U potrazi za novim Načertanijem

Sretenjski skup u Skupštini Srbije

Srbiji je zaista potreban strateški nacionalni dokument kao program nacionalnog opstanka na kraći, srednji i duži rok, a najmanje za narednih dvadeset godina. Nedostatak strateškog promišljanja doveo je Srbiju i srpski narod od sile pobednice u dva svetska rata i pijemonta okupljanja na balkanskom prostoru u 20. veku do ivice opstanka

U ozračju Sretenja, praznika države Srbije, 18. februara 2023, u Narodnoj skupštini je održan Okrugli sto srpskih intelektualaca pod nazivom „Srpsko nacionalno pitanje danas“, u organizaciji poslaničke grupe Srpskog pokreta Dveri – Patriotski blok. Posle pozdravne reči narodnog poslanika Ivana Kostića počela su izlaganja učesnika.
Sveštenik Nenad Ilić je istakao da je u jednoj anketi o tome šta je najveće postignuće srpskog naroda većina izjavila da je to – činjenica da smo opstali. Ne smemo zaboraviti da neki od nas traže promenu identiteta koji se zasniva na pravoslavnoj veri, svetosavlju (materijalna delatnost mora biti povezana s duhovnim stremljenjem), Kosovskom zavetu, seobama koje su nas vekovima pratile, svenarodnoj spremnosti na žrtvu i nekoj vrsti prirodne demokratičnosti. Nažalost, uvek nam je nedostajala elita koja bi taj naš identitet jasno formulisala i branila. Pošto smo narod ozbiljnih diskontinuiteta i velikih stradanja, ljudi koji se bave nacionalnom temom često deluju sumorno. Potreban nam je, uslovno govoreći, „marketing“ (on nedostaje i Rusima) da i sebi i drugima jasno izložimo ko smo i šta hoćemo. Neophodno je da kod mladih probudimo ponos na svoje srpske korene.

ODBRANA RESURSA Profesor dr Rastko Ristić, koji se, kao zamenik rektora Univerziteta u Beogradu, istakao kao borac protiv „Rio Tinta“ i drugih zagađivača maskiranih u dobrotvore i modernizatore, istakao je da zaštita životne sredine ne sme ići za lažju „zelenih“ Davosa i „zelenih“ Nemačke, jer su oni samo sluge globalizma. Narod treba samostalno da se bori da očuva svoje zdravlje i resurse. U Srbiju su se sjatile globalne korporacije da pljačkaju naše resurse. Pogodni smo za eksploataciju. Zapad je blizu, postoji sklonost korupciji, imamo slabe zakone o zaštiti životne sredine. Od trideset milijardi evra vrednosti zlata u našem tlu Srbiji bi ostalo samo tri milijarde – ostalo bi odneli stranci. Imamo vrhunske inženjere, ali zakon ne prepoznaje domaću Akademiju inženjerskih nauka. Umesto da se oslanjaju na domaću pamet, naše vlasti idu u Norvešku po stručnjake. Ipak, ključ svega je demografija. Naša prosečna starost je 43,5 godina.
Časlav Koprivica bavio se stanjem srpskih država, bližeg okruženja i dijaspore. Po njegovom mišljenju, izloženi smo stalnom pljačkanju identiteta, pa moramo da dokazujemo čak i to da je Ruđer Bošković Srbin. Dočekali smo da, posle novog pokretanja srpskog pitanja u vreme rata za jugoslovensko nasleđe, država Srbija postane identitetski neutralna, ponekad i srbofobna. Srbi su proterani iz svojih zemalja i krajina, a sve vreme su stvarani novi nacionalni identiteti. Osnovno je da se ne dozvoli srbijanizacija Srpstva, da bi integralna srpska perspektiva vodila ka reintegraciji Kosova i Metohije. Boreći se za Srpsku, pomažući Srbima u Crnoj Gori, ne dopuštajući kosovski slom i polom, mi pokazujemo da imamo pravo da se bavimo Srbima ma gde bili – i na Balkanu i u dijaspori. Građanisti nas stalno drže u stanju „Nekstoslavije“. Zato se kultura i obrazovanje moraju osloboditi upliva onih koji od Srbije prave bezotadžbinski prostor.
Po Čedomiru Antiću, naši najveći problemi su, ma kako to paradoksalno zvučalo, unutrašnji – komunizam i jugoslovenstvo. Iako četiri petine naroda ne želi da se odreknemo Kosova i Metohije, ni elemenata socijalnog solidarizma iz posleratnog doba, već dve decenije nas vlasti vuku u Evropsku uniju koja sve to poriče. Zato moramo, kao u 19. veku, stvarati nove elite.
Bitka za Kosovo je ključ. Ona traje više od dva stoleća i to zato što ne možemo da se oslobodimo zapadnog kulturnog obrasca. Svaka stanica na pogrešnom putu je pogrešna. Ipak, danas ima više nade nego ikad, jer prvi put od Petra Velikog imamo mogućnost da biramo samosvojni, nezapadni put. Svesni smo da Zapad ne želi da nas primi u svoj savez, čak ni kao Švajcarsku. Oni bi od nas da prave svoje krajišnike u borbi sa Istokom. Mi, naravno, na to ne pristajemo. Bićemo svačiji, samo ne zapadni.
Alek Račić se bavio posledicama NATO bombardovanja Srba, koje još nisu dovoljno izučene. Kad je došao 5. oktobar 2000, dosovci su odmah počeli da onemogućavaju naučnike koji su se bavili tom temom. Presuda Okružnog suda u Beogradu, na 18.000 strana, kojom je osuđeno 16 zločinaca, čelnika NATO država, relativizovana je prebacivanjem u nadležnost vojnog sudstva koje je, uskoro, ukinuto.
Sa štetom od 105 milijardi dolara, teškim zlom nanetim civilnom stanovništvu, Srbija se nadala da će sadašnja vlast nešto preduzeti, makar da bi odštetu koja se dobije od NATO agresora isplatila građanima. Ali time se niko nije bavio…

