УСЛОВНА БЕЗБЕДНОСТ

ПЛАН ЗА КОСОВО И МЕТОХИЈУ

Присталице такозваног европског плана за Косово и Метохију, и домаће, и стране, убеђују нас да би, наше прихватање онога што он предвиђа допринело безбедности косовских Срба и српске културне баштине. Да ли је баш тако?

Најпознатији драмски писац с Косова Јетон Незирај, чији су комади преведени и играни на више од 15 језика, и који је београдској позоришној публици добро познат по представама које су овде гостовале, како га представља дневник „Данас“, недавно је објавио текст под насловом „Позориште као политичка машинерија“ у којем тражи затварање српског позоришта у Грачаници јер оно „служи хегемонистичким апетитима Владе Србије и њиховим настојањима да покажу своје власништво над Косовом“.
Пре него што кренемо у даље коментарисање овог „мишљења“, подсетимо се трагичне судбине овог театра, која је у великој мери парадигма српског страдања на Косову и Метохији. Званичан назив овог позоришта је „Народно позориште Приштина“, јер се ради о колективу који је некада живео и радио у престоници АП Косово и Метохија, а који је из свог матичног града и са своје матичне сцене протеран после 1999. године. Рад су обновили 2004. у егзилу, прво у приватном стану у Лепосавићу, потом у кући у предграђу Косовске Митровице и на крају у Дому културе у Грачаници. О томе колико је у питању „хегемонистички“ и „великосрпски“ подухват најбоље сведочи чињеница да је тај театар највише сарађивало управо с позоришним звездама српског аутошовинизма попут Јелене Богавац, Горана Марковића, Горчина Стојановића… Дакле, без обзира на то што сте припадник круга који из петних жила осуђује српски национализам, Слободана Милошевића оптужује за све и свашта, што сте крајње наклоњени „косовској независности“ и што се бавите искључиво културом, ви сте на „Косову“ непожељни и „илегални“ јер сте Србин који сведочи о српском постојању на том простору. И непожељним вас не проглашава нека будала из Доњег Преказа попут албанског „новомученика“, терористе Адема Јашарија, него неко ко се представља као „крем“ „косовске“ интелектуалне елите и као „космополита“ и „либерал“.
Да ово није нормално види не само „затуцани српски литијаш“ него и београдски „космополита“ и „либерал“ попут Јелене Богавац: „Уметнички директор тог позоришта Ненад Тодоровић врло озбиљно ради, у врло тешким условима, готово да то нису никакви услови, а често су ти људи и угрожени. Скоро сви наши редитељи су или гостовали тамо или режирали, те представе се играју по српским енклавама, и то је једини додир тих људи који тамо живе са неким нормалнијим животом.“

