Aleksandar Bocan-Harčenko: Rusija i Kina temelj su svetske stabilnosti

Ambasador Ruske Federacije u Srbiji govori o situaciji u Ukrajini, proganjanju monaštva Kijevsko-pečerske lavre, o kreatorima i huškačima ratnog sukoba i njegovoj pretnji celoj Evropu, o istorijskim koracima u rusko-kineskim odnosima, prilikama u našoj zemlji

Pred očima celog sveta od strane režima Zelenskog, u Kijevsko-pečerskoj lavri danima traje mučko proganjanje monaštva, sveštenstva, skrnavljenje ove najveće svetinje u istoriji ruskog naroda. To je povod za intervju sa ambasadorom RF Aleksandrom Bocan-Harčenkom. Njegova ekselencija govori o tragičnom sukobu u Ukrajini koji otvoreno pomažu, osmišljavaju i huškaju NATO, SAD, V. Britanija, stvarajući uslove za opasno proširenje ratnog sukoba u Evropi. Planirajući ratove u svetu, oni snose i snosiće – upozorava NJ. e. – ogromnu odgovornost u istoriji čovečanstva. Dok Zapad ruši sve mostove mira, Rusija i Kina grade nove, jake istorijske odnose dva velika naroda. Ovom temom započinjemo naš razgovor.

Nedavno je u poseti Rusiji i predsedniku Vladimiru Putinu bio lider Kine Si Đinping. Mnogi su ovaj susret ocenili kao prekretnicu svetskih razmera i možda najznačajniji susret za dalji razvoj međunarodnih odnosa u 21. veku. Na Zapadu pokušavaju da umanje značaj ovog susreta. Iznesite nam svoje viđenje.
Kako je naglašeno tokom sadržajnog sastanka dva predsednika, odnosi sveobuhvatnog partnerstva i strateške saradnje između Moskve i Pekinga dostigli su najviši nivo u istoriji i nastavljaju dosledno da se razvijaju. Posebno se ističe da po svom kvalitetu prevazilaze vojnopolitičke saveze iz doba Hladnog rata. Naše partnerstvo, zasnovano na principima istinske ravnopravnosti, dobrosusedstva i prijateljstva naših naroda, odlikuje duboko međusobno poverenje, poštovanje suvereniteta i obostranih interesa.
Poslednjih godina je u rusko-kineskoj saradnji postignut zaista impresivan napredak: u 2022. je trgovinska razmena dostigla rekordnih 185 milijardi dolara (istovremeno se udeo obračuna u nacionalnim valutama stalno povećava), uspešno se ostvaruju dugoročni bilateralni projekti u svim oblastima. U okviru državne posete Si Đinpinga Rusiji potpisan je paket dokumenata, posebno programske izjave koje definišu zajedničke ciljeve i zadatke za budućnost: Zajednička izjava o produbljivanju odnosa sveobuhvatnog partnerstva i strateške saradnje, koji ulaze u novu eru, i Zajednička izjava o planu razvoja ključnih smerova rusko-kineske ekonomske saradnje do 2030. godine.
Rusija i Kina koordinišu svoje spoljnopolitičke pristupe i udruženo odgovaraju na savremene pretnje i izazove. Zajedno sa istomišljenicima – među kojima je, naravno, i Srbija – naše zemlje se dosledno zalažu za formiranje pravednijeg multipolarnog svetskog poretka zasnovanog na međunarodnom pravu, a ne na nekakvim „pravilima“ koje postavlja uska grupa država zarad svoje koristi. Doprinose izgradnji otvorenog, inkluzivnog sistema bezbednosti u regionu i svetu, a koji nije usmeren protiv trećih zemalja. Prvorazredna pažnja se posvećuje razvoju demokratskih multilateralnih struktura, kao što su BRIKS i Šangajska organizacija za saradnju, koje su sve uglednije i proširuju krug partnera i prijatelja, kao i radu na povezivanju Evroazijske ekonomske unije i pekinške inicijative „Jedan pojas, jedan put“.