DEMOKRATIJA I NACIONALNO PITANJE Dragomir Anđelković je istakao da je demokratija važno nasleđe srpskog naroda, a da smo došli u stanje u kome je novinar Dejan Petar Zlatanović politički zatvorenik. Da bi država bila uspešna, ona mora imati i dubinu i širinu. Rešavanje nacionalnog pitanja ne sme se zbivati nauštrb demokratije.
Dragan Petrović nas je upozorio da vlast licemerno maše nacionalnom zastavom. Usvojivši pogrešan ekonomsko-socijalni model, ona je dovela do pada demografije kakav nije zabeležen. Izgubili smo milion ljudi između dva popisa. Pre Briselskog sporazuma, sever Kosova i Metohije bio je naš, a ostalo nismo priznavali. Sada nam sve otimaju. Moramo se obratiti javnosti ukazujući da usred masovne neobaveštenosti ništa ne može biti potpisano u naše ime. SPC, SANU i univerziteti moraju tražiti punu obaveštenost. Odbijanje da se javnost informiše o nasušnim nacionalnim pitanje je poziv na proteste protiv takvog stanja.
Milan Petrović se podrobno pozabavio granicama Srbije, koje su garantovane Londonskim ugovorom 1915. godine. Kosovo i Krim se nikako ne mogu porediti – Kosovo i Metohija su, posle Prvog balkanskog rata i proterivanja osmanskih okupatora (mirovni ugovor između Srbije i Turske potpisan je 1914), zauvek postali deo Srbije, a današnja Ukrajina nije postojala pre Sovjetskog Saveza, ona se sastojala samo od tri oblasti – Kijevske, Žitomirske i Černigovske.
Srđa Trifković je ukazao da nam nedostaje svest o tome da se više ne možemo osvrtati na zapadni sistem vrednosti, jer je on sasvim razgrađen kulturmarksizmom, pa je nastao Antizapad. Tamo se više ne brišu samo granice između dobra i zla nego i razlike između polova. Evropska samomržnja je dovela do nastanka Antievrope, tako da više nema atlantizma bez transdženderizma. Jasno je da se, u doba trijumfa devijantnosti, Kolektivni zapad bori protiv samog sebe. Kriminalizujući ideju patriotizma, on je krenuo putem sunovrata. Ideologija otvorenih granica dovela je do zabrane zaštite autohtonih nacija. Od Zapada se nemamo čemu nadati.
Ljiljana Čolić je govorila o zaštiti nacionalnih interesa u osnovnom i srednjem obrazovanju, bez kojih nema budućnosti ni Srbima, ni nacionalnim manjinama.
Aleksandar Lipkovski je istakao da je NATO Zapad udario na srpsko obrazovanje odmah posle 5. oktobra 2000. Već 27. oktobra te godine Savet Evrope je ponudio SR Jugoslaviji pomoć u reformi – pre svega, u reformi nastave istorije, što nije bilo nimalo slučajno, jer je trebalo izmeniti srpsku istorijsku svest. Sonja Biserko je već tada tražila zapadnu pomoć za reforme u školstvu. Posle dve decenije reformi skoro sve je razoreno, iako je pružan otpor.
Zoran Čvorović je ukazao da prvi cilj koji danas moramo postići jeste sprečavanje potpisivanje obavezujućeg ugovora s Prištinom koji bi nas lišio suvereniteta. Uostalom, Zapad nas, od Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, drži u mat poziciji samo zahvaljujući dosadašnjim potpisima srbijanskih političara. Parlamentarna patriotska opozicija dobija zadatak da ozbiljno brani suverenističku istinu o Kosovu, jer režim ima za cilj radikalizaciju antidržavne desnice koja okuplja marginalce, da bi se istinska borba za državu predstavila kao besmisleni haos. Zatvaranje „kosovskog pitanja“ na način koji nudi francusko-nemački (čitaj: američki) predlog znači da Srbi više neće moći da biraju svoj geopolitički put. Neće biti ni demografske obnove, ni popravljanja geoekonomskog položaja. Moramo čuvati i nacionalno i demokratsko, jer degradacija demokratskih ustanova donosi anarhiju. Zato treba stati na ustavobraniteljsku poziciju.
Đorđe Vukadinović je ukazao da smo nacionalnim pitanjima morali da se, bar kad su intelektualci u pitanju, mnogo više bavimo u poslednjoj deceniji 20. veka, ali su se tadašnje elite pokazale kao nesposobne. Iako se svet menja, još je daleko od početka procesa promene do činjenice konačnog ostvarenja. Ipak, promene su tu, i treba ih slediti, ne odustajući od sebe. Opasnost na našoj političkoj sceni nastala je kad je došlo do protivprirodne veze između bivših radikala i drugosrbijanske ideologije, pa smo dobili radikalsku retoriku s drugosrbijanskim ishodima. Ako je Žilijen Benda pod izdajom intelektualaca podrazumevao prelazak sa univerzalnih na partikularna stanovišta, današnja izdaja je prelazak s nacionalnog na globalističko stanovište.

