциплини и вертикалној хијерархији, пригрлио најразбарушенији вид уметности, у којем има превише слободе и премало обавезујућег. Одговор на то питање морамо потражити у ономе што Немци зову „народни дух“, тамо где почива колективна душа, исправно означена као „крв и тло“. Свака права уметност одређена је расно и национално. Надежда Петровић је то добро знала и њој је успело нешто што се скоро никада касније код нас није поновило, осим у мањој мери код Александра Томашевића, Лазара Возаревића и Светозара Самуровића. Српске сељаке и сељанке, Циганке, каљаве путеве, тарабе, заостало али топло српско село и провинцију, мостове старе Србије, косовске божуре и идеју Косовског завета, цркве и манастире, најтипичнију националну тематику, представила је на најавангарднији могући начин. Ту поуку неће следити ниједан наш напредни уметник, експериментатори се по правилу стиде свог порекла и традиције. Њене лекције о патриотизму, које су је коштале живота, јер је као национални борац, болничарка добровољац, страдала од тифуса у Првом светском рату, није после 1945. године имао ко да слуша. Нису је схватали и прихватали по богатству њене личности, у целини, већ уско и делимично, само као сликарку. Њену титанску појаву нису могли да заобиђу највећи познаваоци импресионизма, у најобимнијим студијама на енглеском језику о том покрету у свету репродукује се једино њен рад од српских сликара.

Домаћа публика и историчари уметности несебично се одужују Надежди Петровић; свака генерација на свој начин је открива, па су тако млади хрлили на ову њену највећу изложбу у Народном музеју. Заузврат, ова значајна Српкиња, увек изнова нашој јавности открива јединство етичких и естетских вредности. Она је била крајње национално освешћена и, одбивши понуду да се на почетку Првог светског рата склони у Рим, отишла је као болничарка у прве борбене редове, што ју је коштало живота. Сенку на тај велики патриотизам баца њена крајње југословенска оријентација, због чега је нису волели вајар Ђорђе Јовановић и сликар Марко Мурат. Треба, међутим, рећи да су сви водећи интелектуалци и уметници тог времена, од Димитрија Митриновића до Димитрија Љотића били или масони или заговорници југословенства.
Аутори ове изложбе и текстова у каталогу су професори са Катедре за Историју уметности београдског Филозофског факултета. Треба имати на уму да се на историју уметности често уписују снобови који не иду на изложбе, не посећују атељее и немају никакав контакт са уметничком сценом. Мереникова и Борозан јесу беспрекорно у историјском и теоријском смислу одговорили на захтеве овакве изложбе, али они нису попут Николе Кусовца и Бернарда Беренсона коносери, не умеју да виде грешку сликара на слици или реше атрибуцију. Тако се на смотри у Народном музеју поткрала једна грешка која би у свету била незамислива а која иде на душу и кустосâ Народног музеја, те је треба хитно исправити. На слици Надежде Петровић „Циганка са белом марамом“ из 1906. већ на први поглед се види да није реч о Циганки, нити оне носе беле мараме, то је особеност српских сељанки. У каталогу изложбе стоји да је запис доле десно „… ch“ нечитак, међутим, за оштро око је јасно видљиво да не пише Петровић већ Вучетић. Реч је о слици Пашка Вучетића (Paskoje Pasko Vucetich), како се сликар и потписао. Нико то није видео, али грешка није промакла колекционару Милошу Вујасиновићу.

Ова значајна Српкиња увек изнова нашој јавности открива јединство етичких и естетских вредности. Била је крајње национално освешћена и, одбивши понуду да се на почетку Првог светског рата склони у Рим, отишла је као болничарка у прве борбене редове, што ју је коштало живота

Слично је Ивана Симеоновић Ћелић, директорка Музеја Цептер, откупила старију и одличну слику Милована Видака, члана Медиале, и поставила је у сталну поставку. До које мере савремени историчари уметности не умеју да виде слику потврђује и то да је неколико година та слика висила обрнуто постављена, са небом доле и земљом горе, на шта је писац овог текста скренуо пажњу галеристи Николи Стојчевићу а он обавестио директору која је исправила несхватљиву погрешку.
Капитални промашај је направила и Катарина Амброзић као кустос стране збирке Народног музеја. Народни музеј по свему судећи поседује једну мању оригиналну слику Хијеронимуса Боша за коју се ниједан кустос те установе није потрудио да обавести светску јавност па ње нема ни у једном каталогу Бошових дела и његових наследника које бележи Шарл де Толнај у обимној студији о том уметнику. Када су после Другог светског рата вршене атрибуције, један поуздани немачки историчар уметности одмах је препознао не Бошову школу већ рад самог мајстора, који би био светско откриће јер нема новооткривених. Међутим, Катарина Амброзић је слику самовољно преименовала у дело Бошове школе, а слика годинама није ни била у сталној поставци. Јасно је да наши научници често нису дорасли послу којим се баве.