Želim da istaknem da se ovi temeljni principi međudržavne saradnje ogledaju i u novom Konceptu spoljne politike Ruske Federacije, koji je utvrđen Ukazom predsednika RF 31. marta 2023. godine.
Dakle, danas odnosi između Moskve i Pekinga predstavljaju uzor saradnje velikih sila, kamen temeljac globalne stabilnosti. Pružaju podršku svetskom ekonomskom rastu, kao i uslove za miran, progresivan, konstruktivan i kreativan razvoj čovečanstva.
U Ukrajini se vode žestoke borbe, NATO, SAD i EU sve više naoružavaju ukrajinsku vojsku. Postoji opasnost da to dovede do dugotrajnog rata i mnogo većih žrtava. U kojoj meri je režim Zelenskog samostalan u donošenju odluka?
U uslovima gotovo potpune zavisnosti režima Zelenskog od zapadnog finansiranja i vojnih isporuka, ni o kakvoj samostalnosti ne može biti ni reči, današnja Ukrajina je, zapravo, jedan od objekata zapadnog neokolonijalizma. Očigledan primer je odustajanje Kijeva od pregovora s ruskom delegacijom, koji su se održavali u proleće 2022. godine. Tada je bio u izradi nacrt političko-diplomatskih dogovora, ali Amerikancima i njihovim saveznicima, koji imaju nameru da „pobede Moskvu na bojnom polju na tuđ račun“, to nije odgovaralo. I dalje otvoreno i cinično istupaju protiv dijaloga – mir ih apsolutno ne zanima. Kao rezultat, Zelenski ne samo da je bukvalno preko noći prekinuo pregovore po naredbi svojih pokrovitelja već je i dekretom zabranio obnavljanje dijaloga.
Engleska je već donela odluku da Ukrajini isporučuje bojevu municiju sa osiromašenim uranijumom. Mi u Srbiji imamo tragično iskustvo s upotrebom ove municije – sve više obolelih od raka, zagađenje životne sredine radioaktivnim elementima. Koliko ovakvi potezi zaoštravaju konflikte, prete mnogo širim i opasnijim vojnim sukobom, sve do upotrebe nuklearnog oružja?
Velika Britanija, kao i niz drugih država članica NATO-a sve više se uvlače u ukrajinski sukob. Cinična izjava zamenika šefa britanskog ministarstva odbrane o planovima – uprkos međunarodnom pravu – za snabdevanje kijevskog režima municijom sa osiromašenim uranijumom, koju je prethodno koristio NATO tokom varvarske agresije na Jugoslaviju 1999, još jedan je pokušaj da se podižu ulozi. Katastrofalne posledice ovih nerazboritih poteza po život i zdravlje mnogih generacija na području zahvaćenom sukobom, po svemu sudeći, ne zabrinjavaju London. To još jednom potvrđuje da je Zapad ravnodušan prema sudbini Ukrajine i Ukrajinaca, oni nisu ništa drugo do oruđe u totalnom hibridnom ratu protiv naše zemlje.
Istovremeno, zapadnjaci moraju da budu svesni da „pumpanje“ kijevskog režima oružjem i municijom neće rezultirati njegovim vojnim uspesima, već će samo produžiti oružani sukob, dovesti do novih žrtava i razaranja koji će zauvek ostati na savesti onih koji nagovaraju Kijev da odbije diplomatsko rešavanje krize. Štaviše, takve odluke znatno povećavaju rizike da se konflikt prenese u Evropu, sve do njegovog pretvaranja u direktan sukob uz učešće nuklearnih sila.
Tokom tekućih borbi među ukrajinskom vojskom viđeno je mnogo formacija s nacističkom simbolikom. Zapadni mediji to prećutkuju. Znači li to da je nacizam ponovo postao sastavni deo zapadne politike i društava i ponovo počeo da osvaja stare pozicije kao uoči Drugog svetskog rata?