KA NOVOM NAČERTANIJU Boško Obradović je istakao da je srpski narod, polazeći od Balkanskih ratova, Prvog svetskog rata, Drugog svetskog rata, komunističke Jugoslavije, postkomunističke epohe Slobodana Miloševića, građanskih ratova i raspada SFRJ, NATO agresije, vladavine DOS-a do 2012. godine i poslednje decenije današnjeg režima prošla kroz fizičko uništavanje (genocid), političko-teritorijalnu fragmentaciju srpskog prostora, izumevanje novih nacija, jezika, „crkava“ i država na srpskom nacionalnom, kulturnom, jezičkom i verskom prostoru, asimilaciju i diskriminaciju, više talasa emigracionog pustošenja, negativni prirodni priraštaj u obliku aktuelne demografske katastrofe, kulturnu, prosvetnu, naučnu i identitetsku (samo)destrukciju, kreiranje nove antinacionalne intelektualne i medijske elite, što uz ekonomsko slabljenje, siromaštvo i socijalnu iscrpljenost i nejednakost, govori o situaciji dovođenja u pitanje samog opstanka srpskog naroda. Zato nam je potrebno novo Načertanije, do koga treba doći saborno.
Borislav Antonijević je ukazao na potrebu za debatama da bi narod bio obavešten o tome šta se zaista zbiva. Vreme je da se mladi, koji razumeju nacionalnu priču, uključe u borbu. Pošto su političari uglavnom poslušnici, potrebni su nam, baš u politici, intelektualci koji razmišljaju nadstranački. Vreme je da prestanemo da se uzajamno optužujemo, i da počnemo jedni druge da opravdavamo i razumemo. Moramo biti svesni da se ništa ne da postići preko noći – dobrobit našeg naroda možda neće biti naša trenutna dobrobit, ali će svakako biti dobrobit naše dece.
Miloš Nedeljković je rekao da je prošlo vreme potpisa i peticija, i da se sada mora raditi više nego ikad. Opasno je naše neradništvo, na koje se oslanja partokratija. Da bismo sarađivali, ne treba da budemo istomišljenici, nego sličnomišljenici.
Đorđe Čantrak smatra da nam je nasušno potrebno oslobađanje medija, jer smo, kad god pričamo nacionalnu priču, suštinski getoizirani. Svi narodi oko nas osećaju se pobednički, jer su, bar na prvi pogled, pobedili Srbe. Nama se nameće duh gubitnika, i zato je veoma važno da oslobodimo duh, srce i um jer mi ipak imamo tri srpske države – Srbiju, Srpsku i Crnu Goru, i nikako nismo gubitnici.
Milorad Marinković, kompozitor i dirigent, istakao je ogroman značaj kulturne politike radi rekonsolidacije srpske duše. Nažalost, nemamo vodeću ustanovu koja bi u toj oblasti koordinisala sve naše napore, ali vođena rodoljubljem. Iako je ulaganje u kulturu najskuplje, ono je i najisplativije, čega su dokaz Nemanjići. Treba stvoriti veliki nacionalni fond koji bi školovao našu decu i pomagao gde god ima Srba – i u zemlji i u dijaspori. Crkva se mora oslobodi hiperspiritualizma, i, skupa s državom, raditi na kulturnoj reintegraciji svih Srba.
Andrej Mitić je naglasio da u novoj sabornosti srpske inteligencije treba prepoznati silu koja se bori protiv dehumanizacije vršene u ime globalizma – jer, gle, pred našim očima ukidaju se pojmovi oca, majke, porodice, nasrće se na čoveštvo kao takvo. Hoće da nam oduzmu privatnost – ne smemo je dati. Upravo je dinamični konzervativizam novi humanizam. Predstoji nam resuverenizacija sa srpskim interesom u temelju, i uz policentričnost shvatanja Srpstva, oslobođenog ekstremne beogradizacije.
Po Goranu Đorđeviću, Srbija je, podeljena kao zajednica, u isti mah i okupirana – što vojno (Kosovo i Metohija), što politički (uticaj Zapada na politiku „ostatka Srbije“). Đorđević smatra da se kosovsko pitanje u nas neće rešavati demokratski, nego primenom najgrublje sile – upravo zato što smo okupirani, i što vlast sledi strane naloge. Ljudi će biti hapšeni zbog slobodne reči, kao u Titovo doba. Naš pravni poredak je simulakrum, što se vidi iz činjenice da Ustavni sud nije razmatrao ni Briselski, ni Vašingtonski sporazum, koji su protivustavni. Samo narod, koji se sastoji od svesnih pojedinaca, može da pruži otpor razgradnji. Dok ne povratimo Kosovo, moramo da živimo kao porodica koja je izgubila sina jedinca.

