UKIDA SE UKIDANJE KULTURE

Piše Elena Kondratjeva

Kao što napominju pažljivi istraživači delatnosti fabrike „Netfliks“ ideologije, da bi se 221 milion pretplatnika držao u stalnoj napetosti, kulturna revolucija mora biti trajna i „netfliksizacija“ planete mora biti nemilosrdna. A ako na vreme shvatimo da ideološkoj indoktrinaciji stanovništva ništa ne doprinosi toliko kao zabavni spektakli koji kroz distrakciju uvode neophodne postulate, onda postaje potpuno jasno zašto su glavni dirigenti militantne političke korektnosti „i njeni svedoci“ upravo giganti filmske industrije

Godine 2022. od Roždestva Hristovog, posle bezbrojnih ratova i revolucija raznih razmera, kultur-marksizam i razvijeni kapitalizam sklopili su neočekivano primirje na istoj tački mentalnog prostora, pod jasnim imenom „Netfliks“.
Do spajanja u jedan impuls došlo je zarad velikog cilja sveopšteg izjednačavanja i kategoričke depersonalizacije, pod zastavom svih demokratskih sloboda. Ova fuzija je oličena u latentnom, ali intenzivnom nametanju određene slike sveta, odražavajući izvesnu ideološku neophodnost, uvodeći određene propise i opravdavajući određene moralne i etičke kategorije.
I evo, te iste kategorije do tada nepomirljivog marksizma i kapitalizma neočekivano (ili očekivano…) poklopile su se u opštoj ideji „kulture ukidanja“ (ili ukidanja kulture…), pod ikoničnim fenomenom „voukizma“.
Kao što napominju pažljivi istraživači delatnosti fabrike „Netfliks“ ideologije, da bi se 221 milion pretplatnika držao u stalnoj napetosti, kulturna revolucija mora biti trajna i „netfliksizacija“ planete mora biti nemilosrdna.
A ako na vreme shvatimo da ideološkoj indoktrinaciji stanovništva ništa ne doprinosi toliko kao zabavni spektakli koji kroz distrakciju uvode neophodne postulate, onda postaje potpuno jasno zašto su glavni dirigenti militantne političke korektnosti „i njeni svedoci“ upravo giganti filmske industrije.
Činjenicu da će se o ovome pre ili kasnije mnogi zamisliti, pretpostavljali su i planeri masovne netfliksizacije mozgova. Međutim, kao i u svakoj ideološkoj poslovnoj šemi, kalkulacija je napravljena na osnovu inertne mase bezuslovnih potrošača koje malo zanimaju specifični sastojci i posledice koje oni izazivaju, sve dok ih ne muči uznemirujući osećaj manjka zabavne praznine.
Posle dugih i bogatih godina neobuzdane vladavine nemarnim umovima, ipak su počele prve osude prljave igre i političkog angažmana igrača. I sad se nastavljaju.
Jedna od najnovijih i najbrutalnijih studija nedavno je izašla iz pera francuskog novinara Eduarda Šanoa, koji je objavio izuzetno zanimljiv i dobro dokumentovan esej „Netfliks imperija: Moć zabave“ („L’Empire Netflix: L’emprise du divertissement“, „Nouvelle Librairie“, 2022).
Pored dobro poznatog asortimana plačljivo-šmrkavih priča o ugnjetavanju LGBT i drugih zajednica, o nezalaznom rasizmu koji kosi redove isključivo nebelog stanovništva planete, o eklatantnom seksizmu svuda, gde god muškarci i žene žive, žvaću, rade ili se odmaraju, o nepobedivim ruskim hakerima, krvožednoj ruskoj mafiji i drugim prioritetnim temama za „Netfliks“ scenarije – esej francuskog novinara otkriva mnogo zanimljivih detalja i pokazuje na koje se sve načine, u ime univerzalne „dekolonizacije“, sprovodi prava kolonizacija mozga. Kako funkcioniše ono što autor naziva najistaknutijim američkim paradoksom – nasilno nametanje „demokratije“ kategorički nedemokratskim metodama. Kako kapitalizam promoviše kultur-marksizam u masama, a opšta depersonalizacija se sprovodi pod okriljem „univerzalne različitosti“.
„’Netfliks’ snažno definiše i sprovodi opseg takozvanih moralnih tabua. Na ovoj platformi su aktivisti voukizma koji su postali menadžeri, scenaristi, reditelji ili producenti serija koje teraju naš mozak da se konvertuje, u skladu sa presudama koje nameću, nekada nezamislivim, a sutra već popularnim“.
Nakon opsežne analize „Netfliks“ sadržaja, autor dolazi do nedvosmislenog zaključka: svaki „Netfliks“ proizvod je – nasilni feminizam, kazneni multikulturalizam, žestoki LGBT aktivizam i bukvalni ekološki terorizam.
Ali sve navedeno, zapravo, odavno znaju i primećuju ne nekolicina već svi i svako. Mnogo je zabavnije navesti neke detalje vezane za modele unutrašnjeg funkcionisanja „imperije“ i obezbeđenja stalne aktivnosti i konkurentnosti njenih kadrova.
Na primer, činjenica da se od svakog koji služi pomenutim sjajnim idejama zahteva da bude produktivan inovator, skoro danonoćno, a da istovremeno ne gubi ideološku budnost. Sistem praktikuje takvu stalnu evaluaciju „planiranja sastanaka“, po metodi „test od 360 stepeni“, na koje se poziva zajedno do osam kolega, pod izgovorom, na primer, zajedničkog obroka, gde specijalni „moderatori“ nadgledaju specijalno nametnute teme konverzacije, kako bi se identifikovali zaposleni „sa toksičnim pogledima“ ili „neprikladnim ponašanjem“.
Drugim rečima, ne baš suptilno, ali ipak vešto sondiranje kadrova, bez otvoreno depresivnih anketa s direktnim pitanjima tipa: čiji je Krim, čiji je Tramp i koliko polova pristajete da prepoznate u sopstvenom detetu.
N’est-ce pas, prava demokratija. Pogotovo u poređenju s poznatom „obrukanom“ sovjetskom i postsovjetskom: tamo su Gulag i propaganda, a ovde – sloboda savesti…
Još jedan aspekt neumorne aktivnosti „Netfliksa“ je znameniti „algoritam“ koji najširoj javnosti određuje i diktira svoje (a naizgled „sopstvene“) preferencije u oblasti umetnosti i potrošnje, kroz tzv. invazivnu reklamu i prosto kroz pažljivo odabranu i sortiranu virtuelnu stvarnost, koju joj je dozvoljeno da vidi na ekranima monitora: „’Netfliks’ je mastodont prikupljenih i uskladištenih podataka, koji tera veštačku inteligenciju da fabrikuje i konzumira odabrane filmske produkcije.“
Ali to skoro nikome nije vest već „nevest“, zvanično priznata i javno štampana.
Ali najzanimljivije (naj-naj!) nije čak ni to. Najzanimljivije tek dolazi.
Glavni konkurenti „Netfliksa“, kao što znate, nisu ništa manje poznati filmski mastodonti: „Dizni plus“, HBO, „Amazon prajm“.