НОРМАЛНИЈИ ЖИВОТ Да би се тај „нормалнији живот“ за косовске Србе могао обезбедити, да их не упуцавају на Бадње вече, да их не бију, не пале им куће и цркве, потребно је, убеђују нас сада, да Србија прихвати неприхватљиви „европски план“ који би такозваном Косову донео независност. Између осталих, у то нас убеђује и трговачки путник који нам тај план продаје, специјални представник ЕУ за дијалог Београда и Приштине Мирослав Лајчак. „За Србе на Косову то би донело више сигурности, извесности и предвидљивости њихове заштите и права на Косову, укључујући и Српску православну цркву. То би поправило тренутно напету атмосферу и, надамо се, ставило тачку на зачарани круг криза које смо недавно видели на северу Косова – и надам се да нисам превише оптимиста, дало нови подстицај помирењу, суживоту и добрим суседским односима Косова и Србије“, рекао је он у интервјуу за београдску „Политику“.
На чему се заснива ова премиса, да ће Срби бити безбеднији ако признају косовску независност? Да ли на томе што су безбедни, на пример, у независној Хрватској која је и чланица ЕУ, па се тамо не пребијају и дечица им не певају „убиј Србина“, а гробови не преоравају? Или, можда, због тога што су се косовски Албанци кад год нису били „под српском чизмом“ трансформисали у мирољубиве и доброћудне суседе? Не. Тешко да су косовски Албанци, на пример, у јануару 1912. у сећању имали било какву патњу под „српском чизмом“ када су се дигли на устанак против Османског царства јер је Порта положај угњетаваних Срба пре тога учинила равноправнијим са осталим житељима вилајета. Да, они су се тада побунили да би вратили повлашћени статус који су имали у односу на Србе. Јесу ли Срби на Косову били безбеднији када су Албанцима независност донели Хитлер и Мусолини? Или када им је најширу могућу аутономију доделио Тито? Уосталом, није ли садашњи тежак, мученички живот косовских Срба последица дефакто независности коју су косовским Албанцима донели Клинтон, Буш, Обама и остали?
Прихватање независности Косова не би требало ни да је услов за то да Запад учини неопходно да би се прекинуло насиље над косовским Србима. Чињеница је да они тамо имају власт од јуна 1999. године па нису успели да спрече прогон Срба. И то не само у оном турбулентном периоду непосредно по њиховом доласку на простор јужне српске покрајине него ни касније, када су времена била мирнија, а они укорењенији на том простору, као што је, на пример, био случај у марту 2004. Зашто би западни утицај на смиривање албанског екстремизма био јачи када се у потпуности повуку са тог простора, него у тренутку када су на том простору имали десетине хиљада припадника снага реда и безбедности? По којој логици би утицај на званично независну државу био већи него на ентитет који је званично протекторат?

НАСИЉЕ ЗАРАД ПОЛИТИЧКОГ ЦИЉА Добро, хајде да зарад логичке вежбе замислимо да би одлука Београда да (не дај Боже) призна независност „Косова“ попут чаробног штапића учинила да мржња према Србима – која у албанском народу на Косову (част изузецима) постоји од најнижих до највиших слојева – нестане у моменту. Шта би то, заправо, значило? Да је и институционално, и физичко насиље над Србима имало један политички циљ – остваривање пуне независности од Србије. Ако би независност, као што то каже Лајчак, косовским Србима донела безбедност, то недвосмислено значи да је независност била циљ насиља. Ако су људска права косовских Срба сада угрожена, а у независној држави би била поштована, то значи да се она користе као полуга притиска на Србе да прихвате независност. Е, сад, када се насиље зарад политичких циљева користи против цивилног становништва, а тренутно су сви Срби на Косову цивили, то се зове тероризам. Ако се тај тероризам спроводи уз благослов државе, онда је то државни тероризам, а држава која га спроводи терористичка држава. Дакле, садашње међународно непризнато „Косово“ је терористичка држава коју западни спонзори њене независности сматрају да треба наградити.
И ту ствар постаје још гора. Ако Лајчак, као западни представник, мисли да ће признавање косовске независности довести до прекида терора над Србима и ако у томе подржава Приштину, то значи да су и он и све западне владе које стоје иза њега заправо спонзори тероризма. Ако ни због чега другога, онда због подршке остваривању циља којем теже терористи и притиска који врше на жртву тероризма. Њихова улога у свему томе није нимало пасивна. Ако су свесни да су косовски Срби жртве терора, а ништа не чине да то спрече, они су саучесници, у најмању руку.
Највећи проблем у свему овоме је, међутим, што ни постизање тог „свеобухватног споразума“ ни на који начин не гарантује да ће Срби на Косову и Метохији коначно бити безбедни и живети „нормалан живот“, јер тој нормалности ниједан потез Београда у корист косовских Албанаца до сада није допринео. „Милошевићеве“ снаге безбедности су повучене с Косова и Метохије, Срби и даље прогањани, Милошевић свргнут с власти, Срби и даље прогањани, договорено ово, договорено оно, Срби и даље прогањани. Јасно је да ће Срби на Косову и Метохији бити прогањани без обзира на статус. Јасно је да ће их Курти и њему слични прогањати све док их на Косову и Метохији уопште има. Укључујући ту и разне Незираје, који су у стању да чак и у једном позоришту виде хегемонију. Нормалан живот и безбедност би требало да су предуслов, а не последица нечије државности. Они би требало да су услов, а не условљени.