OBNOVA VOJSKE Pukovnik u penziji, vojni istoričar Dragan Krsmanović istakao je da smo mobilisani u rat iz koga nema odstupanja. Naša država je duhovno i fizički razoružana, još od uništavanja „viška“ naoružanja i suspenzije služenja vojnog roka posle 5. oktobra 2000. Nastupile su ozbiljne društvene i moralne posledice sloma vojske: najsposobniji su uklonjeni iz oružanih snaga, a usvojeni su NATO nalozi. Odbrana se mora obnavljati odmah, jer je odbrambeni sistem lako srušiti, a teško izgraditi. Ipak, u vojsci i dalje ima mnogo rodoljuba koji ne žele saradnju s NATO zločincima. Zato treba obnoviti služenje vojnog roka, da bi se za profesionalni sastav birali najbolji i najmotivisaniji, a ne oni koji nemaju gde da se zaposle.
Nada Arsić Arsenijević iz udruženja Lekari i roditelji za nauku i etiku ukazala je da je korona projekat, koji je celom svetu, pa i nama, naneo ogromnu štetu, počeo kao rat terminima. Pod firmom vakcinacije ljudima je nametnutna ogledna genska terapija. Iako je osamdeset posto Srba za prave vrednosti, oni su ipak zbunjeni, jer im se nude lažni, dekontekstualizovani pojmovi. Zato je i u borbi oko Kosova i u zaštiti naše dece od medicinskih ogleda neophodno da se prvo razjasne pojmovi.
Snežana Kirin je istakla da su pitanja uvođenja sankcija Rusiji i odbrane Kosova i Metohije povezana. Zato ih moramo tako i posmatrati. Ugroženi smo delima svojih ruku, pa treba odgovoriti na izazove doba u kome je sve više komunikacionih kanala, a cenzura nikad jača. Takođe, važno je obratiti pažnju da odlazak 50 hiljada ljudi godišnje u inostranstvo, distanca od Srbije, koja ih je školovala, košta, upravo na godišnjem nivou, milijardu evra. Zato moramo raditi s dijasporom, kao što moramo biti svesni da smo civilizacijski najbliži pravoslavnim zemljama, utemeljenim na sabornom duhu i antimaterijalizmu.
Srbiji je zaista potreban strateški nacionalni dokument kao program nacionalnog opstanka na kraći, srednji i duži rok, a najmanje za narednih dvadeset godina. Nedostatak strateškog promišljanja doveo je Srbiju i srpski narod od sile pobednice u dva svetska rata i pijemonta okupljanja na balkanskom prostoru u 20. veku do ivice opstanka. Čini se da je skup intelektualaca u Narodnoj skupštini Srbije bio korak u dobrom pravcu.