Među njima, „Dizni plus“ je bez sumnje najžešći dirigent srceparajućih ideja koje neumorno emituje „Netfliks“. Njegov nedavno otpušteni izvršni direktor Bob Čapek bio je tokom protekle dve godine tako odlučan u primeni politike označene svim mogućim „vouk“ principima i tako se žestoko suprotstavio inicijativi guvernera Floride Rona Desantisa „Don’t Say Gay“ („Ne reci gej“) da samo što nije ubio celu kompaniju, čiji su prihodi tokom njegove turbulentne aktivnosti pali sa 300 milijardi dolara u 2021. na 160 milijardi dolara u novembru 2022. godine, kada je zamoljen da ode sa stvarima, a bivši direktor Robert Ajger je vraćen na svoje mesto.
Kao referenca, poduhvat guvernera Floride pod šokantnim naslovom „Ne reci gej“ bio je samo pokušaj da se ograniči (ne i zabrani!) promocija homoseksualizma i rodnog izobilja u školama, gde su pokušavali da je spreče među decom mlađom od devet godina. I to je kod sad već bivšeg direktora, ali i gledalaca, koji su otupeli od LGBT i drugih sadržaja „Diznijevih“ proizvoda, izazvalo neumorni protest i teški umor, izražen u konačnom gubitku interesovanja za „Dizni“.
Zanimljivo je da svi američki analitičari gotovo jednoglasno pripisuju ovaj nagli pad „Diznijevoj“ preteranoj privrženosti idejama voukizma. Prema rečima saradnika Instituta za politička istraživanja na Menhetnu Kristofera Rufoa: „Njihova reputacija je katastrofalno narušena i ovo bi trebalo da posluži kao upozorenje svima koji žele da se pridruže voukizmu – moraju da znaju koju cenu će morati da plate.“
Dodajte ovde rezultate istraživanja javnog mnjenja, koji su pokazali pad popularnosti „Diznija“ sa 77 odsto (prošle godine) na 33 posto (danas), prema studiji „En-Bi-Si njuza“. A ovim rezultatima dodajte i činjenicu da se istraživanje o padu popularnosti odnosilo i na nekoliko političkih ličnosti koje trenutno najaktivnije promoviše i pokriva američka štampa, čiji pad popularnosti beleži rekordne podatke (brojevi se navode ovim redom): Vladimir Zelenski, Ron Desantis, Džo Bajden, Kamala Haris, Donald Tramp.
Što se „Diznija“ tiče, njegov novi (stari) izvršni direktor već je najavio veliku promenu korporativne politike i postepeno vraćanje kompanije svojim „ranijim“, tako kategorički proteranim, ali još ne sasvim zaboravljenim vrednostima. Neka to bude „pre jednog veka“, jer cela politički korektna štampa sad povodom toga utučeno plače.
Praksa je neumoljiva i čovečanstvo, potisnuto u svojim prirodnim tradicijama, tvrdoglavo se vraća u svoj krug.
Što se tiče svih ostalih pobrojanih ličnosti, čiji stepen popularnosti uporno stremi ka dnu, uprkos nasilnoj reanimaciji iz poslednjih oružja, čini se da će im se, pre ili kasnije, desiti isto.
Isto kao i kod „inovatora“ klasične tradicije, koji publici prodaju Malu Sirenu u obliku crnopute bodi-pozitivne jednonoge lezbijke.
Možda sa sedefastim dugmićima, ali – to je to.

politconservatism.ru;
Preveo Ž. Nikčević