Nažalost, stanje stvari izaziva najozbiljniju zabrinutost. Činjenice koje Ministarstvo inostranih poslova Rusije prikuplja u svojim javno dostupnim godišnjim izveštajima o veličanju nacizma i manifestacijama neonacizma i rasizma – ne ohrabruju. Istorijski revizionizam je sve agresivniji, fašistički zločinci se opravdavaju, vodi se pravi „rat sa spomenicima“ vojnicima Crvene armije, koji su dali odlučujući doprinos porazu čovekomrzilačke ideologije i oslobođenju Evrope. Najgora je situacija u baltičkim zemljama, Ukrajini (u Kijevu je neonacizam defakto podignut na nivo državne politike), Poljskoj i Češkoj.
Ima sličnih pojava i na Balkanu. Naime, Priština nastoji da u južnom delu Kosovske Mitrovice obnovi kuću fašističkog pomagača Džafera Deve, jednog od osnivača SS divizije „Skenderbeg“, koji je posle Drugog svetskog rata pobegao od pravde u SAD. Ne prestaju pokušaji pojedinih snaga u Hrvatskoj da opravdaju ustaškog vođu Anta Pavelića i kardinala Alojzija Stepinca, koji je sarađivao sa NDH, da zataškaju neljudske zločine nad Srbima iz doba Drugog svetskog rata, uključujući i strahote koncentracionog logora „Jasenovac“.
Rusija nastavlja da skreće pažnju čitave međunarodne zajednice na opasnost nastale situacije. Na našu inicijativu, Generalna skupština UN tokom svakog zasedanja usvaja tematsku rezoluciju o borbi protiv glorifikacije nacizma. Zahvalni smo srpskoj strani, koja uvek podržava ovaj dokument.
U Ukrajini su progoni vernika Ukrajinske pravoslavne crkve Moskovskog patrijarhata dostigli vrhunac! Baš u vreme Velikog posta režim Zelenskog progoni sveštenstvo, zauzima i pljačka crkve ne štedeći čak ni Kijevsko-pečersku lavru. Od kada se sprema ovaj veliki pogrom? Kakve posledice mogu da nastupe? Šta to govori o duhovnoj orijentaciji ukrajinskog režima?
Sistematske politički motivisane represije protiv sveštenstva i pastve kanonske Ukrajinske pravoslavne crkve počele su nakon državnog udara 2014. godine, kada su nacionalisti preuzeli vlast u Ukrajini uz podršku Zapada. Istovremeno, kijevski režim je krenuo putem stvaranja – „na bajonetima“ snaga bezbednosti – svoje marionetske državne nadricrkve, takozvane Pravoslavne crkve Ukrajine.
Danas je progon kanonskog pravoslavlja – otuđivanje crkvene imovine, prinudna nezakonita likvidacija zajednica pod izgovorom navodno dobrovoljnih prelaska u drugu jurisdikciju, skrnavljenje crkava, lišavanje pojedinih arhijereja državljanstva, gonjenje parohijana zbog posete crkvi – dobio neviđeni zamah. Krše se sve zamislive pravne norme sadržane u Povelji UN, Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima, Deklaraciji o eliminaciji svih oblika netolerancije i diskriminacije na osnovu veroispovesti ili uverenja, kao i u drugim opštepriznatim međunarodnim dokumentima.
Svetouspenska Kijevsko-pečerska lavra jedna je od najvažnijih pravoslavnih svetinja, prvi manastir Kijevske Rusije, odakle potiču ne samo duhovne tradicije ruskog pravoslavlja već i ruska nacionalna kultura u celini. Pokušaji njenog nezakonitog zauzimanja, nasilnog iseljavanja monaha i iskušenika i hapšenje igumana manastira mitropolita Pavla su, u suštini, vrhunac progona pravoslavlja od strane kijevskog režima. Upravo ste skrenuli pažnju da se ovi izuzetno alarmantni događaji dešavaju u danima Velikog posta, koji je za sve pravoslavne vernike – vreme krotke molitve i smirenja. Ovo je tužan dokaz duboko nemoralne, svetogrdne prirode delovanja aktuelnih vlasti u Kijevu.
Već su mnoge crkve i manastiri poharani u Ukrajini. Sa najnovijim progonima postoji realna opasnost da to bude najveće stradanje. Hiljade i hiljade ikona, relikvija, dragocenosti, drevnih crkvenih knjiga i drugih kulturnih vrednosti se otuđuje i zauvek nestaje. Pre nego što ruski vojnik to uspe da zaštiti, može li se nešto učiniti diplomatijom? Ili će svet, posebno zapadni, ostati gluv i nem za verski i kulturni genocid u Ukrajini?
Cilj onoga što se dešava u Ukrajini je jasan – da se unese rascep u svetsko pravoslavlje, da se prava crkva zameni samosvetima-nacionalistima, da se ukrajinsko društvo odvoji od vekovnih duhovnih korena i natera da bezvoljno izvrši zločinačke i opake zamisli kijevskog režima, da se nametne ultraliberalna agenda uz uništavanje nacionalnog identiteta. Zato Zapad zatvara oči pred ovim i ućutkuje organizacije „za zaštitu ljudskih prava“ koje su pod njegovom kontrolom. Međutim, usled svog beskrupuloznog ponašanja Vašington i njegovi saučesnici sve više gube ostatke svoje reputacije „branilaca slobode“.
Nastavićemo da odlučno tražimo poštovanje međunarodno-pravnih obaveza u vezi sa verskim pravima i slobodama pravoslavnih hrišćana u Ukrajini. Duboko smo zahvalni svima u Srbiji koji u ovom teškom času nisu ostali ravnodušni na samovolju režima Zelenskog, zajedno sa Njegovom svetošću patrijarhom srpskim Porfirijem i javno su osudili državni antipravoslavni teror u Ukrajini, nasrtaje na glavnu svetinju UPC Kijevsko-pečersku lavru.
Od zemalja bivšeg Varšavskog pakta Poljska najaktivnije učestvuje u ratu u Ukrajini. Ne samo da isporučuje oružje već i šalje dobrovoljce, ili ih tako deklariše. Da li je Poljska već strana u sukobu? Da li je poljsko rukovodstvo svesno svoje fatalne politike ili smatraju da su potpuno bezbedni kao član NATO-a? Kakve opasnosti postoje ovde?
Kolektivni zapad, u čijim „prvim redovima“ Poljska bezuspešno nastoji da se nađe, faktički je pokrenuo protiv Rusije – rukama Ukrajinaca – „rat zastupnika“ (indikativno je da čak i koordinate ciljeva za granatiranje Kijevu prenose zapadne obaveštajne službe). Pored velikih isporuka naoružanja i slanja boraca, na zapadnim granicama Savezne države Rusije i Belorusije, u Poljskoj i baltičkim zemljama nastavlja se intenzivirano raspoređivanje udarnih jedinica NATO-a. Takvo neodgovorno delovanje, o kojem smo govorili s vama, odmotava spiralu međudržavne konfrontacije, približavajući Zapad otvorenom oružanom sukobu s Rusijom.
Budući da Zapad očigledno pokušava da na sve načine razbije rusko-kinesko partnerstvo, da li postoji mogućnost da SAD i Zapad otvore drugi front, provocirajući Kinu oko Tajvana?
Zapad zaista nastoji da potkopa rusko-kinesko partnerstvo, ali u tome neće uspeti. Iza svih ničim potkrepljenih pokušaja da se odnosi između Moskve i Pekinga predstave kao neka vrsta „antievroatlantske alijanse“ krije se nezadrživa želja Amerikanaca da „zavade pa vladaju“. Zato žele da podriju svaku saradnju država koje nisu spremne da bespogovorno ispune njihove zahteve, kao i da zakomplikuju rešavanje problema koji se, na primer, odnose na Tajvan. Poslednjih meseci došlo je do čitavog niza provokacija inspirisanih Vašingtonom, a koje krše koncept „jedne Kine“, kojeg se Rusija – za razliku od SAD – dosledno pridržava. Dakle, u pogledu sila koje zapadnjaci nazivaju svojim konkurentima, primenjuje se princip „igre sa nultom sumom“ – što je gore za „suprotnu stranu“, to je navodno bolje za Zapad.
I nama i našim kineskim prijateljima licemerje i verolomnost Zapada su više nego očigledni. Nastavićemo da se krećemo ka pravednijem multipolarnom svetskom poretku, što je potvrđeno tokom nedavne uspešne i značajne posete kineskog predsednika Si Đinpinga Rusiji.
Opštepoznato je da, kad su u pitanju rusko-srpski odnosi, Vašington koristi isti pristup: opominje Beograd da je tobože bolje da ima posla sa Amerikom nego s Rusijom, preteći „teškim ekonomskim posledicama“, zahteva da se napravi „definitivan geopolitički izbor“ u korist Zapada. Poziva da se „potisne ogorčenje“ vezano za NATO agresiju 1999. i „zaboravi“ na Kosovo i Metohiju. Sve to – umesto pokušaja da se napravi bar jedan zaista konstruktivan korak u srpsko-američkim odnosima.
Po našem mišljenju, međudržavne veze treba graditi na suštinski drugačijim principima: voditi računa o obostranim interesima, međusobno se poštovati, usmeravati se na svestrani nacionalni razvoj svake strane. Drugim rečima, te veze treba da se temelje isključivo na međunarodnom pravu, a ne na konjunkturnom „poretku zasnovanom na pravilima“ koji promoviše Zapad i koji opslužuje interese takozvane zlatne milijarde.
U Moldaviji se preduzimaju mere koje se mogu okarakterisati kao antiruske. Zapad očito pokušava da i Moldaviju aktivno uključi u antirusku koaliciju. Kako vidite situaciju? Da li je Pridnjestrovlje ugroženo?
Situacija na Dnjestru je primetno nazadovala kao rezultat kratkovide i konfrontacione politike Kišinjeva i njegovog otvorenog forsiranja rusofobičnih osećanja u moldavskom društvu. S vremena na vreme se mogu čuti i razmišljanja u kojima se ne isključuje vojno rešenje pridnjestrovskog pitanja. Destruktivnu ulogu igra ne samo Zapad već i Kijev, koji je – kršeći svoj posrednički status – stao na stranu Kišinjeva, i nedvosmisleno pokazuje spremnost da se umeša, dopušta mogućnost upotrebe sile. Uprkos tome, Tiraspolj je striktno privržen dogovorima u formatu „5+2“ koji imaju za cilj traženje obostrano prihvatljivog rešenja za Pridnjestrovlje.
Rusija i naš mirovni kontingent odgovorni su za bezbednost više od 200.000 ruskih državljana koji žive u Pridnjestrovlju. Zainteresovani smo za dobre odnose s Kišinjevom i zalažemo se za konstruktivan dijalog uz uzajamno poštovanje. Nastavićemo da ulažemo aktivne političko-diplomatske napore da sačuvamo format „5+2“ kao bezalternativnu pregovaračku platformu i sprečimo razvoj situacije po negativnom scenariju. Mandat naših vojnih lica je i dalje u potpunosti aktuelan.
Pad američkog špijunskog drona u Crnom moru jasno dokazuje da su SAD direktno umešane u sukob. One stalno provociraju Rusiju, krećući se ivicom provalije. Kako ocenjujete odgovornost američkih, engleskih i drugih evropskih političara pred izazovima globalnog sukoba?
Najproblematičniji aspekt je delovanje SAD u cilju postizanja globalne vojne superiornosti, što je između ostalog utvrđeno na nivou njihovih doktrina. Upravo te nezasite ambicije ne samo da su primorale američke vlasti da se poslednjih decenija povuku iz većine sporazuma o kontroli naoružanja već su stvorile u Vašingtonu i lažno osećanje svedozvoljenosti. Stoga se američka administracija bez opreza uključuje u ukrajinski sukob na strani kijevskog režima, ne obraćajući pažnju ni na ograničenja u oblasti izvoza oružja, ni na masovno dospevanje isporučenog oružja na „crno“ tržište, uključujući i u ruke međunarodnih terorista, ni na namernu svakodnevnu upotrebu istog protiv civilnog stanovništva Ruske Federacije.
Teško da će se kod zapadnjaka probuditi „odgovornost“ za to. Umesto toga, kao što je to bio slučaj u drugim regionalnim konfliktima, u određenoj fazi – dok Rusija bude ostvarivala ciljeve Specijalne vojne operacije – biće doneta, isključivo iz interesnih razloga, odluka da se podrška Kijevu smanji. Ne isključuje se da to bude po scenariju paničnog bekstva iz Avganistana, koje je ne tako davno gledao ceo svet.
Na sve zapadne provokacije nastavićemo da odgovaramo „hladne glave“, odlučno ne dozvoljavajući kršenje naših suverenih prava. Za to su nam na raspolaganju dovoljne snage i sredstva, uključujući i ona koja nemaju pandan u drugim zemljama.

POŠTUJMO SEBE Svedoci ste opšte podrške Srba, ne računajući šačicu prozapadnih agenata uticaja, da se rat u Ukrajini što pre završi i da Ukrajina ponovo bude ono što je oduvek bila, deo ruskog sveta, ruske državnosti. Imate li poruku za srpski narod? Smatram da je u ovom teškom vremenu iskušenja važno da narodi Rusije i Srbije sačuvaju svoj suverenitet i nezavisnost, svoj jedinstveni nacionalni identitet. Da i dalje slede svoje političke i ekonomske interese. Da poštuju sebe, budu dostojni svojih slavnih predaka, vaspitavaju nove generacije u tradicijama ljubavi prema svojoj Otadžbini. Koristeći priliku, od sveg srca čestitam svim vernicima srećan Uskrs uz najtoplije želje za mir, radost i slogu.

Dobro ste upućeni u srpske prilike. Videli ste da su EU i SAD ubrzo posle početka Specijalne operacije izvršili snažan pritisak na Srbiju kao tradicionalnog prijatelja Rusije. Cilj je iskoristiti zaokupljenost Rusije Ukrajinom i odvojiti Srbiju od Rusije, oteti nam Kosovo i Metohiju. Kako da u ovim teškim prilikama za obe zemlje sačuvamo obostrane interese i vekovno prijateljstvo?
Dugi niz godina Srbija je pod najžešćim pritiskom Zapada, koji Beogradu nameće ponižavajuće uslove za rešavanje kosovskog pitanja, pokušava da mu diktira spoljnopolitičku agendu i poziva ga da se odrekne dostignuća viševektorske diplomatije. U poslednje vreme se ovaj pritisak značajno pojačao. Ruska opredeljenost za razvoj dijaloga s Beogradom na najvišem i visokom nivou u duhu poverenja i sveobuhvatno produbljivanje bilateralnih veza ostaje nepromenjena. I dalje ćemo podržavati Srbiju u odbrani suvereniteta i teritorijalnog integriteta, kao i u konstruktivnim diplomatskim naporima da se pitanje Kosova i Metohije reši na osnovu Rezolucije 1244 SB UN. Iskreno cenimo naše obostrano korisno strateško partnerstvo, usredsređeni smo na sprovođenje svih prethodno postignutih dogovora, realizaciju zajedničkih planova u oblasti energetike, infrastrukture, visokih tehnologija, međusobne trgovine, kao i na ostvarivanje kulturnih projekata. Slično raspoloženje vidimo u Beogradu. Visoko cenimo staloženost srpskog rukovodstva, nezavisan i odgovoran kurs zemlje, koji je stabilno orijentisan ka nacionalnim interesima, kao i principijelno distanciranje od nelegitimnih jednostranih antiruskih sankcija Zapada.
Iza nas je i 24. godišnjica od NATO agresije na SRJ. Srpski narod to nikada neće zaboraviti! Šta reći o instruisanim, austrijskim globalističkim pionima (poput Gintera Felingera) antisrpskog i antiruskog opredeljenja, koji poručuju da treba na Tašmajdanu srušiti spomenik poginuloj deci tokom NATO agresije na SRJ?
Pre nekoliko dana, 24. marta, zajedno sa srpskim prijateljima, položili smo vence na ovaj spomenik i na spomenik Večne vatre na Novom Beogradu. Niko od zapadnjaka, inače, opet nije prisustvovao ovim memorijalnim ceremonijama. Naše neizbrisivo sećanje na tragediju 1999. godine, koja je pogodila hiljade i hiljade porodica u Srbiji, iscrpan je odgovor svim provokatorima. Istina je na našoj strani.